Južni dijalekti su lepi i dragoceni, dok ostaju u svoja četiri zida

Napomena: U tekstu za osobe koje se bave lingvistikom u metodološkom pristupu iz devetnaestog veka, i čije interesovanje je vezano za srpski jezik, koristim termin srbisti. Ovo ne znači da ne postoje metodološki savremeni istraživači srpskog jezika.

Srbisti koji su se oglasili o projektu Digitalni bukvar uglavnom iznose isti stav koji zastupaju i inače kada se otvori pitanje jezičke diskriminacije. Taj stav kaže da nijedan srpski dijalekat, pa ni oni južni, nisu loši ni pogrešni, da su svi lepi i za sebe ispravni, i važan deo srpskog jezika. Srbisti ne diskriminišu nijedan govor – naprotiv, oni se intenzivno interesuju za dijalekte, i upravo o južnim dijalektima je napisano najviše monografija, disertacija, članaka. Međutim, kada se postavi pitanje ima li u standardu mesta za dijalekatske osobine, oni odgovaraju sa da, ali. Ali je da dijalekatske osobine u standard ulaze ako prođu "filter vremena i srbističke zajednice". Drugim rečima – jedna pojava u deset ili sto hiljada, i to posle pedeset ili sto godina. Za neke dijalekte ni to.

Pokušaću da ciničnost ovog stava ilustrujem parabolom. Parabole su uvek jačeg intenziteta od ciljanog koncepta, pa je i moja takva. U vreme kojem pripada lingvistički pristup srbista, krajem 19. veka, u Evropi su postojali ljudski zoo-vrtovi. U njima su u ograđene prostore smeštani pripadnici različitih kultura i etničkih zajednica iz kolonija, zajedno sa osnovnim artefaktima njihovih kultura koji ilustruju stanovanje, odevanje i ukrašavanje, oruđa rada. Zamislimo da je neko u to vreme otvorio pitanje rasizma i dobio odgovor da oni, Evropska elita tog vemena, nisu rasisti, oni smatraju sve kulture vrednim i lepim, i važnim delom ljudske vrste. Upravo su egzotičnim ljudima posvetili posebnu pažnju i uložili mnogo da široj publici predoče njihove fizičke osobine i način života. I da se postavilo pitanje ima li za te ljude mesta u višim staležima evropskih država – odgovorili bi da, ali. Mesta ima za sve koji zadovolje uslove koje mi postavljamo, držeći sve te ljude daleko od mogućnosti da ih ispune. Drugim rečima – jedan u milion, i to posle decenija poniženja.

Najdirektnija stigmatizacija južnih srpskih dijalekata je kada se sami dijalekti smatraju ružnim, zaostalim, ne-srpskim (jer za mnogog Srbina je ovo uvreda – a nije uvreda da se za interese švercera oružja i dilera droge u ime nacije žrtvuju životi). Ovako očigledno šovinističke stavove samo najbeskrupulozniji eksplicitno iznose – mada i toga ima više nego dovoljno (stanje nacije). Najmasivnija stigmatizacija dolazi drugim kanalom koji srbisti omogućavaju i potpomažu svojim stavom prema standardu, i u kome aktivno učestvuju svojim intervencijama i savetima. Ona se sastoji u tome da se kada neko govori standard i pritom unosi nestandardne osobine centralno- i severnosrbijanskih dijalekata – to ili ne prepoznaje kao pažnje vredno odstupanje od standarda (za osobine urbanih govora), ili se gleda kao promašivanje registra (unošenje neformalnih jezičkih sadržaja u formalni jezik, kod osobina ruralnih govora). Kada pak neko u situaciji rezervisanoj za standard unese najblažu osobinu južnih dijalekata – ovo se doživljava i ocenjuje kao teško ogrešenje o standard. Na ovaj način, isti onaj ekstremni stav da su južni srpski dijalekti ružni, zaostali, ne-srpski, neguje se na mnogo perfidniji, implicitni način, koji osim što je jednako stigmatizujuć i diskriminišuć, još potpuno izbegava cenzuru svesti i savesti.

Nije lek za stigmatizaciju u smeštanju dijalekata u vitrine ukrasa srpske nacije, u zoološke vrtove egzotičnih jezičkih varijeteta. Lek je u otvaranju visokih registara, u otvaranju zvaničnog i drugog javnog prostora za jezičke elemente južnih srpskih dijalekata. Bilo zauzimanjem fleksibilnijeg stava prema standardu, bilo ukidanjem veštačkog standarda, bilo uvođenjem paralelnog standarda zasnovanog na južnim govorima. Bez ovoga smo svi saučesnici u procesu koji osim što je duboko nepravedan, osim što nanosi mnogo štete – ekonomske, kulturne, obrazovne – ujedno i neminovno vodi raspadu jezičke zajednice, i to na mučan i težak način.