Zaustavite reku

Problem identiteta je jedan od centranih problema filozofije. Ako na svojim omiljenim cipelama zamenimo đon, da li su to jošuvek iste cipele? A ako posle dve godine zamenimo i uložak i postavu? Koliko delova cipele možemo zameniti a da to ostane ista cipela? Koliko možemo promeniti njen izged a da ne ugrozimo njen identitet? Može li se identitet zadržati kroz promenu ili ne? Heraklit kaže da ne može, po njemu promena pobeđuje, a identitet u vremenu praktično ne postoji. I naši lingvisti negativno odgovaraju na ovo pitanje. Oni smatraju da je njihov poziv da brinu o etničkom identitetu, i veruju da identitet ne može preživeti promenu, te su zato su rešeni da zaustave promenu. Moramo zamrznuti jezik (i to standardni, onaj koji je vaspostavljen kao potka etničkog identiteta) ako ne želimo da se pretvorimo u nekog drugog. Ne smemo prihvatiti jezičke osobine u nastajanju (obzirom mesto s obzirom, u vezi nečega mesto u vezi sa nečim) jer time napuštamo jezik našeg identiteta. Mnogi čak osporavaju Vukovu reformu jer veruju da je ukinula kontinuitet identiteta u odnosu na prevukovsku elitnu kulturu Srba. A da li se promena u jeziku može zaustaviti? I kako ona uopšte funkcioniše?

U jeziku postoji dinamična ravnoteža između, na jednoj strani ekonomične, i na drugoj verne realizacije jezika. Svaki izraz čovek ujedno teži da realizuje što ekonomičnije, i što vernije mentalnoj reprezentaciji tog izraza. Na primer, kada realizuje glagol koji je spoj prefiksa raz i osnove čerečiti, ekonomija traži najmanji mogući napor, dok vernost traži istovetnost sa reprezentacijom. Da je po ekonomiji, govornik ne bi rekao ništa. Da je po vernosti, rekao bi razčerečiti. Ravnoteža ustanovljena u fonologiji srpskog jezika je takva da se ekonomiji izađe u susret približavanjem glasa z narednom konsonantu č po zvučnosti i po mestu izgovaranja, a da se vernosti izađe u susret u svemu ostalom: raščerečiti. Ovakva ravnoteža se može prepoznati i na planu morfologije, i sintakse, i semantike, i pragmatike: čitavog jezičkog sistema.

U svakoj populaciji mogu se prepoznati tri tipa govornika. Prvi tip su govornici čije procesiranje jezika peteže ka ekonomičnosti. Oni obično idu nešto dalje od drugih u pojednostavljenju, oni kažu račerečiti mesto raščerečiti, obzirom da mesto s obzirom na to da, i ja mesto hteo sam i ja to da pitam. Ovi govornici su obično izvor promene u jeziku: njihovim pojednostavljenjem promena nastaje. Drugi tip su ziheraši, konformisti. Oni prate ustanovljeni balans između ekonomičnosti i vernosti, i čežnjivo pogleduju prema ekonomičnim govornicima. Kada ekonomični govornici u dovoljnoj meri prihvate neki obrazac, i on se počne koristiti sa dovoljnom frekvencijom da se ziheraške uši na njega naviknu, ziheraši ga prihvate. Ovim promena zaživi. Treći tip čine konzervativni govornici. Ovi govornici su posebno vezani za vernost. Njih nikakva frekvencija ne navodi da prihvate promenu: oni do kraja života govore jezik koji su naučili u detinjstvu. Konzervativci sledeće generacije pak usvajaju jezik sa promenom koja se dogodila, i takvog ga čuvaju do kraja. (Zanimljivo je da i ekonomični i konzervativni govornici uz tipične uključuju i govornike sa deficitima. Između ostalih, u ekonomične deficite ulaze afazija i specifični jezički deficit, a u konzervativne autizam i shizofrenija.)

Danas, uz ove tri prirodne kategorije govornika, neki jezici imaju i četvrtu. To su ljudi čija je profesija direktno vezana za jezik: nastavnici jezika, istraživači u oblasti jezika i lektori. Veći ili manji deo ove skupine usled svesnog prepoznavanja i pamćenja jezičkih struktura i obrazaca ('pravila'), razviije konzervativnost kao profesionalnu deformaciju. Oni su obrazovanjem naučili neko stanje jezika, i njihov posao je da ga prenesu ili da osiguraju njegovo poštovanje. Promenu doživljavaju kao grešku ili loše baratanje jezikom, kao ono što im je posao da eliminišu. Pritom, za razliku od prirodnih konzervativaca, koji na jezik deluju samo svojom prirodnom konzervativnom upotrebom jezika, veštački konzervativci na raspolaganju imaju institucionalne poluge za delovanje na druge govornike. I oni ih koriste sa namerom da zaustave promenu u jeziku.

Jezik je sistem izuzetne kompleksnosti. Sa stotinama hiljada reči, među kojima mnoge imaju desetine oblika, sa nekoliko desetina fonema i više stotina ograničenja o njihovom kombinovanju, sa stotinak morfoloških i sintaksičkih obležja i njihovih mogućih vrednosti i hiljadama mogućnosti kombinovanja, sa desetinama obrazaca tona i/ili udara na nivou reči, kao i na nivou sintagme i rečenice, sa rekurzivnim kapacitetom građenja složenih struktura - nivo kompleksnosti jezika je sličan nivou kompleksnosti jednog ekosistema, ili ekonomskog sistema jedne veće države. I kao što je to slučaj sa ekosistemom ili ekonomskim sistemom, jezik konstantno prolazi kroz promenu koja prožima svu njegovu kompleksnost. On se prilagođava promenama u kontekstu u kom se realizuje: promenama u individuama koje ga koriste, u zajednici kojoj one pripadaju, u ekološkim okolnostima u kojima ta zajednica postoji. Time jezik ostaje kadar da posluži svojoj svrsi na optimalan način, i time sebi obezbeđuje opstanak. Zajednica čiji jezik izgubi korak sa vremenom, ako ne uspe da ga ponovo uspostavi, prestaje da koristi taj jezik i preuzima onaj koji joj omogućuje da opstane.

Ekolozi se trude da što bolje upoznaju ekosferu kako bi razumeli njenu dinamiku i omogućili da se na promenu u njoj pozitivno utiče - ili bar da se ublaži negativni uticaj. Ekonomisti to isto čine sa privrednim sistemima. I lingvisti sa jezikom. Osim u nekim društvima, u nekim državama, poput naše - gde etablirani lingvisti rade na razvijanju bapskih verovanja o jeziku, na zloupotrebi jezika u službi raspirivanja mržnje, i na diskriminaciji govornika jezika koji ga ne govore na način izabrane manjine. Kao i na zaustavljanju promene u jeziku. U Srbiji, i u većini susednih zemalja, lingvisti (iliti univerzitetski profesori i institutski istraživači u oblasti lingvistike) uspostavljaju se kao upravljači moćne mašinerije koju čine nastavnici i profesori maternjeg jezika u školama, lektori u medijskim i izdavačkim kućama i drugi jezički službenici, oni koje sam pomenuo na početku ovog teksta. Ova mašinerija barata pod dogmom o jeziku kao u kamen uklesanoj srži grupnog identiteta. Jezik, onakav kako je opisan i propisan u proizvoljnim normativnim jezičkim aktima, suština je i etalon nacionalnog identiteta. Svako odstupanje predstavlja odstupanje od sebe samih, odustajanje od svoje suštine, menjanje u nekog drugog i nešto drugo. Objašnjava se kao rezultat delovanja imaginarnih spoljnih i unutrašnjih neprijatelja, celog sveta koji, ujedinjen, otkad postoji radi na tome da uništi naš identitet.

Jezik je ipak previše robustan, previše složen i masivan da bi njegova promena bila zaustavljena. Ona se dešava, ali se dešava unekoliko prigušeno. Dinamiku ekonomičnih i konzervativnih govornika, taj prirodni proces promene, remeti pritisak institucionalizovanih kočničara, kočničara po profesiji. Mašinerija kojoj oni pripadaju nedovoljno je moćna da zaustavi promenu u jeziku, ali je dovoljno moćna da je uspori i poremeti. Da naruši njen prirodni tok. Ali i da načini jaz između živog jezika i javnog prostora. Kao kada bismo pokušali da institucionalnim merama zamrznemo stanje u jednom ekosistemu, ili u jednoj ekonomiji. Osim što je jasno da ne bismo uspeli, neizbežno bismo napravili i ozbiljnu i teško nadoknadivu štetu.