Tuesday, May 30, 2017

Deca kao predmet ismevanja

Nedavno sam postavio Vinaverovu pesmu u kojoj on obraćajući se Desanki Maksimović ismeva pesničko zalaganje za ideologiju ispravnog jezika. Danas sam u Klettovoj čitanci za prvi razred našao i jedan od povoda Vinaverove reakcije. U pitanju je pesma u kojoj Desanka ismeva decu koja idu u prvi razred, a u govoru im se provlače osobine njihovog dijalekta. Njena pesma šalje poruku da je cilj škole da decu oduči od njihovog jezika i nauči ih onom ispravnom, te da dijalekat ne ide uz lepotu, belinu, uštirkanost, školu. Pripišimo to vladajućoj ideologiji epohe i njenoj sklonosti ka angažovanoj, nametljivoj poeziji, te tetka-Desinom dobrom vladanju i jednom i drugom.


Znalci jezika

Slušaj Stanu uštirkanu,
ima belu mašnu,
ima belu tašnu,
a govori da je
iz Veliku Planu.

Slušaj Mišu zvanog Miš,
hoće u prvake,
a govori da je
proveo u Niš
dva dana kod bake

I Kata i Zlata
u govoru greše,
pričaju nam kako
svoju baku volu,
a godinu dana
već idu u školu.

                                       Desanka Maksimović

Saturday, April 29, 2017

Problem imena u Deklaraciji o zajedničkom jeziku

"Pa dobro, a kako se onda taj zajednički jezik iz Deklaracije zove?"
"Neko ga zove srpski, neko hrvatski, neko bosanski, neko crnogorski."
"Ali kako se on ustvari zove?"
"Onako kako ga ljudi zovu, za nekog hrvatski, za nekog bosanski, za nekog..."

"Pa dobro, a kako se onda taj predmet zove?"
"Neko ga zove pernica, neko futrola, neko peratonica."
"Ali kako se on ustvari zove?"
"Onako kako ga ljudi zovu, za nekog peratonica, za nekog futrola, za nekog..."

Kritika koju su gotovo svi koji su se oglasili o Deklaraciji o zajedničkom jeziku izrekli je vezana za to da Deklaracija kaže da svako ima prava da taj jezik zove kako želi, i da ne daje jedno 'glavno' ime za taj jezik, ime koje iskazuje njegovu suštinu.

"Ako je jedan jezik, on mora imati i jedno ime (i ne treba se stideti da se to ime izrekne)."
Dok se sa parentetičkim delom o stidu slažem, smatram da je ovaj osnovni, o jednom imenu za jedan entitet, potpuna besmislica.

Zovi me i krčag, samo me nemoj razbiti na četiri navodna različita jezika. Pernica, peratonica, futrola su tri reči koje se u stom dijalektu istog jezika koriste za jedan isti pojam, odnosno predmet. I to nije prepreka postojanju tog predmeta, niti njegovoj jedinstvenosti pod sva tri imena. Osim u okviru filozofske, pa i lingvističke škole nominalizma (kod koje ne postoji značenje u jeziku - sama reč je sopstveno značenje), ime pojma ili stvari smatra se potpuno marginalnom činjenicom u odnosu na ontološku prirodu te stvari i njene osobine. Ovaj stav pogotovu eksplicitno iznosi zasnivač moderne lingvistike Ferdinand de Sosir, koristeći za nju termin proizvoljnosti oznake. Za svaki enitet u univerzumu važi: možeš ga zvati kako god hoćeš, jer on nije ime.

"Ali Deklaracija kaže da je to policentrični jezik, koji ima varijante. Ako je hrvatski varijanta, kog jezika je to varijanta?"
Ne treba izjednačavati hrvatski kao naziv jezika sa hrvatskim normativnim specifičnostima. Hrvati u Vojvodini ili u Bosni imaju pravo da svoj jezik nazivaju hrvatskim iako ne koriste hrvatsku normativnu varijantu. Srbi u Hrvatskoj, koji koriste hrvatsku normativnu varijantu (sa sporadičnim izuzecima, na primer kada je u pitanju zvanična upotreba pisma), imaju pravo da svoj jezik nazivaju srpskim. Najzad, ako se neko u bilo kojoj od ovih država oseti kao Jugosloven ili kao Zaplanjac, on svoj jezik može da zove jugoslovenskim ili zaplanjskim, ili citroenskim kao u jednom od ranijih popisa, i niko mu to pravo ne može uskratiti. Da bi to pravo postalo deo zakonske regulative, broj ljudi koji koriste jedan naziv mora da pređe neki razuman prag. Naravno, kada govorimo o tekstu pisanom hrvatskom normativnom varijantom, u većini kontesta je prirodnije da upotrebimo termin hrvatski, ali ne bismo govorili neistinu ni nazvavši ga srpskim, bosanskim, crnogorskim. Hrvatska normativna varijanta je varijanta jezika koji nazivamo srpskim, hrvatskim, bosanskim, crnogorskim, ili bilo kako drugačije.

"Ako je to zaista nevažno, da li ćeš se složiti da je tvoj maternji jezik hrvatski?"
Hoću i neću. Hoću jer mi neće smetati ako mi u razgovoru na nemačkom jeziku Hrvat kaže: Ne razumem, reci mi to na hrvatskom. A neću jer kada se ista stvar može nazvati ili opisati na nekoliko načina, onda je biranje jednog načina uvek samo po sebi neka izjava, neka poruka. Ako se ista planeta u narodu naziva i zvezda Zornjača, i zvezda Danica, i zvezda Večernjača, i neko mi oslanjajući se na to u zoru pokaže svetlu tačku na nebu i kaže: eno je zvezda večernjača - ja ću se nasmejati, i smatraću to igrom reči. Zašto kad tu zvezdu zaista zovemo zvezda Večernjača? Pa zato što je u zoru pragmatički naprirodnije koristiti za nju ime zvezda Zornjača. To što je neko odabrao manje prirodno ime za situaciju u kojoj ga korisi je znak, iskaz, govori o nekoj nameri: slušalac ce pita zašto je rekao Večernjača a ne prirodnije Zornjača, šta je želeo da kaže.

Ime jezika, osim što je proizvoljno, još je i političko pitanje, a kada je imena više - onda i pitanje dijalekta, varijeteta, akcenta. Da li će jezik biti nazvan jednim ili drugim imenom ima političke konsekvence, kao i konsekvence vezane za njegove lokalne i socijalne karakteristike. Kada jezik Srbina koji je rođen i usvojio jezik u Srbiji, nikad nije živeo u Hrvatskoj ili među Hrvatima, nazovemo hrvatskim a ne srpskim, mi uspešno referišemo na odgovarajuć jezik, ali ne dajemo najprecizniju informaciju o načinu kako ta osoba govori. Dodatno, usled političkog naboja ovih termina, velika je šansa da će upotreba naziva hrvatski biti tumačena kao politička poruka - nejasno je kakva, ali neka će se poruka tražiti.

Da je bez važnosti koje će od četiri ili četrdeset četiri imena ovog jezika kada biti upotrebljeno, onda verovatno ne bi ni postojalo više od jednog naziva. Oni postoje jer u pojedinim kontestima, za pojedine varijetete ovog jezika, osećamo kao prirodniji, primereniji jedan, drugi, treći ili četvrti naziv. Kada Srbin govori o maternjem jeziku Hrvata, on može da bira da ga nazove srpskim, jer je to ime koje on koristi za ovaj jezik, ili da ga nazove hrvatskim jer ga tako naziva Hrvat. I obratno. Njegov izbor nosiće određeno značenjena planu političke poruke, učtivosti, ličnog odnosa među njima. Deklaracija pokušava da umanji onaj najosetljiviji i najrizičniji deo tog značenja - njegov politički deo.

"Svi znamo da je to istorijski srpski jezik. Svi koji ga sada govore su pounijaćeni, pokatoličeni, pohrvaćeni, poturčeni Srbi, ili tek srpski izrodi."
Očigedno, prava tema ovde nije ime jezika, već etnicitet njegovih govornika. Prekrštavanje i islamizacija ljudi ekonomskim i fizičkim nasiljem je strašan zločin. O njemu treba govoriti. Ali on se ne može revertovati. A danas moramo gledati današnje okolnosti: sopstvena konstrukcija identiteta ima prednost nad istorijskim identitetom i ljudima se ne može oduzeti ni jezik njihovih predaka, ni njihov današnji etnički i nacionalni identitet, samim tim ni pravo da jezik zovu skladno tom identitetu. Pritiskom u tom smeru se postiže suprotan efekat.

"Taj jezik je u 19. veku standardizovan kao srpski. Hrvatski, bosanski, crnogorski lingvisti falsifikuju istoriju kada govore o samostalnom razvoju hrvatskog književnog jezika, o srednjevekovnom bosanskom jeziku ili o crnogorskom jeziku kao izolatu."
Ime po sebi ne govori ništa o istoriji jezika. Njegova istorija je naučno pitanje, i treba da bude naučno, dakle objektivno utvrđena - sa svake strane, pa i naše. Za to je neophodno da jezik rasteretimo nepotrebnog političkog sadržaja, za početak tako što ćemo prestati da ga posmatramo kao obeležje etničkog identiteta.

Sve u svemu, bilo bi lepo da prestanemo da se ponašamo kao dve polugole sponzoruše na izboru za mis univerzuma u Beogradu, Zagrebu ili nekoj trećoj rupi, koje su zajedno birale isti kostim iz zajedničkog ormara da se u njemu pojave na bini, a sada su se dohvatile za kosu oko toga da li je jedna drugoj taj kostim ukrala, ili ga je druga prvoj nametnula. Jer to za šta mi umišljamo da je žiri i naša budućnost koju on određuje, samo je nezainteresovana vašarska bagra koja i sama ima svoje primitivne razmirice i brige, i srećna je što dok se mi čupamo znaju da će kod nas uvek imati vrhunsku uslugu, posle koje ćemo im se još i zahvaliti.

Saturday, April 15, 2017

Pesnikovo zalaganje za gramatičku pravilnost

Modernistička, i pogotovu avangardna književnost, ima izrazitu težnju oslobađanju od svih vrsta okova. Kako je jezik gradivna materija književnosti, to su okovi nametnuti jeziku i prvi koji dolaze na red. Oslobađanje je najvećim delom implicitno, kršenjem 'pravila' u samom književnom tekstu. Ali, prirodno, ima i eksplicitnog, manifestnog govora o ideologiji pravilnog. Ovde pokušavam da rekonstruišem jednu Vinaverovu pesmu u kojoj projektuje (anti-)utopiju pravilnog (jezika). Ostavljena su na izbor dva tumačenja: sve će podleći pritisku ideologije pravilnog, ili pak: ideologija pravilnog će otići na istorijski otpad, a pravilnost više neće dolaziti od čovekove projekcije već će sve onakvo kakvo jeste po sebi biti pravilno.

Pesnikovo zalaganje za gramatičku pravilnost
Glasak me budi, glasak umilni,
u noći kad me nesanica mori.
što ti glagoli, pa sve nepravilni?
Pesnička dušo, ko s tim da se bori?
O tetka Deso, ko ih sve stvori?
O tetka Deso, slušam na sve strane,
i plačem s decom, ridam, jecam silno.
znaj tetka Deso, zora će da grane, 
doživećemo najsvetlije dane,
i ništa neće biti nepravilno.
Pravilno biće sve čega se mašiš,
pravilni biće i čovek i žena.
Nemoj, o čedo, jezom da se plašiš,
budućnost ide svetla, zanesena,
pravilna biće glagolska vremena.

                                      Stanislav Vinaver

Friday, April 7, 2017

Институције система (илити: Downpressor Mеn)

Овај позив Маје Гојковић да се грађани повуку са улица и да се политичка питања решавају у институцијама система, подсети ме на '96. Да наставим у стилу Солунца: стегао мраз, грађани на улицама са копијама преправљаних изборних резултата, а Милошевић, Вулин и остали позивају да се све врати у институције система. На крају је остало питање да ли је лекс специалис институција система или ванинституционални закон, али оно што је остало неупитно је да се ништа не би постигло да смо се са улица повукли.

Овде искрсава питање какве везе протести против диктатуре имају са језиком? Имају јер је лингвистички естаблишмент копија политичког естаблишмента. Утолико што је узурпирао институције система, подвргнуо их тоталитарној контроли, срозао им квалитет, маргинализовао оне који професионално и квалитетно раде свој научни и наставни посао. И што онда позива да се о питањима језика разговара у тим институцијама. Тако академик Предраг Пипер одбија да критике кампање Негујмо српски језик коментарише за медије, и каже: "ко се залаже за другачију нормативну лингвистику, може о томе написати и објавити своју књигу или научни чланак". Он ту не мисли на озбиљне светске лингвистичке издаваче и часописе - јер да мисли, знао би да критике које на општелингвистичком плану разобличују идеологију исправног језика доминирају расправама о стандардном језику, а знао би и за књиге Језик и национализам Сњежане Кордић и Србија и њен југ Тање Петровић, које детаљно објашњавају штетност идеологије исправног језика какву је наш лингвистички естаблишмент наследио од лингвистике деветнаестог века. Он мисли на домаће часописе и на издања домаћих научних институција, које су под сувереном контролом тог истог естаблишмента, на начин на који су медији данас под контролом Александра Вучића. Његов позив је циничан колико и позив Маје Гојковић. Он каже: објавите ви то у публикацијама у које вас ми нећемо пустити, па да тамо разговаамо. Вратите се у институције система, у којима ми чврсто намећемо своју вољу и свој интерес.

Да институције система нису узурпиране и злоупотребљене, не би се борба ни прелила у друге домене - на улице, у друштвене мреже, у независне медије. У институцијама система би се одмерили аргументи, јавност би о њима била обавештена, и заједница би усвојила решења која сматра најбољим. У условима где се институције система уместо независног рада присиљавају да служе као инструменти ширења лажних тврдњи и слика, заједница трпи, бива подељена, фрагментирана, и дави се у унутрашњим несугласицама. Естаблишменту таква ситуација одговара.

Као што Вучић, Стефановић, Гојковић и њихови узурпирани медији чији васници алкохолисани бахатом вожњом убијају децу на улици студенте у протесту на истим тим улицама описују као пијане хулигане склоне уништавању, тако и Пипер критичаре идеологије исправног језика назива младим, дрчним и неолибералним. Приписује нам намеру да језик препустимо тржишној утакмици. Занимљиво би било сазнати које то тржиште академик Пипер има на уму: где се то језичке структуре купују, продају, ко на њима зарађује - ако не прескриптивни естаблишмент, они који прописују да се каже на журки, а неправилно је на журци, установљујући на оваквим празнословицама своју моћ и финансијску корист. Ако би се иједан политички приступ могао приписати критици идеологије исправног језика, то би био принцип анархије, који је суштински супротан неолибералном. У неолибераном приступу регулатива постоји, и то таква да што је играч на тржишту већи, то је слободнији, и заштићенији. Што је мањи, то је регулисанији и немоћнији - на дну, у најгорој позицији је појединац. Управо приступ нашег лингвистичког естаблишмента комбинује неолибералне елементе са диктаторским. Критика идеологије исправног језика, напротив, тражи да се језик врати говорнику, да се моћ равномерно распореди, и да се укину дискриминативне и репресивне језичке мере којима су наши језички прописивачи тако склони.

Зато и на једном, и на другом плану: враћање у институције система је могуће само онда када се те институције реконституишу на потпуно другачијим - праведним, равноправним, конструктивним, здравим основама. До тада, борба ће се преливати у све димензије друштва.

Monday, March 13, 2017

Zbunjenost prošlosti sadašnjošću

U prethodnim tekstovima sam se dosta oštro osvrtao na kampanje negovanja i čuvanja jezika i na opštu atmosferu straha i panike pred kvarenjem ili nestankom jezika koju jezički establišmenti lansiraju u našoj i susednim zemljama. Sada bih želeo da pokušam da ovu pojavu razumem. Sam sentiment nije novost, niti isključiva osobina našeg vremena i naše kulture. Kvintilijan je tražio promene najsvetije institucije Starog Rima - njegovog zakonodavstva - insistirajući da migracija preti da uništi latinski jezik. Tomas Prat je optuživao Šekspira i Marloua da narušavaju sažetost i direktnost engleskog jezika i tražio da se jezik vrati svom izvoru. 

Резултат слика за young people old english


Ali to ne znači da je strah od promene u jeziku konstantno obeležje čovekove zajednice. On je nekad prisutniji, nekada se potpuno izgubi, i obično se vezuje za periode u kojima se događaju važne društvene promene: pojačane migracije u Rimu, normanska osvajanja u Britaniji, otkrića koja su uticala na promene u načinu upotrebe jezika - poput pojave pismenosti, osvajanja proizvodnje papira, otkrića štamparske prese. Danas je to informacijska revolucija koju su donela elektronska sredstva komunikacije.

Atmosferu straha i panike povodom sudbine jezika danas presudno stvaraju ljudi čija je struka da jezik proučavaju i razumeju. Ovde se neću baviti pitanjem zašto oni jezik ne proučavaju i ne razumeju - zašto pogrešno svoju ulogu vide kao policijsku. Ovde me samo interesuje zašto oni danas imaju jači osećaj da je jezik ugrožen nego što su ga imali na primer pre pedeset godina, odnosno zašto smatraju da se danas upotrebljava jezik goreg kvaliteta nego što se upotrebljavao. I zašto deo javnosti saoseća sa njima u tom doživljaju.

Jesu li ljudi danas prosečno nepismeniji, da li prosečni građanin danas govori i piše značajno gore nego pre pedeset ili sto godina? Ovde se najpre postavlja pitanje kriterijuma: kako meriti kvalitet govora i pisanja? Brzinom? Količinom (i onda da li je bolje više ili manje)? Raznovrsnošću? Strukturnom kompleksnošću? Efikasnošću? Čistotom porekla reči? Kakve god kriterijume uspostavili, teško da bi se izmerila značajna razlika. Možda bi je bilo među nekim grupacijama, možda je današnji srednjoškolac manje načitan od nekadašnjeg, možda je današnji političar prosečno nižeg obrazovnog nivoa nego što je raniji bio. Ali u ukupnoj populaciji, uveren sam da se ne bi prepoznao značajan pomak. Naravno, kada sud o prosečnoj pismenosti dolazi od nastavnika, onda osobine prosečnog srednjoškolca dosta utiču na taj utisak, a time što su veoma prisutni u javnosti - utiču i političari. Ali mislim da ovo ima samo mali udeo u ukupnoj slici. Ključna razlika je u jeziku koji se doživljava kao javni, zajednički, i prema kome se uglavnom i donosi sud - jeziku javnog informativnog prostora.

Pre pedeset godina naš javni informativni prostor se sastojao od jedne televizijske kuće sa dva programa, desetak aktivno slušanih radio stanica, i veoma moćnog i aktivnog izdavaštva: novinskog, periodičkog, naučnog i književnog. Ovaj je prostor bio uređen i kontrolisan od strane države, gajio je elitnu kulturu, i u njemu se pojavljivao i aktivno nastupao relativno mali, odabrani skup učesnika. U ovom prostoru, dominirao je jezik visoko obrazovanih ljudi, i ljudi sa više talenta za upotrebu jezika (zabluda je da se može očekivati da svako ko prođe sistem obrazovanja raspolaže rafiniranim stilom - kao i kod svih drugih veština, da bi se dostigao vrh, i ovde je neophodan talenat - koji među ljudima nije ravnomerno raspoređen). I čak i taj jezik je pod uslovima sporije razmene informacija imao vremena da prođe kroz filtere doterivanja od strane autora, iščitavanja od strane kolega, lekture. Susretali smo se, stoga, gotovo isključivo sa rafiniranim jezikom visokog registra, stilski doteranim, elokventnim, i usklađenim sa onim što propisuje normativna literatura. Jezik javnog informativnog prostora nije reprezentovao jezik čitave zajednice, već samo jezik jednog njenog dela u jednoj sferi realizacije - onaj jezik koji zadovoljava najviše stilske kriterijume.

Danas u javnom informativnom prostoru dominiraju društvene mreže, internet forumi, vesti i medijski sadržaji objavljeni na internetu i nekoliko stotina televizijskih stanica. Stepen uređenosti i državne intervencije (osim interesne, političke) je ravan nuli. Skup učesnika je najširi mogući, a korisnici sofisticiranog jezika uglavnom su sopstvenim afinitetima i nepoklapanjem sa zahtevima masovne kulture ograničeni na uske kulturne niše, i upućeni samo na sebi slične. Konkurencija među medijskim kućama traži brzu produkciju i ne daje vremena ni doterivanju teksta od strane samog autora, kamoli lektorskoj intervenciji. Ogroman broj medijskih kuća traži ogroman broj novinara i spikera - broj koji danas (kao što bi i ranije, da je bio toliki) daleko prevazilazi broj ljudi sa visoko kvalitetnim usmenim i pisanim izražavanjem. Današnji mediji gaje masovnu kulturu, a ona traži učešće širokog spektra ljudi, nezavisno od njihovih jezičkih kapaciteta. Još je pluralističnija situacija u društvenim mrežama i forumima: u njima učestvuju svi, što zaludniji - to intenzivnije. Jezik javnog informativnog prostora tako danas blisko reprezentuje prosečni uzorak u zajednici.

Ali, dok je jezik javnog prostora onaj po kome formiramo svoj sud o stanju jezika, mnogo veći udeo u postojanju jezika, u jezičkoj produkciji i recepciji u životu prosečnog čoveka, ima direktna komunikacijama među pojedincima i u grupama. Ovo je prostor u kome se jezik usvaja, ovako on u najznačajnijoj meri živi, tako se menja i prilagođava potrebama. U ličnom se domenu upotrebe jezika ništa nije promenilo.

Zato razlika nekad i sad nije u samom jeziku: jezik je u svojoj ukupnosti približno isti kao i u ranijim istorijskim periodima. Razlika je u tome sa kakvim jezikom se pretežno srećemo u javnom prostoru. Ona stvara nerealan utisak o tome da se jezička situacija promenila na gore, iz kog se onda izvlači još nerealniji zaključak da u zajedici teče proces kvarenja jezika. Čak i kada se ovakav strah prevaziđe, javlja se novi: možda se jezik nije pokvario već je samo reprezentativnije zastupljen u javnosti, ali javna upotreba jezika služi kao uzor, što će neminovno dovesti do njegovog kvarenja u odnosu na vreme kada je uzor bio elitni jezik. I ovo je pogrešno. Jezik se možda malim delom usvaja i kroz medije i društvene mreže, ali usvaja se i iz knjiga koje se pročitaju i mnogih drugih izvora, a pre svega se, u daleko najvećem udelu, uči u porodici i u neposrednom društvenom okruženju. Onom segmentu koji se nije promenio. Jeste se proširio domen upotrebe jezika svakodnevne komunikacije, a suzio domen upotrebe formalnog registra, ali sami registri nisu postali bolji ili gori.

Lingvisti propisivači pravilnog jezika u svom sejanju straha i panike, reaguju ne na promenu u jeziku, već na promenu u društvu, na promenu u strukturi i prirodi javnog informativnog prostora - pogrešno zaključujući da ona pokazuje i promenu u samom jeziku. Oni ne prepoznaju razliku između jezika u celini i jezika javnog prostora. Oni čak u svojim apelima i ne ciljaju samo taj javni prostor, namera njihove kampanje nije da vrati dominaciju formalnih registara i doteranog stila u medije, nauku, administraciju (a i to bi bilo unapred izgubljena bitka, jer je ovo pitanje određeno društvenom promenom a ne dobrom voljom pojedinaca kojima se kampanja obraća). Njihove kampanje bi da se čitav jezik: jezik pijace, jezik kafića, jezik poslovnog sastanka, izjednači sa načinom govora iz Drugog dnevnika Radio televizije Beograd iz 1975. i načinom pisanja Ive Andrića iz romana Na drini ćuprija. Ove kampanje uključuju spotove u kojima se ljudima sugeriše da se u intimnim, ljubavnim SMS porukama strogo drže Pravopisa Matice srpske, i da se u komentarisanju modne revije među prijateljima izražavaju prema pogrešnim savetima nadrilingvistike.

Ovo svedoči da su normativni lingvisti potpuno zbunjeni promenom strukture javnog informativnog prostora koja se dogodila. Da ne razlikuju promenu u tipu jezika koji se u tom prostoru sreće od promene u samom jeziku. Da čak ne samo što izjednačavaju jezik javnog prostora i jezik uopšte u današnjem trenutku, što usled pluralizacije i demokratizacije javnog prostora i nije veliki promašaj, već to čine i kada se sećaju prošlosti. Oni veruju da je i pre pedeset godina jezik javnog prostora reprezentovao jezik u svakodnevnoj upotrebi: da su ljubavnici u automobilu na obodu grada, šverceri farmerica u vozu iz Trsta, automehaničari u kanalu, referenti, računovođe i inžinjeri u OOURima, ROima i SOURima svi među sobom razgovarali onako kako su razgovarali Dušanka Kalanj i Dejan Đurović dok ih snimaju kamere. Oni se naukom bave u staklenom zvonu, i za predmet svoje 'nauke' biraju mimezis: stvarnost televizijskog ekrana nekad i sad uzimaju kao stvarnost postojanja jezika. Ova perspektiva pokazuje tužan stepen nerazumevanja ne samo lingvistike, nego jednostavne jezičke realnosti. Ali ujedno i objašnjava paniku među ovim ljudima: oni veruju da se naš jezik za pedeset godina promenio od jezika Miće Orlovića u jezik nekakvog Amidžića ili Vučićevića.

Strah od propasti jezika ovde se ukršta sa još jednim strahom: strahom od gubitka moći i društvene pozicije. Kao što sam već pomenuo, u današnjem javnom informativnom prostoru vlada opšti nedostatak vremena, pa u okviru njega i nedostatak vremena za jezičku intervenciju, a samim tim i za osnovni proizvod preskriptivne lingvistike: za jezičke priručnike i lektora kao njihovog promotera i izvršitelja. Vapaj za čuvanje i negovanje srpskog jezika je i vapaj za čuvanje i negovanje srpskog jezičkog propisivača - onog koji nema najispravniju sliku o tome šta jezik jeste a šta nije, ali koji vrlo glasno insistira da ne treba reći put ka Beograđanci nego isključivo put ka Beograđanki, inače to više neće biti onaj pravi, ispravni srpski jezik.


Friday, March 10, 2017

Jezik je drugde: sistem negovane nepismenosti

Nedavno su javnošću još jednom protutnjali podaci o tome da je Srbija zemlja sa najviše funkcionalno nepismenih u Evropi. Kako u zemlji u kojoj se toliko govori o pismenosti i drži do pismenosti - preko milion nepismenih? U kojoj čim neko progovori kruševačkim ili leskovačkim akcentom, čim progovori pirotskim ili borskim dijalektom - svi prepoznaju nepismenost. Da li se na njih misli? Da li je to znak da kampanje Negujmo srpski jezik i Sačuvajmo srpski jezik nisu imale dovoljno efekta? 

Ne, to je znak da su ove kampanje, i pogled na jezik i obrazovanje kome pripadaju i koji šire, jošuvek suvereni vladari kulturne i obrazovne politike i prakse u ovoj zemlji. Kažem li ja to da kampanja Negujmo srpski jezik doprinosi nepismenosti? Kažem. Pa kako je to moguće, valjda negovanje jezika upravo znači opismenjavanje? Stvar interpretacije.

Pomenute kampanje i svetonazor koji nameću pod pismenošću podrazumevaju sposobnost da se govori i piše kao Ivo Andrić. Mali problem: Ivo Andrić je imao privatnog lektora i njegovi su tekstovi rezultat višegodišnjeg doterivanja. Ako vam je ova lestvica previsoko podignuta, a jeste, svakome, tu je drugo najbolje rešenje: norma. Skup proizvoljnih, i često nerealnih i nerazumnih pravila koja su uspostavili čuvari nekakve umišljene ispravnosti srpskog jezika kako bi nam 'pomogli' da svi govorimo kao Ivo Andrić. I koja su odredili kao donju granicu pismenosti. 

Pismeni moramo biti svi. Dakle, svi se moramo pridržavati norme. Inače smo nepismeni. Negujmo srpski jezik znači: potrudimo se više da se držimo norme, i da samim tim budemo pismeni. Šta je tu loše?

Loše je što norma obiluje loše prepoznatim generalizacijama, pogrešnim analizama jezičkih struktura u jeziku pretvorenim u neodrživa gramatička pravila. Ali pogubno je, naročito za pismenost, to što ovaj pristup pismenosti od ljudi traži nešto što niko ne može u potpunosti da postigne, a većina ne može ni u takvoj meri da ne budu prepoznati kao nepismeni. Ne samo što je i ova lestvica postavljena previsoko, i što je načinjena od lošeg materijala - postavljena je i u pogrešnom smeru.

Pismenost je ovde loše shvaćena. Ona ne podrazumeva sposobnost da se pripoveda poput Njegoša i pišu opisi prirode na nivou Petra Kočića. Ne podrazumeva pisanje sastava o proleću i o majci, ili držanje zdravice na slavi. Pogotovu ne funkcionalna pismenost.

Pod funkcionalnom pismenošću se podrazumevaju ona znanja i veštine koje čoveku omogućuju funkcionalnost u okruženju u kome živi: sposobnost da komunicira, da uči, da usvaja simboličke i vrednosne sisteme jedne kulture. Kada je reč o pisanju i čitanju, njen minimum su najosnovniji zadaci svakodnevnog života: popuniti formular, potpisati se, pročitati tablu na autobusu i naći sedište sa odgovarajućim brojem. Funkcionalna pismenost obuhvata i usmenu komunikaciju: sposobnost da se lekaru ili službeniku izloži problem, iznese zahtev, da se razume njegovo objašnjenje i slede njegova uputstva, da se predstavi svoj stav o nekom pitanju, svoj interes, izraze svoja osećanja. Uz to, osnona funkcionalna pismenost danas uključuje uzimanje novca sa automata, upotrebu elektronske pošte, lifta, interfona, plaćanje na kasi sa samoopsluživanjem, ali i poznavanje organizacije administracije, zdravstvenog sistema, političkih odnosa i drugih kulturnih odnosa i sadržaja. 

Ne samo da su ovo osnovi funkcionalne pismenosti neophodne čoveku, već predstavljaju i prirodni prvi korak u usvajanju šire i dublje pismenosti: korak koji se lako savladava, čija je svrsishodnost očigledna, koji pruža osećaj samopouzdanja, i omogućuje dalju nadogradnju. U svim pravcima. Ka dubljem i boljem razumevanju i samog jezika, i njegove uloge u književnsti, umetnosti, društvenoj organizaciji, politici, nauci. I ka efikasnijem i boljem korišćenju društvenih resursa. Kada dete naučimo funkcionalnoj pismenosti, kada ono razume smisao pismenosti, u njoj se oseća prirodno, onda će, uz nešto afiniteta i talenta, lako napraviti i sledeći korak: razviti svoj stil i prepoznati kvalitet tuđeg. Dok kada se sa slova, tačke, zareza, upitnika i uzvičnika krene direktno u rafiniranje stila, onda nastaje nerazumevanje i frustracija, a odatle nesigurnost i nelagoda pri upotrebi jezika. Kada se zajednici koja ne dostiže ni minimum zahteva funkcionalne pismenosti porukama o negovanju i čuvanju srpskog jezika zapravo kaže kako onog trenutka kad ne zadovoljavaju visoke i često promašene zahteve propisane norme - oni  manifestuju nepismenost, i ujedno ugrožavaju i kvare jezik, mi im sa onoga što pismenost zaista jeste peusmeravamo pažnju na nešto drugo, i šaljemo poruku da su od pismenosti mnogo dalje nego što zaista jesu.

Osnove funkcionalne pismenosti treba da obezbedi škola. Za to treba da se pobrine odgovarajuće ministarstvo propisujući dobro koncipirani program i obezbeđujući dobru pripremu za nastavnike. Funkcionalna pismenost se neće usvojiti pisanjem sastava na večite teme, poetične ili dosadne, patetične ili dubokoumne, niti lekcijama iz gramatike o subjektia i objektima, genitivu i pluskvamperfektu. Ona se postiže realnim zadacima sa kojima se srećemo u svakodnevnom životu: pisanjem molbe, žalbe, zahteva, popunjavanjem, ali i sastavljanjem formulara za neku svrhu, analizom (i idejama za poboljšanje) interfejsa kompjuterskog programa, raspitivanjem za put do bazena i davanjem uputstava onome ko se raspituje - čitajući karte i prema sećanju. U bilo kom dijalektu, sa bilo kojim akcentom. Nezavisno od bilo kakve norme. Jer ovo su veštine koje oogućuju snalaženje u svakodnevnom životu. Na kojima se u našoj školi ne radi, i koje ne budu savladane pre svega zbog visoko ostavljenih lestvica u nekom potpuno nevažnom domenu 'norme', domenu bez ikakvog značaja za bilo koji aspekt čovekovog života (osim one vrednosti koja mu je veštački dodeljena i održavana kampanjama za negovanje i čuvanje nesigurnost i straha). Umesto da se svim raspoloživm snagama uhvati u koštac sa životom, produkt našeg obrazovnog i društvenog sistema ostaje ubeđen da je nepismen i nesiguran, uplašen već u samom korišćenju jezika, i ispada iz igre mnogo pre nego što i stigne do pravih elemenata pismenosti.

Sunday, March 5, 2017

Paraziti jezika i kulture i njihova vitalnost

U ovom isečku iz filma Počasni građanin, čiji sadržaj potpisujem i ovako kako je izgovoren, može se reč kultura svuda zameiti rečju jezik, a da ostane jednako istinito.






Friday, March 3, 2017

Lexical Distance Among the Languages of Europe: a hoax, a political pamphlet or actual popular science?

It can only please a linguist to see a piece of  linguistic knowledge going viral on social networks. When I first saw the image titled Lexical Distance Among the Languages of Europe below, I was not just happy - I thought: what an enormous amount of work must have been invested to produce this chart!

Lexical Distance Network Among the Major Languages of Europe

For a layman this may seem a simple thing to do: just compare the electronic dictionaries of the languages (ideally those using the same methodology in lexicography, to control for the effects from this area), and count the words that are identical. But it is impossible to compare electronic dictionaries of different languages because it often happens that a word that is pronounced the same in the two languages receives a different spelling in each of them (for instance the word группа 'group' in Russian is pronounced and means the same as the word група 'group' in Ukrainian, but since, for arbitrary non-linguistic reasons, they have a different spelling - they won't be recognized as identical). Moreover, it is often the case that between two closely related languages certain words occur with slightly different pronunciation, but with the same meaning and almost identical morphological forms (e.g. Russian раздел and Ukrainian роздiл, pronounced almost the same, declined almost the same, and both meaning 'section'). A fair way to calculate the lexical distance would include a thorough etymological research (research into the history of words), a measure of phonological and morphological change since the common ancestor word (how much the pronunciation and the different forms of the words have changed), a correction factor for the shared or related complex words (since their parts are already counted in other words), especially in the cases where complex words share only certain parts, to mention just a few complex measures, most of which are unavoidably subject to approximation.

So upon seeing a chart like this a linguist is also immediately prompted to look for the methodology. Especially when some results seem utterly surprising. For instance, every Slavicist will be in disbelief seeing that Serbian is closer to Russian than Polish, Ukrainian or Belorussian. Even more so seeing that Croatian is as close to Slovak as to Slovenian, and Slovak is as close to Croatian as to Czech. And that Romanian is related to Albanian, but not to Serbian or to Russian, while Albanian is related to Slovenian, but not to Serbian. Some of these peculiarities receive a reasonable explanation from the aspect of political science: that Ukrainian is very different from Russian (Crimea, Donbass) and that Romanian is unaffected by it (Transnistria), that Croatian has different ties than Serbian, that Albanian is distant from and unaffected by Serbian (Kosovo).

The earliest occurrence of this chart is from 2013. Here, as well as on several other pages with the chart, it is referred to "K. Tyshchenko (1999), Metatheory of Linguistics", a book published in Ukrainian, by a Ukrainian linguist (the original title: Метатеорія мовознавства), freely available online. I have carefully examined the book, and could not find even the lexical distance data, let alone the methodology how it was gathered. All I did find was a lot of what appealed to me as obscure, arbitrary and problematic linguistic methodology and even more of classifications which didn't seem to make much sense. And I also found one reference that might have to do with the chart, namely reference to a set within a linguistic museum exhibition, which represents Indo-European languages and their relations (chapter Мiжфакультетський Лiнґвiстичний навчальний музей Київського унiверситетуsection 2.2. Ґалерея мов свiту 'Galery of the world's laguages').

Since the chart was shared by a large number of people, including many linguists, I think that it is important that according to my little investigation - unless someone manages to find the specification of its methodology - which I doubt will happen, and this methodology proves adequate - the chart should be treated as a hoax with a political agenda. But its idea remains beautiful, and I would like to see a chart of the same kind, plotted from the real linguistic data.

Friday, February 3, 2017

Ћирилица - срце Србије

Људи се у Србији када је реч о ћирилици деле на оне којима је свеједно да ли ће она нестати или им је помало криво, и на оне којима се од самог питања, као и од равнодушности ових првих, јављају најужаснији бесови, страхови и стрепње, и као њихов резултат мржња и нагон ка насиљу. И једни и други су се помирили са тиме да ће ћирилица престати да се употребљава - једни проценом стања ствари, други приступом и начином деловања ка њиховој промени. Циљ овог текста је разматрање питања шта је сврсисходна, а шта штетна акција ка очувању ћирилице. Почећу од ове потоње.

Упркос устаљеној употреби у таквом, ширем значењу, некако не могу да употребим термин национализам за оно за шта се употребљава на Балкану. Национализам се везује за нацију, а нација настаје онда када се грађанство читаве државе без обзира на етничку припадност окупи око националне идеје. На Балкану је обратно, ту се етничке скупине без обзира на државу у којој живе уједињавају око митова и амбиција. Притом нису показале озбиљан капацитет да се позабаве идејом и природом државе, камоли да је развију до формирања нечег сличног нацији. Зато се може говорити само о етницизму, примитивнијем, глупљем, неуспешнијем, али једнако злом брату национализма. И као што је национализам суштински увек непријатељ своје нације, и етницизам је непријатељ етникума.

Знам да ћу донекле поновити много пута речено, али не могу да одолим да проговорим о примитивности етницизма. Етницизам је сав у појмовима културе, језика, писма, обичаја - али он о култури није у стању да мисли у њеној комплексности, већ има потребу да је своди на мали број симбола, укључујући језик, писмо, обичаје. Поврх ове симплификације, и језик, писмо и обичаји се своде на рудиментарне, често промашене идеје или на њихова периферна обележја и инстанцијације. Језик је онда само језик 'добрих писаца', писмо је само једно писмо, обичаји су слава, свадба и цепање кошуље. Етницизам није у стању да мисли о томе да је идентитет једне заједнице или културе у њеној укупности, у сложености, богатству, инфинитној продуктивности - да су управо сложеност и продуктивност њен гарант опстанка. 

Етнициста идентитет своди на мали скуп кич симбола. Уз славе и свадбе, језик и писмо, ту су велики научници ("Имате ли ви Теслу?"), писци (које обично нису ни читали, или су их читали тако да се ови преврћу у гробу), војсковође (јер етнициста сања рат). И етнициста пати од паничног страха да само тих неколико обележја: језик, писмо, неколико обичаја, сећање на десетак великих личности, дели етнички идентитет од одсуства идентитета, утапања у неку замишљену аморфну масу безидентитетских група људи који немају ту срећу да буду народи. Он генерацији за генерацијом испира мозак претњом: бројни непријатељи нашег народа удружили су се да нам узму ту перо-лаку суштину, да уклоне, униште тих неколико карактеристика, узму их за себе и њима замене свој идентитет - као да њихови етницисти не мисле да је њихов идентитет светиња, и да га туђи симболи загађују, и као да ми имамо основа да мислимо да је наш идентитет неки страшно пожељан идентитет у коме се удобно и срећно живи. Као да нам шуме нису пуне пластичних кеса и флаша, паркови поломљених дечијих игралишта, а институције корупционаша са повољно набављеним дипломама.

Уствари, етнициста зависи од страха од крађе симбола идентитета, овај страх је темељ његове природе. Он управо бира за дефинишуће симболе свог идентитета оне на које права могу да полажу и други народи: Теслу, Андрића, Селимовића, Марка Краљевића, Косово. Он је провинцијалац, етнички, културни, свакојаки, и тражи симболе по којима ће бити препознат, симболе које ће други знати, нешто чиме ће закорачити на позорницу народа, чиме ће се подичити кад на свадби човечанства буду читани поклони сваког народа: а од Срба - реч вампир! Од Србије - Милански едикт. И - Тесла. Они симболи за којима неко други већ посеже унапред су гарантовано препознати од других, и то као пожељни. Или су пак некакве уско виђене диференције специфике, нешто што нас разликује од једног одређеног народа, без обзира што нас са гомилом других чини сличним. Ћирилица не би заглавила у кругу ових симбола да није симбиозе српског етницизма са хрватским, да се они не дефинишу један према другоме. Да око нас живе све сами Бугари и Македонци, ћирилица би у истом овом етничком идентитету учествовала тек као једна маргинална црта на коју нико не обраћа пажњу.

И пошто се о ћириличном писму јако често говори и пише као о састојку без кога српство престаје да постоји, пошто фанатици ћирилице затрпавају интернет коментарима о томе како треба забранити латиницу, како нам масони и розенкројцери узимају ћирилицу не би ли нас систематски уништили од стране идиота, како и треба да нестанемо кад користимо и латиницу, често сам замишљао како би то изгледало кад бисмо ми Срби свој језик престали да пишемо ћирилицом и потпуно прешли на латиницу. Наравно да ми је таква мисао тужна: тужно је кад нешто нестане, тужно је кад се остане сиромашнији за појаву у коју је уложена енергија многих генерација, која је споменик ретке победе прогресивног над конзервативним у нашој историји, писмо којим су написана многа интимна писма, велике песме и романи, које су училе и њиме писале генерације. Тужно ми је и јер је ћирилица део мог живота, моје прво писмо. Али нестају и веће ствари, нестају целе животињске врсте, неколико њих дневно, нестају остаци древних градова, нестају глечери, дешавају се нестанци који угрожавају читаву планету. Нестанак ћирилице не би угрозио ништа. Српски етникум би остао српски етникум - свега за мрву мање посебан, и свега за мрву виталнији него са њом (виталнији просто тиме да спонтана промена у једној култури ту културу обично чини прилагођенијом околностима, и тиме виталнијом). Несумњиво је да је некакав Перунов фанатик сматрао да је корен српства сечен онда када су Срби своју стару религију мењали хришћанством, да је на свој средњевековни начин формулисао осећање угрожености, или губитка идентитета. А данас се његов савремени двојник боји да ћирилица коју смо добили са губитком претходне вере представља последњи ризом корена српског бића. 

Ако није довољно јасно, овим желим да одбацим и образац где нешто морамо чувати јер су нам то оставили наши стари. Наши најстарији стари су нам оставили своју многобожачку религију, па су је наши млађи стари, када нису били стари, одбацили у корист боље и истинитије. Наши су нам стари оставили и лапот и крвну освету, али смо у међувремену изградили друштво које проблеме које су наши стари овим институцијама решавали решава на нешто бољи начин. Наши стари нас нису заробили него даровали, да задржимо што нам је корисно, заменимо оно што може бити боље, и сами додамо нешто - јер и ми ћемо једног дана спадати у нечије старе. И желим да укажем на бесмисленост вриштања етнициста како је ћирилица на нестанку, како је већина грађана наше државе и припадника етничке заједнице више не користи, те како је треба заштитити забранама и законима. Ако је ћирилица последње што чува идентитет једне заједнице од нестајања, и ако већина те заједнице више не користи ћирилицу, онда је тај идентитет реално престао да постоји. Закони и забране могу бити апарати који га одржавају између живота и смрти, одлаже се констатовање смрти, али он никада више неће трчати по пашњацима и брати прве љубичице. Срећом, премиса је погрешна, па су погрешни и закључци изведени над њима: нити идентитет зависи од ћирилице, нити је на нестајању.

Флоскуле о ћирилици као сржи српског идентитета потпуно су празне и бесмислене, њихова једина снага је у бескрајном понављању кроз нападе панике који се око ње глуматају: оне стварног садржаја немају. Објективно гледано, ћирилица је произвољна особина актуелног идентитета српског етникума. Као и неизбројиво мноштво других особина. Од којих вероватно њих хиљаду неће дочекати сутрашњи дан а да то нико неће приметити: јер култура је у сталној промени. Субјективно и симболично, ћирилица је оно што сваки појединачни субјект, и групе субјеката, од ње начине. Етницистима она тако и јесте симбол сопственог идентитета, али зато што су они одлучили да је тако себи представе. Здрав идентитет покушава да упозна себе, своје симболе, своје карактеристике, ток сопствене промене - укупност ових аспеката и њихових међусобних веза: он се не фиксира на неколико извиканих симбола и хистерију коју производи око њих. Здрав идентитет је у миру са својим садржајем, на основу њега одређује своје циљеве и њиме се помаже како би те циљеве постигао. Идентитет, или део идентитета, који запада у хиперпродукцију значења и значаја произвољног малобројног скупа симбола - болестан је. Треба му помоћи да оздрави. Али до тада му не треба дозволити да утиче на одлуке, да усмерава развој заједнице, да је трује бесом, страхом, пројектованом неуротичном стварношћу.

Неспорно је да ћирилица иде ка нестајању, и да ћирилицу не може да спаси држава. Чињеница да латиницу користи већи број језика са којима се срећемо, да и наш језик писан њоме може разумети већи број људи, али и то што наша провинцијалност себе успоставља у односу на евроамеричку цивилизацију, чије је писмо латиница, чини да латиница осваја улогу основног писма - док ћирилица добија статус реликта прошлости, вештачки одржаваног у животу. Нестанак ћирилице јесте непожељан исход, али није исход који било кога угрожава.

Говорим ово не јер се равнодушно мирим са губитком ћирилице, већ управо из супротоног разлога. Мислим да атмосфера створена око ћирилице доприноси њеном губитку. И драма, и поларизација, и притисак на појединца, осуда, и везивање судбине ћирилице за једну, притом штетну идеологију, идеологију конфликта. Неопходан услов за опстанак ћирилице је да се ослободи овог терета. Да престане да буде последње што нас чини Србима, сламка која нас одваја од утапања у безличност. Тек тада ће о ћирилици моћи да се мисли хладне главе, практично, прагматично, да се без теорија завере и без сувишних страсти препознају прави разлози њеног нестајања и осмисле начини да се овај процес преокрене. Тек када жеља да нас читају и они који наш језик не зову српским не буде наилазила на осуду и мржњу, овај и други стварни разлози за нестајање ћирилице ће бити реално препознати, а онда ће моћи и да се решавају. 

Ако у томе успемо, ако питање ћирилице из ирационалног, патолошког дискурса параноје и принуде преведемо у дискурс консензуса, анализе и позитивне акције, ја сам оптимиста када је о опстанку ћирилице реч. Тада ћемо моћи и да осмислимо конкретне акције којима можемо допринети опстајању ћирилице, и тек тада ће такве акције бити на здрав и одржив начин прихваћене од довољног броја људи. Неколико примера таквих конкретних акција, тек као илустрација како би то могло да изгледа:

  • брендирање ћирилице као важне тековине светске кутуре, и поготову као важне тековине западне цивилизације насупрот садашњем статусу искључиво српске, изразито незападне културне црте - наравно, не одричући јој истовремену припадност православном словенском свету;
  • рад на разбијању заблуде да је ћирилица српско писмо и да латиница то није,
  • израда софтвера који ће повећати присуство ћирилице на интернету, попут екстензије за Хром која латинични текст приказује у ћирилици и обратно, и одговарајућих пандана за друге претраживаче интернета - електронски медији омогућују једноставно повећање присуства ћирилице на интернету, које треба на ненаметљив, ненасилан начин, али у што већој мери искористити,
  • опуштање правописног притиска, али и регулисање проблема транскрипције имена из страних латиничних писама у нашу ћирилицу - писање ћирилицом и читање ћирилице треба учинити што једноставнијим и ефикаснијим, поготову у погледу садржаја узетих из енглеског, немачког, француског, шпанског, италијанског језика,
  • популаризација чињенице да је двоазбучност предност, да деца која науче два писма  осим што касније лако уче и друга писма, и језике писане оним двама која су научили, још и брже напредују у општијим когнитивним капацитетима - ћирилицу не треба супротстављати латиници: оне су близанци који могу добро да функционишу заједно,
  • пореске олакшице за издаваче и медије који своје најпопуларније текстове и емисије реализују уз употребу ћирилице - ћирилица има мање тржиште, а економски фактори су најупорнији и на овом пољу.

Хајде да се потрудимо да ћирилица остане једно од два наша писма. Хајде да то чинимо осмишљено, рационално, аналитично, сврсисходно, искрено, ради саме ћирилице. Хајде да то чинимо на начин који то може да постигне, а не на начине који служе заједљивом испољавању етницизма и конзервативизма. Да ћирилица не буде тачка поделе, разлог осуде и агресије, сврха забране, већ да буде заједнички успех, медијум и резултат размене мишљења и пример афирмативне акције у интересу целог друштва. Ако заиста желимо да наша ћирилица настави да живи, у томе ћемо и успети, а ако не желимо, ако се делимо на оне који је злоупотребљавају ради својих примитивних циљева и побуда и на оне који дистанцирање према овима првима проширују и у равнодушност према нестајању ћирилице, онда је и за нас и за њу боље да нестане, што пре.

Tuesday, January 31, 2017

Kultura sakupljača i opisivača

Na programu master studija filologije, na modulu za jezik, držim kurs koji se zove Metodologija lingvističkih istraživanja. Kurs sam dizajnirao sa ciljem da nadoknadi veliki nedostatak u razumevanju pojma nauke i naučnog istraživanja sa kojim većina studenata dođe do master studija, i da pomognem da u svet nauke, u koji ovaj nivo studija ima cilj da ih uvede, niko ne uđe bez makar najosnovnije predstave o tome šta je naučno istraživanje. Rezultat kursa je drama. Završi se time da studenti nemaju predstavu šta se od njih u završnom radu očekuje, uplašeni su, dezorijentisani, kurs doživljavaju kao nerazumljivo odbacivanje svega što su ikad naučili da čini nauku kojom žele da se bave, i gube sve nade da će ikada završiti sa ispitnim obavezama na tom predmetu. Na kraju to nekako završe, ali najčešće ostajući jednako zbunjeni, i ne ostvarivši uspeh na koji su od sebe navikli. Ali zbunjenost je podnožje nauke, valjda je i to neki rezultat.

Kurs počinjem uvek tako što pitam studente da makar makar okvirno saopšte kojim naučnim problemima će se baviti u master radu. Dobijem odgovore tipa: ja bih da se bavim onomastikom, na primer, imena u nekom selu, ili možda u dva sela, pa da uporedim. Ili: ja bih iz istorije jezika, na primer, govor nekog pisca kog mi profesorka da i onda da opišem njegov jezik. Ili pak: istraživaću poslovice, ali ne u standardnom jeziku, nego u nekom dijalektu.

Onda ih pitam da mi navedu bar jedno naučno, teorijsko, pitanje na koje će njihovo istraživanje dati makar deo odgovora. I oni kažu: na pitanje kakva su imena u tom selu. Kakve su poslovice u dijalektu. Objasnim da su to empirijska, a ne teorijska pitanja, pitanja koja pitaju kakvo je stanje stvari u svetu, ne pitanja koja pitaju kako su one povezane, i zašto, i da empirijska pitanja postaju naučna tek onda kad odgovaraju na neko naučno relevantno teorijsko pitanje. Onda objasnim, da je teorijski zanimljivo pitanje zašto voda kada se greje isparava, ili zašto životinje imaju paran broj nogu, ako je broj nogu veći od jedan, ili ako ćemo lingvistički primer, zašto jezici koji razviju bogat padežni sistem uglavnom izgube član. 

Onda ponovo pitam za teorijsko pitanje. Dobijem odgovor: uporedila bih imena u dva sela, ili uzela bih poslovice u kojima je nosilac značenja životinja. I šta je onda teorijski zanimljivo pitanje? Pa kako se razlikuju imena u dva sela; kakvo značenje životinja u poslovicama nosi. Onda ostavio teorijska pitanja za kasnije, kada prođemo lekcije koje se bave naučnim metodom uopšte i naučnim metodom u lingvistici. U okviru tih lekcija, detaljno se pozabavimo naučnim pitanjima, razlikom empirijskog i teorijskog, svrhom naučnog metoda, prođemo mnoge primere naučno zanimljivih pitanja u nauci uopšte, u lingvistici, hipoteza koje na njih nude odgovore, predikcija tih hipoteza, testiranja ovih predikcija. Predstavimo metode modelovanja u semantici, sintaksi, fonologiji, kvalitativne i kvantitativne.

Onda ponovo postavim pitanje: šta ćete istraživati, o čemu ćete pisati u master radu, i kog naučnog pitanja se vaše istraživanje tiče - i dobijem iste odgovore. U međuvremenu čujem od kolega: bili su mi studenti sa master programa, kažu predavao si im da istorija jezika i dijalektologija nisu nauke.

Ja ovde ne sporim da sam loš predavač - loš ili ne, pitanje koje me interesuje je zašto je uopšte potreban dobar predavač da studente nauči zanimljivim pitanjima, zašto i najgori mogući predavač nije dovoljan da im tek pomogne da naučna pitanja koja prirodno sede u njihovim glavama, prepoznaju i o njima govore. Naučna pitanja su stvar instinkta, stvar radoznalosti, ona su u svima nama, naročito u onima koji pokazuju nameru da se bave naukom time što se upišu na program master studija. Naučna pitanja je teško suzbiti u sebi, teško ih je preskočiti, zameniti dosadnim pitanjima o tome koja konkretno imena se daju u jednom gradu ili selu. Šta je ta pitanja u ovim mladim ljudima zatrpalo, umrtvilo, potislo ih van domašaja podsticaja i provokacije da ih nađu i saopšte?

Lingvistika je nauka, po svojim karakteristikama između prirodnih i humanističkih disciplina. Ona je nauka koja postavlja mnoštvo uzbudljivih pitanja o tome šta je čovek, kako je nastao, kako se razlikuje od drugih životinja; šta je misao, odakle ona čoveku; o tome kakvim algoritmom barata naš mozak kada stvara gramatične izraze, zašto svi jezici sveta pokazuju neke zajedničke osobine, zašto se jezik menja, zašto je podložan varijaciji, kako se jezici usvajaju i kako se zaboravljaju. Lingvistika je nauka koja proučava jezik kao opštu pojavu tako što istražuje mnoštvo konkretnih činjenica: svaki jezik nudi brojne empirijske zagonetke čije objašnjenje je korak ka objašnjenju dubljih osobina jezika, čoveka, sveta. Proučavanje našeg jezika, kao i proučavanje jezika cez, ili jezika halkomelem, ili finskog, značajno je za razumevanje jezika kao biološke, psihološke, socijalne i prirodne pojave. To što se kod nas reč obrazovanje akcentuje na prvom slogu kada znači proces oformljenja nekog predmeta ili tela, a na pretposlednjem kada dobije specifično, pomereno značenje, i bude sinonim reči edukacija (slično tome putovanje i još neke nominalizacije) govori nam nešto o tome kako fukcioniše čovekov mentalni leksikon, kako se pamte i grade reči, pa i kako naš mozak obrađuje informacije.

Ali u Srbiji, među ljudima koji kao svoj poziv ističu proučavanje srpskog jezika, lingvistika nije nauka. Ona se, kako je oni praktikuju, može razložiti u dve velike kampanje. Jedna je propisivanje velikog i neprikosnovenog zakonika o tome šta u našem jeziku jeste ispravno a šta nije. O njoj sam dovoljno pisao u ranijim blogovima. Druga je kampanja opisivanja i popisivanja svega što postoji, a nekako se vezuje za naš jezik. Pogotovu opisivanja nekakvih dijalekata (koji se prema tom shvatanju jednom opišu, i onda su večno opisani), oličenih u jeziku nekakvih zamišljenih baba s planine koje nikad nisu napuštale svoja sela niti imale kontakte sa ljudima koji govore iole drugačije nego one, koje nose neku imaginarnu suštinu opisivanog dijalekta, njegov drevni praizvor. Smisao ovog opisivanja je groznica etničkog identiteta: svaki mogući trenutak svakog mogućeg aspekta postojanja etnikuma treba opisati jer tako opisujemo i od zaborava čuvamo i sam identitet tog etnikuma. Logika je da npr. govor sela Medoševac još nije opisan (ovo se saopštava sa strepnjom u glasu), on nedostaje u zbirci opisa našeg jezika, i to se mora ispraviti. Istovremeno, logika je da ako ne opišemo kako (sada!) govore stanovnici Medoševca, njihov će se jezik ubrzo promeniti, i mi nikada nećemo znati kako su oni govorili 2017. godine. Njihov će govor ostati neopisan, i nenadoknadivo će nestati u prošlosti. Time se previđa da će i taj novi govor Medoševca koji zameni ovaj sadašnji biti govor koji ako se ne opiše, biće zauvek izbrisan i izgubljen usled jezičke promene. I da kad bi uopšte bilo moguće da naša govorna zajednica u potpunosti opiše svaki govor, na svakih tridesetak godina, tako da se između dve zapisane varijante ne može prepoznati treća, takvih bi opisa već posle 50 godina bilo da se ne bi mogli pročitati u toku tri radna veka. I još važnije - da osim činjenice da ti opisi postoje, nikakvih posledica po etničko biće i po svet uopšte ne bi bilo: te opise teško da bi iko ikad čitao, kao što i onih nekoliko koji su zaista proizvedeni, niko ne čita. Postojanje tih opisa, u nekim knjigama, bilo bi postojanje izvan identiteta radi kojeg se produkuju. Najzad, da li dokumentacija jezičkih činjenica radi dokumentacije jezičkih činjenica, dokumentacija bez naučne svrhe i naučnog promišljanja i planiranja, uopšte može da se nazove lingvistikom? Ne može.



Ova situacija, nastala mutacijom romantičarskog oduševljenja narodnim stvaralaštvom, etnicističkog oduševljenja svojom etničkom zajednicom, i hijerarhijom i poltronstvom kao jedinim principima organizacije lingvističke zajednice u našoj zemlji, specifična je za lingvistiku, i u drugim se disciplinama (čak ni u etnologiji - valjda jer se tamo razlikuju etnologija i etnografija) ne ispoljava. Nijedan naš fizičar ne misli da je cilj njegove nauke da izmeri sve fizičke veličine u svojoj državi, ili u svom narodu. Niti ijedan naš biolog misli da je cilj njegove nauke da popiše sve životinje, biljke, gljijve, alge koje žive u njegovoj državi, ili narodu. Naši infektolozi se bave i mikroorganizmima koji u našoj državi ne prete. Naši matematičari proučavaju brojne odnose i geometrijske oblike koji postoje i u drugim državama i narodima. Njih sve interesuju opšti zakoni koji važe u njihovim naukama, svi oni dele ista istraživačka pitanja kao njihove kolege u Belgiji ili Indoneziji.

I dok se studenti hemije ili političkih nauka bave uzbudljivim naučnim pitanjima, dok uče da nam nauka pomaže da razumemo svet oko sebe i u sebi, studentima srpskog jezika i književnosti se mozak intenzivno ispira sakupljačkim fanatizmom: toliko je toga još neopisano, još nesakupljeno, tolika imena ulica, glagoli u romanima, govori tolikih sela. Čita se literatura zasnovana na pukom i teorijski neosmišljenom opisivanju, pišu se seminarski i diplomski radovi zasnovani na njemu, slušaju se predavanja na kojima ovakav pristup lingvistici stoji u presupoziciji kao jedini koji je uopšte moguće da postoji.

Ne kažem pritom da je sakupljanje i opisivanje loše po sebi. To su važni aspekti lingvističkog dodira sa empirijom, sa svojim predmetom proučavanja. Loše je kada se sakupljanje i opisivanje postave kao cilj. Oni su sredstvo, i moraju da budu određeni ciljem. Neko teorijsko pitanje mora da oblikuje način prikupljanja empirijskih podataka i izbor podataka koji se prikupljaju. U fizici merimo magnetni fluks dva predmeta kad prethodno neka hipoteza predvidi da će biti u nekakvoj vezi sa električnim poljem. Ili da fluks jednog predmeta stupa u određeni tip interakcije sa fluksom drugog. Neće prosto krenuti da mere i zapisuju sve fizičke veličine koje se mogu izmeriti za sve predmete i pojave koji nas okružuju - jer već sutra će se njihova ukupnost promeniti, i ovo sadašnje stanje će biti beskorisno.

Kada upišu master, studentima srpskog jezika uspešno je izbrisano svako sećanje na radoznalost, na uzbuđenje, naučno ushićenje - kada je u pitanju jezik. Jezik tamo gde su se oni obreli traži vojnike, robote, zombije, koji opisuju radi opisivanja, neselektivno, sve što jeste jezik i moglo bi se opisivati, koji klasifikuju u nesistematične kategorije oput Fukoovih besnih pasa i životinja koje pripadaju caru, i nadaju se da jednog dana steknu hijerarhijsku poziciju koja će im omogućiti da malo i propisuju. Da im se prizna autoritet da određuju kako se ima govoriti, i da sprovode nadzor nad narodom da to i čini. Istinska nauka o jeziku za njih je strašilo, bauk, koji je s mukom ukroćen, i sada vreba iz tame, to im je potisnuto sećanje na vreme kada su bili slobodni, ali kada nisu bili deo svete zajednice opisivača i sakupljača, mrlja iz prošlosti koju kriju i od sebe i od drugih. Bauk koji stoji između onoga što opisuju i onoga što se propisuje, i preti da zapita: zašto ono što opisujemo toliko izmiče onome što propisujemo? 

Tuesday, January 3, 2017

Optimalna osnovica standarda iz ugla tipologije i istorije jezika

Jezički tipovi i evolucija jezika

Jedna od linija po kojima je naš jezik podeljen jeste i linija jezičkog tipa prema morfo-sintaksičkoj strukturi. Jezici se po ovom kriterijumu grubo dele na flektivne jezike poput indoevropskih, u kojima reči nastavcima (ređe prefiksima) grade kompleksni sistem morfoloških oblika, korenske poput mandarinskog (jezici gde svaka reč ima samo jedan oblik), aglutinativne poput baskijskog (koji spajaju čitave reči u nove reči i nove oblike) i polisintetičke poput jupika (koji grade izuzetno velike reči, složenošću i semantikom često ravne rečenicama), a naš jezik pokriva raspon od izrazito flektivnih novoštokavskih dijalekata, preko oslabljeno flektivnih staroštokavskih (uključujući kajkavski i neke dijalekte čakavskog za one koji ove govore smatraju delom našeg jezika) do analitičkih torlačkih dijalekata, koji u nekim domenima pokazuju aglutinativne i korenske osobine (na primer ne kažu najviši nego naj(-)visok, ne kažu čitati nego da čitam, ne kažu detetu nego na dete). Naš zvanični standardni jezik (zvanični standardni ovde stoji suprotstavljeno spontano ustanovljenim standardnim jezicima) zasnovan je na najflektivnijem polu naših dijalekata. Imajući u vidu da je dizajn standardnog jezika verovatno najmoćnije sredstvo jezičkog inženjeringa - da taj izbor može imati uticaj na stanje u živim govorima i njihov razvoj - ovo otvara pitanje kakve su posledice ovog izbora za naš standard, naše govorno područje i budućnost našeg jezika. Kao i da li bi bilo bolje da za osnovicu standarda uzmemo neki drugi dijalekat.

Početkom 19. veka, misao vodećih lingvista poput braće Šlegel, Šlajhera i Bopa prožeta je idejom da su flektivni jezici poput indoevropskih razvijeniji od drugih jezika. Ukrštena sa teorijom evolucije, ova ideja je otvorila mračnu stranicu u razvoju lingvistike, od rasističkih teorija koje su kulminirale u okviru nacističke Nemačke do Marovog preslikavanja između jezika i društvenog sistema.

Naučni razvoj lingvistike u dvadesetom veku, pogotovu rad nemačko-danskog lingviste Ota Jespersena, brzo je doveo do definitivnog razdvajanja socijalno-ekonomskih, rasnih i genetskih parametara od tipa jezičke struture. Svaka etnička skupina i svako društveno uređenje kompatibilni su sa svakim strukturnim tipom jezika. Jespersenov rad pogotovu je jasan u ovom pogledu: on pokazuje da je promena u jeziku ciklična, i da jezici kroz istoriju ne prolaze nikakvu evolutivnu, kvalitativnu promenu. Radije, u pitanju je kružno premeštanje funkcionalnog opterećenja: u jednom periodu veći teret u jezičkoj strukturi nosi morfologija, u drugom sintaksa, u trećem fonologija, a ista dinamika postoji i u pogledu drugih podela jezika na nivoe i domene. Engleski je tako danas jezik minimalnog udela inflektivne morfologije, blizak u mnogim aspektima analitičkim i korenskim jezicima, ali je uprkos tome lingua franca gotovo čitavog sveta, pogotovu u oblasti tehnologije, nauke i ekonomije. Romanski jezici su tokom poslednjih dve hiljade godina ubrzanog tehnološkog razvoja prešli put od infleksijski izuzetno bogatog latinskog koji je reprezentativan za stanje svih ovih jezika na prelasku iz stare u novu eru, do značajno siromašnijih italijanskog, francuskog, rumunskog. Čak i nemački jezik na kome su ideje lingvista 19. veka građene, danas je gotovo u potpunosti izgubio padežni sistem - okosnicu bogate flektivne morfologije. Zapravo, još je Wilhelm fon Humboldt primetio da ako ozbiljno shvatimo priču o flektivnim jezicima kao jezicima visoko razvijenih zajednica, onda bi se od njemu poznatih indoevropskih jezika starogrčki morao smatrati vrhuncom razvoja ljudske zajednice, kao flektivno najbogatiji jezik, daleko bogatiji od jezika koji su u Humboldtovo vreme vladali svetom: nemačkog, francuskog, engleskog, španskog.

U svakom slučaju, stav većine lingvista danas je da promena jezika od flektivnog ka aglutinativnom ili od korenskog ka polisintetičkom nije evolutivna promena, u smislu da od jedne vrste nastaje druga, već predstavlja dnamiku varijacije, gde ista pojava varira u sopstvenom prostoru slobode između različitih mogućih sopstvenih realizacija. Zajednica koja govori korenskim jezikom nema tendenciju za bilo koju vrstu tehnološke, političke ili kulturne razlike u odnosu na zajednicu koja govori flektivnim jezikom.

Da li to znači da je svejedno na kom dijalektu gradimo zvanični standardni jezik? U ovom tekstu želim da iznesem viđenje prema kojoj relevantne razlike ipak postoje. Ali naravno, da bi se razlike prepoznale i uporedile, potrebno je najpre odabrati sistem vrednosti na čijoj pozadini poredimo, odnosno identifikovati ciljeve koje želimo da postignemo. Nauka sama je u ovom pogledu neutralna: ona prepoznaje zakonitosti, objašnjava ih, i poredviđa moguće opcije s obzirom na okolnosti. U primeni pak, ona traži da joj se odrede ciljevi. Krenimo i ovde tim putem.

Kvalitet ili kvantitet

Ovde iznosim svoje lične stavove o jezičkoj promeni, koji su trenutno na nivou spekulacije, deduktivne pretpostavke još neproverene na detaljnijim empirijskim podacima. U literaturi o jezičkoj tipologiji i dijahroniji, donekle slična razmatranja nude Haspelmat iz tipološkog i Trudgill iz sociolingvističkog ugla, ali sličnosti su još relativno grube.

Smatram da se jezička promena može u velikoj meri objasniti delovanjem i sukobljavanjem dveju sila: težnje da jednim jezikom govori što brojnija zajednica, i težnjom da nivoi gramatike što ravnomernije učestvuju u raspodeli informacijskog sadržaja.

Prva sila nastaje usled demografskog rasta i geografskog širenja ljudskih zajednica, uključujući i rezultate imperijalnih i kolonijalnih konstrukcija. Velike zajednice, velike države, obično su multinacionalne, multietničke, a čak i kada jedan isti jezik uključuje veliki broj govornika - on teži formiranju većeg broja dijalekata koji se s vremenom sve više udajavaju jedni od drugih. Ovo neminovno dovodi do situacije intenzivnog međujezičkog kontakta i ptrebe za komunikacijom među govornicima različitih jezika. Poznato je da ova situacija obično rezultira procesima kreolizacije: ustanovljuje se jezik zajednički za čitavu skupinu, pretežno zasnovan na dominantnom izvornom jeziku međusobne kominikacije, ali sa značajnim razlikama u gramatici - obično u pravcu analitične strukture, kakvu u ekstremnom obliku ispoljavaju aglutinativni i korenski jezici. Takav je slučaj sa afrikansom, sa jamajčanskim i haićanskim kreolom, sa kreolom ostrva Makao i svim drugim jezicima ovog tipa. Takav je slučaj i sa visoko analitičkim jezicima balkanskog jezičkog saveza, kojima pripadaju i naši torlački govori, kojima naginju naši staroštokavski dijalekti, i za koje Hinrichs tvrdi da takođe treba da budu posmatrani kao kreolski jezici.

Kreolizacija, posredovana u sporijim i blažim slučajevima težnjom analitizmu, a u drastičnijim pidžinizacijom (gubljenjem svake gramatičke strukture), obično umanjuje morfološku kompleksnost jeziko koji zahvata, što amortizuje povećanom kompleksnošću pre svega sintaksičkog, donekle fonološkog nivoa. Reči gube (delove) svoje paradigme, a značenje koje su izražavali izgubljeni oblici preuzimaju posebne funkcionalne reči i sintaksičke konstrukcije (često delimično ikoničke prirode, poput reduplikacije). Rečenice postaju duže: jezik pravi kompromis sa ekonomijom, sa efikasnošću.

Ekonomija u jeziku, dakle, vuče u suprotnom smeru. Ona teži kraćoj rečenici, kompaktnijem pakovanju informacije, ravnomernijoj raspodeli takozvanog funkcionalnog opterećenja: stepena iskorišćenosti različitih domena jezika, pogotovu gramatike. Dok ravnomerno funcionalno opterećenje tako uključuje i značajno opterećenje morfologije, ona direktnija ekonomija oličena u kompaktnijem, kraćem izrazu, u manje utrošenog vremena i energije za njegov izgovor, teži i kkoncentraciji kompleksnosti na morfološkom nivou.

Prema ovakvom stavu, ekonomija će učiniti da se jezik koji se tokom dužeg period razvija bez izraženijeg rasipanja po dijalektima ili kontakta sa drugim jezicima, pre ili kasnije razvije do nivoa polisintetičkog jezika. Ovo se upravo očekuje među ostrvskim zajednicima i drugim narodima u uslovima izolovanosti i ograničenih resursa - što i jesu tipični uslovi u kojima postoje polisintetički jezici. U manje savršenim uslovima - na primer u jezički homogenim zajednicama sa umerenim jezičkim kontaktom nastaće jezici flektivne morfologije. U jezicima sa više kontakta i dijalekatski razuđnijim jezicima nastaće aglutinativni i korenski sistemi.

Šta je dobro, a šta loše?

Obe ove tendencije, tendencija kompleksnijoj morfologiji u interesu efikasnosti i tendencija prostijoj morfologiji radi funkcionalnosti jezika u većoj zajednici, očigledno su pozitivne u okolnostima u kojima postoji naš jezik, s obzirom da njime govori zajdnica od gotovo dvadeset miliona ljudi.

Velika zajednica govornika, izmešanost sa govorniima drugih jezika, širenje uticaja engleskog jezika, faktori su koji podstiču kreolizaciju. Otud konstantno i relativno brzi širenje balkanističkog uticaja ali i razvoj istih osobina u govorima koji balkanizmima nisu obuhvaćeni ali jesu meta kreolizacije - poput zagrebačkog govora na susretu kajkavskih i novoštokavskih uticaja. Ovaj proces je unekoliko usporen time što smo za osnovicu zvaničnog standarda izabrali najflektivniju varijantu, te institucije države donekle pariraju silama kreolizacije.

U postojećim uslovima, očekuje se nastavak tendencije sužavanja novoštokavskog područja i širenja govora nosilaca analitičkih tendencija. Izbor drugačije osnovice standarda mogao bi da ubrza ovaj proces. Dalje usporavanje teško da bi bilo moguće. Koja je opcija bolja? Zavisi šta želimo.

Nacionalistima bi u interesu bio prelazak na analitičku osnovicu standarda. Na duži rok, ona zajednica koja prva uvede analitički standard mogla bi da računa na budućnost u kojoj se i na susednim teritorijama koristi ovakav jezik, i u kojima će na osnovu standardnog jezika moći da pretenduje na ove govornike.

Sa druge strane, nacionalisti su obično konzervativci, a konzervativci su po definiciji protiv menjanja standarda. Jezik je i jednima i drugima jedan od najvažnijih komponenti etničkog identiteta, te ima status svetinje i ne sme se menjati. Dodatno, promena standarda bi prema naivnom tumačenju konzervativaca ali i nacionalista, ugrozila kontinuitet sa dosadašnjim kulturnim blagom zajednice. Moj je utisak da ovakav sentiment prevladava među nacionalistima i konzervativcima, što je i očekivano s obzirom nan jegovu iracionalnu i nelogičnu prirodu, te da uprkos logici nacionalnog interesa ne treba očekivati da posegnu za promenom standarda.

Zainteresovanima za opstanak jezika koji pripada svim njegovim govornicima u interesu je jako prisustvo analitičkih varijeteta. Oni su bolje prilagođeni broju govornika i količini međujezičkog kontakta, i bolje odgovara zahtevima zajednice. Ovo je potvrđeno geografskim širenjem analitičkih govora.

Prelazak na analitički standard ima i tu prednost da bi značajno olakšao učenje standarda govornicima koji ne dolaze sa teritorije njegove dijalekatske osnovice. S obzirom na širenje analitičkih tendencija, sve veći broj govornika mora da uči teško naučivi flektivni standard. Sa analitičkim standardom, imali bismo sve manji broj ljudi koji standard moraju da uče, i oni bi pritom učili lakše naučivi analitički varijetet.

Centralni, i veoma jak argument u prilog zadržavanja visoko flektivnog standarda za mene je u njegovoj efikasnosti - u njegovom ekonomičnom pakovanju informacija. I ukoliko bi se nekakav balans između takvog standarda i nadirućeg analitičkog vernakulara mogao održati, meni bi on bio najbolje rešenje. Naravno, pod uslovom da prevaziđemo nasilne i diskriminatorske obrasce ponašanja svojstvene aktuelnim samozvanim braniocima novoštokavskog standarda, i posvetimo više naučno zasnovane pažnje problemima raslojenosti našeg jezika.