Tuesday, January 31, 2017

Kultura sakupljača i opisivača

Na programu master studija filologije, na modulu za jezik, držim kurs koji se zove Metodologija lingvističkih istraživanja. Kurs sam dizajnirao sa ciljem da nadoknadi veliki nedostatak u razumevanju pojma nauke i naučnog istraživanja sa kojim većina studenata dođe do master studija, i da pomognem da u svet nauke, u koji ovaj nivo studija ima cilj da ih uvede, niko ne uđe bez makar najosnovnije predstave o tome šta je naučno istraživanje. Rezultat kursa je drama. Završi se time da studenti nemaju predstavu šta se od njih u završnom radu očekuje, uplašeni su, dezorijentisani, kurs doživljavaju kao nerazumljivo odbacivanje svega što su ikad naučili da čini nauku kojom žele da se bave, i gube sve nade da će ikada završiti sa ispitnim obavezama na tom predmetu. Na kraju to nekako završe, ali najčešće ostajući jednako zbunjeni, i ne ostvarivši uspeh na koji su od sebe navikli. Ali zbunjenost je podnožje nauke, valjda je i to neki rezultat.

Kurs počinjem uvek tako što pitam studente da makar makar okvirno saopšte kojim naučnim problemima će se baviti u master radu. Dobijem odgovore tipa: ja bih da se bavim onomastikom, na primer, imena u nekom selu, ili možda u dva sela, pa da uporedim. Ili: ja bih iz istorije jezika, na primer, govor nekog pisca kog mi profesorka da i onda da opišem njegov jezik. Ili pak: istraživaću poslovice, ali ne u standardnom jeziku, nego u nekom dijalektu.

Onda ih pitam da mi navedu bar jedno naučno, teorijsko, pitanje na koje će njihovo istraživanje dati makar deo odgovora. I oni kažu: na pitanje kakva su imena u tom selu. Kakve su poslovice u dijalektu. Objasnim da su to empirijska, a ne teorijska pitanja, pitanja koja pitaju kakvo je stanje stvari u svetu, ne pitanja koja pitaju kako su one povezane, i zašto, i da empirijska pitanja postaju naučna tek onda kad odgovaraju na neko naučno relevantno teorijsko pitanje. Onda objasnim, da je teorijski zanimljivo pitanje zašto voda kada se greje isparava, ili zašto životinje imaju paran broj nogu, ako je broj nogu veći od jedan, ili ako ćemo lingvistički primer, zašto jezici koji razviju bogat padežni sistem uglavnom izgube član. 

Onda ponovo pitam za teorijsko pitanje. Dobijem odgovor: uporedila bih imena u dva sela, ili uzela bih poslovice u kojima je nosilac značenja životinja. I šta je onda teorijski zanimljivo pitanje? Pa kako se razlikuju imena u dva sela; kakvo značenje životinja u poslovicama nosi. Onda ostavio teorijska pitanja za kasnije, kada prođemo lekcije koje se bave naučnim metodom uopšte i naučnim metodom u lingvistici. U okviru tih lekcija, detaljno se pozabavimo naučnim pitanjima, razlikom empirijskog i teorijskog, svrhom naučnog metoda, prođemo mnoge primere naučno zanimljivih pitanja u nauci uopšte, u lingvistici, hipoteza koje na njih nude odgovore, predikcija tih hipoteza, testiranja ovih predikcija. Predstavimo metode modelovanja u semantici, sintaksi, fonologiji, kvalitativne i kvantitativne.

Onda ponovo postavim pitanje: šta ćete istraživati, o čemu ćete pisati u master radu, i kog naučnog pitanja se vaše istraživanje tiče - i dobijem iste odgovore. U međuvremenu čujem od kolega: bili su mi studenti sa master programa, kažu predavao si im da istorija jezika i dijalektologija nisu nauke.

Ja ovde ne sporim da sam loš predavač - loš ili ne, pitanje koje me interesuje je zašto je uopšte potreban dobar predavač da studente nauči zanimljivim pitanjima, zašto i najgori mogući predavač nije dovoljan da im tek pomogne da naučna pitanja koja prirodno sede u njihovim glavama, prepoznaju i o njima govore. Naučna pitanja su stvar instinkta, stvar radoznalosti, ona su u svima nama, naročito u onima koji pokazuju nameru da se bave naukom time što se upišu na program master studija. Naučna pitanja je teško suzbiti u sebi, teško ih je preskočiti, zameniti dosadnim pitanjima o tome koja konkretno imena se daju u jednom gradu ili selu. Šta je ta pitanja u ovim mladim ljudima zatrpalo, umrtvilo, potislo ih van domašaja podsticaja i provokacije da ih nađu i saopšte?

Lingvistika je nauka, po svojim karakteristikama između prirodnih i humanističkih disciplina. Ona je nauka koja postavlja mnoštvo uzbudljivih pitanja o tome šta je čovek, kako je nastao, kako se razlikuje od drugih životinja; šta je misao, odakle ona čoveku; o tome kakvim algoritmom barata naš mozak kada stvara gramatične izraze, zašto svi jezici sveta pokazuju neke zajedničke osobine, zašto se jezik menja, zašto je podložan varijaciji, kako se jezici usvajaju i kako se zaboravljaju. Lingvistika je nauka koja proučava jezik kao opštu pojavu tako što istražuje mnoštvo konkretnih činjenica: svaki jezik nudi brojne empirijske zagonetke čije objašnjenje je korak ka objašnjenju dubljih osobina jezika, čoveka, sveta. Proučavanje našeg jezika, kao i proučavanje jezika cez, ili jezika halkomelem, ili finskog, značajno je za razumevanje jezika kao biološke, psihološke, socijalne i prirodne pojave. To što se kod nas reč obrazovanje akcentuje na prvom slogu kada znači proces oformljenja nekog predmeta ili tela, a na pretposlednjem kada dobije specifično, pomereno značenje, i bude sinonim reči edukacija (slično tome putovanje i još neke nominalizacije) govori nam nešto o tome kako fukcioniše čovekov mentalni leksikon, kako se pamte i grade reči, pa i kako naš mozak obrađuje informacije.

Ali u Srbiji, među ljudima koji kao svoj poziv ističu proučavanje srpskog jezika, lingvistika nije nauka. Ona se, kako je oni praktikuju, može razložiti u dve velike kampanje. Jedna je propisivanje velikog i neprikosnovenog zakonika o tome šta u našem jeziku jeste ispravno a šta nije. O njoj sam dovoljno pisao u ranijim blogovima. Druga je kampanja opisivanja i popisivanja svega što postoji, a nekako se vezuje za naš jezik. Pogotovu opisivanja nekakvih dijalekata (koji se prema tom shvatanju jednom opišu, i onda su večno opisani), oličenih u jeziku nekakvih zamišljenih baba s planine koje nikad nisu napuštale svoja sela niti imale kontakte sa ljudima koji govore iole drugačije nego one, koje nose neku imaginarnu suštinu opisivanog dijalekta, njegov drevni praizvor. Smisao ovog opisivanja je groznica etničkog identiteta: svaki mogući trenutak svakog mogućeg aspekta postojanja etnikuma treba opisati jer tako opisujemo i od zaborava čuvamo i sam identitet tog etnikuma. Logika je da npr. govor sela Medoševac još nije opisan (ovo se saopštava sa strepnjom u glasu), on nedostaje u zbirci opisa našeg jezika, i to se mora ispraviti. Istovremeno, logika je da ako ne opišemo kako (sada!) govore stanovnici Medoševca, njihov će se jezik ubrzo promeniti, i mi nikada nećemo znati kako su oni govorili 2017. godine. Njihov će govor ostati neopisan, i nenadoknadivo će nestati u prošlosti. Time se previđa da će i taj novi govor Medoševca koji zameni ovaj sadašnji biti govor koji ako se ne opiše, biće zauvek izbrisan i izgubljen usled jezičke promene. I da kad bi uopšte bilo moguće da naša govorna zajednica u potpunosti opiše svaki govor, na svakih tridesetak godina, tako da se između dve zapisane varijante ne može prepoznati treća, takvih bi opisa već posle 50 godina bilo da se ne bi mogli pročitati u toku tri radna veka. I još važnije - da osim činjenice da ti opisi postoje, nikakvih posledica po etničko biće i po svet uopšte ne bi bilo: te opise teško da bi iko ikad čitao, kao što i onih nekoliko koji su zaista proizvedeni, niko ne čita. Postojanje tih opisa, u nekim knjigama, bilo bi postojanje izvan identiteta radi kojeg se produkuju. Najzad, da li dokumentacija jezičkih činjenica radi dokumentacije jezičkih činjenica, dokumentacija bez naučne svrhe i naučnog promišljanja i planiranja, uopšte može da se nazove lingvistikom? Ne može.



Ova situacija, nastala mutacijom romantičarskog oduševljenja narodnim stvaralaštvom, etnicističkog oduševljenja svojom etničkom zajednicom, i hijerarhijom i poltronstvom kao jedinim principima organizacije lingvističke zajednice u našoj zemlji, specifična je za lingvistiku, i u drugim se disciplinama (čak ni u etnologiji - valjda jer se tamo razlikuju etnologija i etnografija) ne ispoljava. Nijedan naš fizičar ne misli da je cilj njegove nauke da izmeri sve fizičke veličine u svojoj državi, ili u svom narodu. Niti ijedan naš biolog misli da je cilj njegove nauke da popiše sve životinje, biljke, gljijve, alge koje žive u njegovoj državi, ili narodu. Naši infektolozi se bave i mikroorganizmima koji u našoj državi ne prete. Naši matematičari proučavaju brojne odnose i geometrijske oblike koji postoje i u drugim državama i narodima. Njih sve interesuju opšti zakoni koji važe u njihovim naukama, svi oni dele ista istraživačka pitanja kao njihove kolege u Belgiji ili Indoneziji.

I dok se studenti hemije ili političkih nauka bave uzbudljivim naučnim pitanjima, dok uče da nam nauka pomaže da razumemo svet oko sebe i u sebi, studentima srpskog jezika i književnosti se mozak intenzivno ispira sakupljačkim fanatizmom: toliko je toga još neopisano, još nesakupljeno, tolika imena ulica, glagoli u romanima, govori tolikih sela. Čita se literatura zasnovana na pukom i teorijski neosmišljenom opisivanju, pišu se seminarski i diplomski radovi zasnovani na njemu, slušaju se predavanja na kojima ovakav pristup lingvistici stoji u presupoziciji kao jedini koji je uopšte moguće da postoji.

Ne kažem pritom da je sakupljanje i opisivanje loše po sebi. To su važni aspekti lingvističkog dodira sa empirijom, sa svojim predmetom proučavanja. Loše je kada se sakupljanje i opisivanje postave kao cilj. Oni su sredstvo, i moraju da budu određeni ciljem. Neko teorijsko pitanje mora da oblikuje način prikupljanja empirijskih podataka i izbor podataka koji se prikupljaju. U fizici merimo magnetni fluks dva predmeta kad prethodno neka hipoteza predvidi da će biti u nekakvoj vezi sa električnim poljem. Ili da fluks jednog predmeta stupa u određeni tip interakcije sa fluksom drugog. Neće prosto krenuti da mere i zapisuju sve fizičke veličine koje se mogu izmeriti za sve predmete i pojave koji nas okružuju - jer već sutra će se njihova ukupnost promeniti, i ovo sadašnje stanje će biti beskorisno.

Kada upišu master, studentima srpskog jezika uspešno je izbrisano svako sećanje na radoznalost, na uzbuđenje, naučno ushićenje - kada je u pitanju jezik. Jezik tamo gde su se oni obreli traži vojnike, robote, zombije, koji opisuju radi opisivanja, neselektivno, sve što jeste jezik i moglo bi se opisivati, koji klasifikuju u nesistematične kategorije oput Fukoovih besnih pasa i životinja koje pripadaju caru, i nadaju se da jednog dana steknu hijerarhijsku poziciju koja će im omogućiti da malo i propisuju. Da im se prizna autoritet da određuju kako se ima govoriti, i da sprovode nadzor nad narodom da to i čini. Istinska nauka o jeziku za njih je strašilo, bauk, koji je s mukom ukroćen, i sada vreba iz tame, to im je potisnuto sećanje na vreme kada su bili slobodni, ali kada nisu bili deo svete zajednice opisivača i sakupljača, mrlja iz prošlosti koju kriju i od sebe i od drugih. Bauk koji stoji između onoga što opisuju i onoga što se propisuje, i preti da zapita: zašto ono što opisujemo toliko izmiče onome što propisujemo? 

3 comments:

  1. interesantno i introspektivno poučno

    ReplyDelete
  2. A šta mislite, koliko toga ima teorijskog novog u doktoratima profesora koji predaju na filološkim fakultetima? Uzeću samo jedan primer. Disertacija pod nazivom „Sintaksa i semantika dvostruke negacije” J. Petković apsolutno ne donosi ništa novo. Dodala je dva faktora koji onemogućavaju množenje negacije i opis funkcionisanja množenja negacija u vremenskim rečenicama. Sve ostalo isto kao kod M. Kovačevića, i samo definisanje termina i klasifikacija, opis množenja negacija između rečeničnih članova, zatim u izričnim, odnosnim, propratnookolnosnim rečenicama – samo prepričano ono što je bilo poznato u monografijama M. Kovačevića. Ili je možda najveći doprinos okriće da rečenice sa stepenovanim antonimima u kojima se dolazi do množenja negacija tipa Film nije nezanimljiv nemaju isto značenje kao njegovi potvrdni ekvivalenti Film je zanimljiv? To je takođe bilo poznato iz literature. A ona misli da je otkrila Ameriku.

    ReplyDelete
  3. Mogao bih i o teorijski novom i vrednom u radovima koji kreću od teorijskih pitanja, to je za poseban tekst. Konkretno, Jeleninu disertaciju nisam pročitao, i ne mogu da sudim. Ali ipak je više koraka vrednosne razlike između rada koji polazi od teorijskih pitanja, makar i ne doneo mnogo novog, i rada koji nema nikakvu orijentaciju, i ide u opisivanje oponašajući prethodnike (ili ono što on misli da su prethodnici radili).

    ReplyDelete