Deklarisane neistine

Ministarstvo smešnog jezika

Postaje malo istrošeno referisati na Leteći cirkus u komentarima aktuelne stvarnosti, ali kada prevaziđemo ovaj, stići ćemo do stadijuma u kome ćemo o stvarnosti govoriti isključivo citatima iz Montija Pajtona ne nalazeći ništa neobično u tome.

U Politici izašao intervju sa Radom Stijović. Intervju ne donosi ništa novo, pun je uobičajenih materijalnih neistina, volje za moć, neznanja. Ilustracije radi, materijalnu neistinu naučna savetnica Stijović iznosi u rečenici koju ću dosledno navesti: Колеге из „Друштва за српски језик и књижевност” изнеле су ових дана податак да смо по броју часова матерњег језика на најнижој лествици у Европи. Kao što je red, najpre pohvala, pa onda kritika. Odmereno, ispravno, i stilski efektno, Društvo za srpski jezik i književnost je navedeno pod navodnicima. Time nam se saopštava da taj entitet neko naziva ovim imenom, ali da se razuman čovek od toga ograđuje. Šteta, međutim, što je tvrdnja koju rečenica saopštava notorna neistina. Iz ličnog iskustva sa sopstvenom decom znam da u Holandiji, Nemačkoj i Austriji program u školama sadrži manje časova maternjeg jezika i književnosti nego onaj u Srbiji. Ono po čemu smo na najnižoj lestvici nije broj časova, nego njihov kvalitet, a za to možemo zahvaliti isključivo naučnim savetnicima i univerzitetskim profesorima srpskog jezika. Volju za moć ilustruje implikacija ove tvrdnje, a to je da srpski jezik treba da dobije više obaveznih časova u programu - na svim nivoima školovanja - što bi predstavljalo dodatni paket uticaja i novca za zajednicu koja se ovim predmetom bavi. Ostatak ovog posta je posvećen neznanju, bilo ono posledica urođenih ili stečenih kapaciteta. I tiče se stava koji je kao srž intervjua dat i u njegovom naslovu: 

Više pažnje poklanjamo učenju stranih jezika nego srpskog.

Bazično neznanje u osnovi ovog iskaza, neznanje nepovezivo sa i najmanjim stepenom lingvističkog obrazovanja, je izjednačavanje učenja maternjeg i stranog jezika. Jer iako rečenica ne navodi maternji jezik, ona presuponira da je nama: naučnoj savetnici, novinarki i čitaocima Politike, srpski jezik maternji. Neznanje se sastoji u tome da se maternji jezik uvek usvaja, nikad ne uči, dok strani jezik, bar u školama - jer rečenica se na njih odnosi - zaista učimo. Znajući ovo, jasno je i da je iskaz o poklanjanju pažnje besmislen kad je reč o maternjem jeziku: usvajanje je nesvesni proces učenja, on ostaje ispod nivoa pažnje. Naravno onda da više pažnje poklanjamo učenju koje zahteva pažnju nego onome koje joj izmiče i koje je pretiče. Maternji i strani jezik su kao hodanje i skijanje. Hodanje usvojimo spontano i potpuno - za to imamo instinkt, sve potrebne uslove i jak stimulus okruženja. Za skijanje je potrebna odluka, materijalne okolnosti, pažnja, vežba - i onda skijanje neko ne nauči uopšte, neko ga nauči donekle, a nekome su hodanje i skijanje na jednakom nivou. Onda se javi naučna savetnica za sport i fizičko vaspitanje i upozori da više pažnje poklanjamo učenju skijanja nego hodanja.

Možda poklanjanje pažnje ovde stoji za trud, volju, elan, posvećen učenju, odnosno usvajanju jezika. Onda je to neistina. Instinkt učenja jezika u periodu prvog, maternjeg usvajanja, toliko je jak da se ne može uporediti sa sedenjem na časovima stranog jezika. Da su iole blizu ponašanju deteta koje usvaja jezik, učenici bi na ovim časovima svih 45 minuta naglas izgovarali teške kombinacije glasova u jeziku koji uče, isprobavali morfološe i sintaksičke kombinacije reagujući na reakcije nastavnika tako snažno da bi im gramatičke regularnosti ostajale trajno zabeležene u memoriji, a ipak bi ih istog trenutka ponovo testirali.

Možda, opet, poklanjanje pažnje stoji za broj časova posvećenih stranom jeziku u odnosu na broj časova posvećenih maternjem. Srpskom, da se neko ne polakomi. Neznanje je onda u tome da časovi maternjeg jezika u školi ne služe učenju tog jezika. Maternjim jezikom do školskog uzrasta već svi pojedinci sa tipičnim kognitivnim razvojem vladaju sa punom kompetencijom (to što nas program uči da je prošlo vreme od gledati - gledao sam samo ilustruje kvalitet programa). Na časovima maternjeg jezika smisleno je učiti o jeziku kao pojavi (opštelingvističke sadržaje), kao i usvajati veštine upotrebe tog jezika u specifičnim kontekstima, odnosno za konkretne svrhe. Ni jednog ni drugog u našim programima gotovo da nema, zahvaljujući naučnim savetnicima i univerzitetskim profesorima srpskog jezika. I da, nije istina da je više časova posvećeno stranom nego maternjem jeziku - a što se ti časovi koriste loše - zahvalimo znamo već kome.

Ako neko nije razumeo zašto naučna savetnica Stijović u rečenici koja je završila u naslovu strani jezik stavlja u neprirodni kontrast sa srpskim, umesto prirodnog sa maternjim, to je zbog toga što se ona obraća samo onima kojima je maternji jezik srpski. Ujedno ona od silnog nacionalnog žara ne može da propusti da istakne srpskost tog jezika. Ali i kada referiše samo na nas koji sa njom delimo srpski identitet, ona pogrešno presuponira da nam je svima maternji ne onaj srpski jezik koji smo usvojili kao maternji, nego onaj srpski jezik kojem ona želi da nas nauči. Taj srpski jezik nikome nije maternji. Ipak, za one koji su sa Desankom "imali sreće da se rode tamo gde" su se rodili, on predstavlja malu varijaciju u odnosu na njihov maternji, dok za one koji su imali nesreću da se rode gde su se rodili - on efektivno jeste strani jezik. I tako naslov intervjua gubi i poslednje ostatke smisla.

Iako je post posvećen naslovu, ne mogu da se uzdržim da ne prokomentarišem jedan ne tako redak, ali ipak dražestan biser. Kaže naučna savetnica Stijović: Норма мора да прати развој живе речи, не сме да изгуби контакт са реалношћу, али, свакако, не сме ни да озакоњује промене које не одговарају структури језика. Neka se jezička osobina promeni upravo jer se više nije uklapala u strukturu, usled promene drugih aspekata jezika. A onaj ko misli da se jezik vlada zakonima koje on ozakoni nije daleko od onoga ko veruje da ga sutra čega bitka kod Vagrama.