Tuesday, June 23, 2020

Ministarstvo smešnog jezika

Postaje malo istrošeno referisati na Leteći cirkus u komentarima aktuelne stvarnosti, ali kada prevaziđemo ovaj, stići ćemo do stadijuma u kome ćemo o stvarnosti govoriti isključivo citatima iz Montija Pajtona ne nalazeći ništa neobično u tome.

U Politici izašao intervju sa Radom Stijović. Intervju ne donosi ništa novo, pun je uobičajenih materijalnih neistina, volje za moć, neznanja. Ilustracije radi, materijalnu neistinu, naučna savetnica Stijović iznosi u rečenici koju ću dosledno navesti: Колеге из „Друштва за српски језик и књижевност” изнеле су ових дана податак да смо по броју часова матерњег језика на најнижој лествици у Европи. Kao što je red, najpre pohvala, pa onda kritika. Odmereno, ispravno, i stilski efektno, Društvo za srpski jezik i književnost je navedeno pod navodnicima. Time nam se saopštava da taj entitet neko naziva ovim imenom, ali da se razuman čovek od toga ograđuje. Šteta, međutim, što je tvrdnja koju rečenica saopštava notorna neistina. Iz ličnog iskustva sa sopstvenom decom znam da u Holandiji, Nemačkoj i Austriji program u školama sadrži manje časova maternjeg jezika i književnosti nego onaj u Srbiji. Ono po čemu smo na najnižoj lestvici nije broj časova, nego njihov kvalitet, a za to možemo zahvaliti isključivo naučnim savetnicima i univerzitetskim profesorima srpskog jezika. Volju za moć ilustruje implikacija ove tvrdnje, a to je da srpski jezik treba da dobije više obaveznih časova u programu - na svim nivoima školovanja - što bi predstavljalo dodatni paket uticaja i novca za zajednicu koja se ovim predmetom bavi. Ostatak ovog posta je posvećen neznanju, bilo ono posledica urođenih ili stečenih kapaciteta. I tiče se stava koji je kao srž intervjua dat i u njegovom naslovu: 

Više pažnje poklanjamo učenju stranih jezika nego srpskog.

Bazično neznanje u osnovi ovog iskaza, neznanje nepovezivo sa i najmanjim stepenom lingvističkog obrazovanja, je izjednačavanje učenja maternjeg i stranog jezika. Jer iako rečenica ne navodi maternji jezik, ona presuponira da je nama: naučnoj savetnici, novinarki i čitaocima Politike, srpski jezik maternji. Neznanje se sastoji u tome da se maternji jezik uvek usvaja, nikad ne uči, dok strani jezik, bar u školama - jer rečenica se na njih odnosi - zaista učimo. Znajući ovo, jasno je i da je iskaz o poklanjanju pažnje besmislen kad je reč o maternjem jeziku: usvajanje je nesvesni proces učenja, on ostaje ispod nivoa pažnje. Naravno onda da više pažnje poklanjamo učenju koje zahteva pažnju nego onome koje joj izmiče i koje je pretiče. Maternji i strani jezik su kao hodanje i skijanje. Hodanje usvojimo spontano i potpuno - za to imamo instinkt, sve potrebne uslove i jak stimulus okruženja. Za skijanje je potrebna odluka, materijalne okolnosti, pažnja, vežba - i onda skijanje neko ne nauči uopšte, neko ga nauči donekle, a nekome su hodanje i skijanje na jednakom nivou. Onda se javi naučna savetnica za sport i fizičko vaspitanje i upozori da više pažnje poklanjamo učenju skijanja nego hodanja.