Saturday, March 7, 2015

Kako biti srbista

Kako biti srbista


Ili srbistika, ili nauka
U Srbiji ne nedostaje paradoksalnih i naopakih stavova i običaja. Razumno je očekivati da u tom pogledu izuzetak, ili bar donekle pošteđeni domen, bude akademska zajednica. Ali u obilju paradoksalnog i naopakog, ne iznenađuje što je realnost upravo suprotna.

U okviru akademske zajednice čiji članovi sebe nazivaju srbistima, uz očekivani stav da je srbistika naučna disciplina, i da su dve dominantne pod-discipline srbistička lingvistika, kao bavljenje lingvistikom na materijalu iz srpskog jezika, i srbistička nauka o kniževnosti, kao bavljenje naukom o književnosti na materijalu iz srpskog jezika, među srbistima lingistima postoji i jedan koji je vredan interesovanja antropologa, ili prosto zaljubljenika u ispade čovekovog uma. Među srbistima lingvistima učvršćen je stav da se srbistička lingvistika odnosi samo na opisivanje srpskog jezika i preskripciju njegove standardne varijante. Istraživanje koje utvrđuje generalizacije na materijalu srpskog jezika, i koristi ih za testiranje hipoteza u različitim domenima teorije o jeziku - eksplicitno se smatra - ne spada u srbistiku. Ono spada u opštu lingvistiku.

Meni je lično, najmanje hiljadu puta, objašnjeno da moji naučni radovi, iako se gotovo svi bave empirijskim materijalom iz srpskog jezika, i iako su svi iz domena lingvistike, ne spadaju u srbistiku već u opštu lingvistiku. Razlog - to što svi ovi radovi izvode opšte teorijske zaključke na osnovu generalizacija formulisanih nad materijalom iz srpskog jezika. ∀x. teorijski_relevantno(x)⇒¬srbističko(x). Kraće: sbistika∩teorija={∅}.

Dakle, srbistika seže do onde dok se ne dotaknemo teorije. Sve što se dotakne teorije, prestaje biti srbistika, i postaje opšta lingvistika. Svakom ko se bavio naukom - ili nije, ali zna da jezgro nauke predstavljaju naučne teorije, a da su naučne teorije sačinjene od naučnih hipoteza podvrgnutih testiranju posmatranjem i eksperimentisanjem - uviđa implikaciju ovog stava: ovako definisana, srbistička lingvistika nije deo nauke. U jednom svom delu (opisivanje činjenica), ona je priprema za nauku, a u drugom, u propisivanju standardnog jezika, ona uključuje jednu od mnogih mogućih primena lingvistike kao nauke. Ali po definiciji, trenutak kada zađemo u samu nauku, trenutak je kada smo napustili srbistiku.

Kako se dogodilo da jedan važan deo akademske zajednice, zajednice onih koji se bave naukom, koji su plaćeni za bavljenje naukom i za prenošenje naučnog saznanja mlađim generacijama, za čije bavljenje naukom sredstva izdvajaju svi građani Srbije, dođe u situaciju da eksplicitnom definicijom svog angažovanja isključuje bavljenje naukom iz njegovih okvira?

Filologija
Filologija podrazumeva proučavanje starih tekstova iz ugla jezika, ali na pozadini pitanja koja se pre svega tiču istorije, kulture i književnosti. Procvetala je u devetnaestom veku, kada su okolnosti romantičarskog oduševljenja nacijom akcentovale njena interesovanja. Na kratko vreme se transformisala u proučavanje nacije i njene jezički ostvarene i čuvane kulture. Nakon toga se povukla u domene proučavanja mrtvih jezika i kultura, a drugde su je nasledile uglavnom lingvističke i književnonaučne discipline poput lingvistike teksta, istorijske i komparativne lingvistike. Drugde, u smislu u drugim domenima njenog interesovanja iz doba procvata, ali i drugde, u smislu u drugim državama u odnosu na ove naše bivše komunističke.

Zašto baš bivše komunističke? Zato što je komunizam kakav smo imali delio relevantne osobine romantizma. Visoko je vrednovao pojam nacije i njene bezbednosti, kao i folklor kao umetnički izraz klasa koje je zastupao. Iako je ruska nauka danas u restrukturiranju, i ruski univerziteti skupo plaćaju strane naučnike da bi sustigli zapad u što većem broju naučnih oblasti - ako želite dobar opis pojedinih malih i nedovoljno istraženih jezika, Rusija je jedno od najboljih mesta gde ih možete potražiti. Ako vas interesuje lingvistika kao nauka, u Rusiji ćete naći američke lingviste Barbaru Partee i Johna Baylina, i nekoliko ruskih lingvista školovanih na zapadu, poput Irine Sekerine i Natalije Sljusar.

Filološko poimanje proučavanja jezika, koje nije opstalo upravo zbog svoje nesklonosti teorijskom, dominantno je u srpskoj lingvistici od Vuka do danas. I iako su Vuk, Maretić, Belić, Ivići pokazivali autentična interesovanja za teorijsko, oni su u tome iskakali iz opšteg duha lokalnog bavljenja jezikom. Oni su i sami svoje interesovanje za teorijsko čuvali kao privilegiju, a kod svojih studenata su podsticali ono filološko, ili danas: srbističko. Jer zapravo srbistika i stoji, kao skraćeni naziv, za srpsku filologiju, kao što i slavistika, anglistika i germanistika stoje za slovensku, anglofonu i germansku filologiju.

Podatnost srpske (i bošnjačke, crnogorske, makedonske, i naročito hrvatske) lingvistike nacionalizmu s kraja prošlog i početka ovog veka zato verovatno i ima uzrok u njihovoj filološkoj usmerenosti. Neuspeh da se posle tog izleta okrenu nauci takođe.

Nacionalizam
Epidemija nacionalizma koja je u tadašnjoj Jugoslaviji nastupila krajem osamdesetih godina donela je i novu ulogu članovima akademske zajednice koji su se bavili jezikom i književnošću. Uloga je bila u tome da se utvrdi šta je sve u okviru predmeta interesovanja jedne prevaziđene naučne discipline, filologije, "svojina" sopstvenog naroda. Srpski proučavaoci književnosti su utvrđivali šta je srpska književnost: dubrovačka, književnost onih koji su se izjašnjavali kao srpski pisci, književnost pisaca van Srbije koji su etnički Srbi, književnost pisaca van Srbije čije je etničko poreklo srpsko. Srpski lingvisti su utvrđivali dokle sežu srpski dijalekti, ko je sve ukrao srpsku standardizaciju jezika, kako najbolje restandardizovati jezik tako da nam se više ne uzima. Sa ovim obrtom, pojavilo se i novo ime za filologe koji se bave srpskim jezikom: srbisti.

I dok su srbisti u nauci o književnosti brzo prevazišli ovu fazu, srbisti lingvisti to nisu uspeli. Razlog je verovatno to što nisu imali čemu da se vrate, o čemu je već govoreno uz podnaslov Filologija.
Vrednovanje rezultata naučnog rada
U maniji koja pridruženje Evropskoj Uniji gleda kao žrtvu razuma zarad konačnog uvaljivanja pod okrilje velikodušnog staratelja, a ne kao na priliku da se država osavremeni, i gde se preporuke o osavremenjavanju prihvataju kao zlo koje ne razumemo, ali ga moramo provesti, a ne kao model koji treba da razmotrimo, optimizujemo, prilagodimo, i onda na najbolji način primenimo u svojoj zajednici, i preporuke u domenu vrednovanja naučnog rada prihvaćene su na isti način. Rezultate naučnog rada vrednujemo prema eklektički sklepanim tabelama sa kategorijama i bodovima. Na primer, časopisi su podeljeni na međunarodne i nacionalne. I jedni i drugi su raspoređeni u tri klase, prema značaju. Domaći su klasifikovani prema burazerskoj bliskosti urednika i izdavača sa uticajnim članovima regulatornih tela. Strani prema stepenu naučnog uticaja merenom citiranošću. Različita zvanja i vidovi angažovanja regulišu se uslovima definisanim nad ovom tabelom. Na primer, objavljivanje u klasifikovanom međunarodnom časopisu uslov je za mentorstvo doktorskoj disertaciji.

Očigledno je da disciplina koja se definiše kao nenaučna ne može prići međunarodnom naučnom časopisu. Država je pred pitanjem hoće li ostati bez lingvistike koja se, kako-tako, bavi njenim zvaničnim jezikom, ili će se postaviti fleksibilnije i oslabiti regulativu. Prirodno, i opravdano, odlučuje se za drugu opciju. Ali umesto da načini strategiju kako postepeno dovesti svoju lingvistiku do učešća na svetskoj naučnoj sceni, ona dozvoljava da srbistička logika načini definitivni otklon. Svest o tome da se, do postizanja potrebnog nivoa u nauci o jeziku, publikacije u domaćoj periodici moraju prihvatati umesto onih u međunarodnoj, lagano metastazira u stav da svaka publikacija domaćeg lingviste na materijalu srpskog jezika u međunarodnoj periodici postaje pretnja. Postaje argument državi i široj akademskoj zajednici da za jedan stepen oslabi zaštitu srbista od zahteva za uključenje u nauku. Prirodna reakcija je da se ono što može biti međunarodna publikacija isključi iz srbistike, jer tako se održava situacija da srbista nije u mogućnosti da dođe do međunarodne publikacije, i da mu je potrebna zaštita.

Srbisti i jezik svetske nauke
Prosečni srbista nije u stanju da piše nijednim stranim jezikom, a donekle je u mogućnosti da čita, i to samo na ruskom. U mlađoj generaciji postoji manji broj izuzetaka koji se pasivno služe engleskim jezikom.

Slično situaciji sa diskvalifikacijom međunarodne periodike, i ovde se javlja zatvoreni krug neuspeha i sindroma kiselog grožđa. Srbista se ne služi engleskim i zato ne može da objavi u međunardnoj periodici, koja je danas sva na engleskom. Zato srbista zauzima stav: engleski je jezik globalizacije, NATOa, neokolonijalizma, i ja iz etičkih razloga (= u inat) ne želim da ga koristim. I tome ću učiti i svoje studente.

Engleski jezik je jezik svetske nauke. Jedini način da se istraživanje učini dostupnim pravoj međunarodnoj publici jeste da se predstavi na engleskom. To je činjenica sveta u kome živimo. Meni se prvom ne sviđa, i ja bih ugrabio i svom snagom podržao prvu priliku da se ovo promeni. Ali dotad, ili ćemo se baviti naukom, ili nećemo. I ako smo toliko etični da bojkotujemo engleski jezik kao jezik nauke, onda treba da budemo i dovoljno etični da priznamo da se ne bavimo naukom, i da ili to počnemo da činimo, ili prestanemo da na ime bavljenja naukom primamo plate univerzitetskih profesora i institutskih istraživača.

Eksponencijalni efekat
Svaki građanin Srbije koji ima makar godinu dana obrazovanja bio je izložen nastavi srpskog jezika. Što više obrazovanja, to više izlaganja. Svima njima predavali su profesori koji su studirali kod srbista. I svima njima je usađena ideja da je srpski jezik pedmet srpske lingvistike, koja je potpuno odvojena od svetske lingvistike, da se jezikom bavimo samo opisujući ga i propisujući ga, i implicitno da se jezikom ne možemo baviti kao drugim domenima prirode i čoveka: držeći se naučnog metoda, odnosno naučnog postupka.

Zagonetka
Antropološki i sociološki zanimljivo pitanje je zašto se od srbističkih disciplina ovo dogodilo samo srbističkoj lingvistici. Zašto srbisti u oblasti nauke o književnosti svoja istraživanja u najvećoj meri baziraju na aktuelnim svetskim teorijama poput teorije mogućih svetova, ili naratološke teorije? Zašto se književna teorija i u Jugoslaviji, u vremenu socijalizma, očuvala kao integralni deo svetske književne teorije, dok se nauka o jeziku snažno vezala za filologiju i sovjetsku lingvistiku i samo pasivno naslućivala odjeke razvoja lingvistike u ostatku sveta? Ili: zašto su ideje filologije u srpskoj nauci o književnosti očuvane samo u tragovima među nekim od proučavalaca starijih razdoblja, a u većini oblasti prevladavaju savremeniji pristupi, dok je nauka o jeziku ostala dominantno filološka i preskriptivna, kao u doba prvih gramatika latinskog jezika? Zvuči fantastično, ali nemam objašnjenje ovakvog fenomena.

6 comments:

  1. Уопште се не слажем са овим делом вашег чланка:


    "Engleski jezik je jezik svetske nauke. Jedini način da se istraživanje učini dostupnim pravoj međunarodnoj publici jeste da se predstavi na engleskom. To je činjenica sveta u kome živimo. Meni se prvom ne sviđa, i ja bih ugrabio i svom snagom podržao prvu priliku da se ovo promeni. Ali dotad, ili ćemo se baviti naukom, ili nećemo. I ako smo toliko etični da bojkotujemo engleski jezik kao jezik nauke, onda treba da budemo i dovoljno etični da priznamo da se ne bavimo naukom, i da ili to počnemo da činimo, ili prestanemo da na ime bavljenja naukom primamo plate univerzitetskih profesora i institutskih istraživača."

    Наиме:

    Слависти у 99% славистичких часописа могу да објављују на било ком словенском језику и то је релевантно за славистику. Јер, шта ће ми уопште нпр. кашубистика (у којој је научна терминологија јако слабо развијена), ако кашубисти не могу да објављују радове на кашупском и на тај начин развијају свој језик. Језици су оно основно у свакој филологији (славистици такође) и она постаје потпуно бесмислена, ако не може да се изражава на сопственом (словенском) језику. На тај начин се стимулише и учење тог језика и његово познавање итд. У многим часописима на западу (рецимо у Јапану), нормална је ствар да се радови објављују на словенским језицима, углавном руском, јер је то најпопуларнији језик, али сам видео радове и на пољском јапанских слависта. То се исто тиче рецимо Шведске итд. Наравно, постоје, по мени потпуно маргинални "славистички" часописи, рецимо у Ирској (где углавном не знају ни свој, ирски језик), а где се сви радови објављују на енглеском, а ти часописи су, због поремећеног система који влада у свету, бодовани са највише бодова на разним бодовним листама (у многим од њих се публиковање дословно може купити, ако се уплати одговарајућа сума). Из сопственог научно искуства могу да кажем да највећи број западних слависта само компилују радове и презентују их на енглеском језику, а у томе нема никаквих нових резултата, што често није ни могуће, јер уопште не учествују у главном славистичком току (не иду на славистичке конференције у словенским земљама, не проучавају језик на лицу места). Чак и у словенским земљама је видљива тенденција да се измишљају добро плаћени компилаторни пројекти, који се потом објављују искључиво на енглеском или пројекти типа: вишејезички фразеолошки речник итд. Ипак, амбициозни слависти објављују на словенским језицима, јер знају да је тамо највећа славистичка публика и да ће се, уједно, на таквом језику најбоље и продавати. да не дужим, не можете се славистиком бавити на енглеском, то једноставно није природно.

    ReplyDelete
  2. Tekst je između ostalog o tome da filologija nije nauka. Bavljenje jezikom spada u lingvistiku, književnošću nauci o književnosti, a nacijom kulturologiji, sociologiji, antropologiji, politikologiji, zajedno. Razvijanje jezika je problematičan koncept, ali ako je moguće, ono takođe ne spada u nauku - možda u nekakav inženjering.
    I nisam rekao da je pogrešno objavljivati na bilo kom konkretnom jeziku, samo da se ne može ozbiljno učestvovati u nauci a ne čitati i ne objavljivati (i) na engleskom. Uz to objaviti i na kašupskom - još bolje, time se nauka (kada je nauka) približava i onim Kašupima koji ne čitaju engleski. Ali to što neki japanski časopis objavljuje radove na kašupskom samo znači da to nije časopis koji će dati ozbiljan doprinos nauci na međunarodnom nivou. Odnosno da je u pitanu lokalni japanski časopis za slovenske jezike. Ne treba mešati strano i međunarodno - nije strani časopis, pa ni časopis koji objavljuje radove stranaca, automatski međunarodni časopis - za međunarodni status je potrebno i da ostvari neki međunarodni uticaj.

    ReplyDelete
  3. 1. Јапански часопис о коме говорим је њихов најпознатији славистички часопис, а никако локални.
    2. Језичка политика се бави језичким планирањем (тиме и развојем језика), а обе представљају предмет (језичких) научних проучавања.
    3. Зависи на какве нивое мислите. Проучавања једног од најпознатијих америчких слависта Стокофа нпр. немају превеликог утицаја на развој полонистике, иако је он писао о пољском, руском, кашупском итд. језику (углавном компилацијски и у већини на енглеском). Док нпр. радови Пољске академије наука или чланова најугледнијих универзитета у Пољској (који издају листом на пољском или неком другом словенском језику), у оквиру полонистике, свакако представљају најзначајнија достигнућа из те области и никакво превођење тих достигнућа и размишљања на енглески неће то стање побољшати, нити променити. Нема енглеског гласила које више унапређује полонистику, русицистику, кашубистику, сербистику итд., од словенских, издаваних на словенским језицима и никакви индекси цитата ни пунктације то не могу променити.
    4. за славистику није важно да гласила буду "међународна", већ општесловенска. Наравно, она таква могу бити, али ће бити усмерена углавном на споља. Много већи значај је имао на почетку развоја славистике, немачки језик, јер су се први слависит углавном школовали на немачкојезичким универзитетима и јер је на немачко "основана" славистика, али се та ситуација променила, са развојем славистике у свакој од појединих словенских земаља.
    5. На крају, волео бих да ми наведете неки англојезички (међународни) часопис за који сматрате да има изузетан утицај на развој славистике, полонистике, бохемистике, русицистике, србистике (то нпр. посебно), кашубистике итд.

    ReplyDelete
    Replies
    1. Poštovani Du Pe, pokušaću da komuniciram,
      1. "japanski", "njihov" i "slavistički" nikako ne upućuje na globalnu prirodu časopisa, kao ni izbegavanje imenovanja,
      2. jezička politika je primenjena disciplina, nije nauka, a i ona sama se bavi proučavanjem jezičkog planiranja, a realna primena tog znanja je nauka taman koliko je opravka mašine za pranje veša nauka (zbog toga što primenjuje znanje iz domena elektrotehnike, koja opet kombinuje i primenjuje znanja nekoliko pravih nauka),
      3. opet Vi o kašubistici kao da je nauka,
      4. i 5. BRAVO! UPRAVO O OVOME SAM PISAO! Za Vas slavistika nije nauka kao takva, nego je ona za Vas opšteslovenska nauka. Srbistika je za Vas nije opštečovečanska, nego je opštesrpska. To je ta besmislica, da se neka nauka ograničava na jedan narod. Ništa što se ograničava na jedan narod nije nauka, nauka se bavi pitanjima koja su opštečovečanska. Koliko postoji srpska fizika, srpska biohemija, kao naučne discipline, toliko postoji i srpska lingvistika, odnosno srbistika ograničena na granice srpstva.
      HVALA ZA DIVNU ILUSTRACIJU!

      Delete
  4. Da, to je općeniti problem i na zapadnim stranama. Proučavanje hrvatskog jezika (ma kako on neodređeno bio definiran, ili uopće ne definiran). Uz to dakako, čuvanje hrvatskog jezika. Veze s književnošću.

    No svakog znanstvenika (srp. naučnika) prije svega odlikuje kritički pristup materiji. Ja to na žalost kod "filologa" ne vidim.

    Ima još ljudi koji su ostali imuni na nekritično opće ozračje, od pokojnog Škiljana do Mate Kapovića, od kojeg se mnogo očekuje. Konačno, još postoje časopisi u kojima se objavljuju opći lingvistički radovi.

    Uzgred, i samo postojanje "serbokroatistike" je također bilo zatvaranje u relativno uske okvire (koji su imali pokriće u tome što Srbi i Hrvati "govore isti jezik"). No svaka struka ima svoju tradiciju i teško je izaći iz nje.

    To su moja zapažanja sa strane, a ja ipak nisam lingvist, nego tek programer...

    ReplyDelete
    Replies
    1. Hvala Daniel, Svaka čast na informisanosti s obzirom na to da niste lingvista. Mislim da je veoma važno za ova pitanja da se u razgovor o njima ukljuće svi kojih se pitanja jezika tiču (a tiču se svih članova društva), a ne samo univerzitetski profesori.

      Delete