Srbisti Filološkog fakulteta u Beogradu i SANU poslednjih godina zagovaraju ideju da kurseve srpskog jezika treba uvesti kao obavezne na sve visokoškolske studijske programe u zemlji. Kao razlog se navodi ocena da govornici srpskog jezika generalno pokazuju nizak nivo jezičke kulture, i da je to pogotovu velika smetnja za one sa univerzitetskim obrazovanjem. To je kao da pred godišnji odmor ostavite ispravan auto u servisu radi rutinskog pregleda, a servis ga vrati pokvaren, i krene da bogoradi kako je strašno da auto bude neispravan, i kako treba da ih povedete na letovanje da tamo nastave da ga popravljaju. U svim državama sveta, opšti elementi jezičke kulture stvar su osnovnog i srednješkolskog obrazovanja, sve one grade svoj obrazovni sistem tako da u ovoj fazi ostvare što bolje rezultate u veštinama jezičke komunikacije u formalnoj sferi. Neke su uspešnije, neke imaju više prostora za napredak. Ali samo u našoj se lek za loše obavljen posao traži u dužem obavljanju lošeg posla umesto boljem u predviđenim vremenskim granicama.
Moja ćerka pohađa srednju školu u Austriji. Program maternjeg, nemačkog jezika primarno je usmeren ka razvoju kulture izražavanja. Pod kulturom izražavanja ovde imam na umu sposobnost da se jezik adekvatno i efikasno koristi u različitim formalnim oblastima komunikacije, odnosno eksplicirane i uvežbane postupke sastavljanja tekstova prema zahtevima i normama različitih vidova zvanične komunikacije. Više od pola vremena na ovim časovima učenici pišu tekstove ili razgovaraju o njima nakon što ih nastavnik iskomentariše i oceni. Gotovo svi domaći radovi ovog su tipa. Obrađuju se različiti žanrovi: argumentovanje stava, doživljaj umetničkog dela, izveštaj o događaju. Učenici dobijaju jasne i konkretne zadatke i pišu i razmatraju desetine radova tokom svake godine. Fokus je na tome da se jezički elementi poput organizacije teksta, izbora leksike, dužine i strukture rečenice - osveste i shvate kao blokovi koje biramo skladno svrsi i prirodi teksta. Drugu polovinu programa čine gramatika i književnost, ali i one uglavnom u funkciji kulture izražavanja. Obrađuju se one gramatičke kategorije koje su važne za jezik formalne komunikacije, a ne koriste se u svakodnevnoj - poput genitiva, konjunktiva ili participa prezenta. Cilj je da učenici praktično ovladaju ovim jezičkim sredstvima. Čita se jedno književno delo godišnje, najviše dva, ali se ide u dubinske diskusije po različitim dimenzijama, pišu tekstovi, usmeno referiše, pripremaju se posteri, odlazi na pozorišne predstave koje su na tom delu zasnovane (i onda o njima izveštava). Nemački jezik je obavezan deo mature, i polaže se upravo pisanjem teksta na zadatu temu u okviru određenog žanra, kojim se u praksi manifestuje vladanje odgovarajućim aspektima jezičke kulture.
Primarni cilj u njihovom pristupu obrazovanju su ona znanja u različitim naučnim oblastima koja su najdirektnije korisna u ličnom i profesionalnom životu. Teorijski sadržaji imaju tek sekundarnu ulogu. U nastavi maternjeg jezika, žrtvovano je teorijsko poznavanje gramatike, široko opšte obrazovanje u oblasti književnosti - radi postizanja praktičnog cilja: sposobnosti da se jezik uspešno koristi u formalnoj komunikaciji. Neću se baviti opravdanošću ovakvog pristupa - za temu ovog teksta važno je da se dobri rezultati na polju jezičke kulture postižu intenzivnim treningom, a ne nastavom zastarelih pogleda na gramatiku i obradom širokog zahvata u istoriju svetske i domaće književnosti.
Moj posao uključuje nastavu na austrijskom univerzitetu. Na kursevima osim studenata filoloških disciplina imam i one sa ekonomije, medicine, biologije, sporta, koji moje predmete slušaju kao izborne. Svi moji studenti položili su maturu, jer je to u Austriji uslov za univerzitet. Rezultati njihovog obrazovnog sistema su vrlo očigledni. Domaći, seminarski, diplomski radovi koje dobijem smisleno su organizovani, jasno napisani, formulacije su primerene sadržaju. Pre Austrije, deset godina sam predavao na univerzitetu u Srbiji. Po nivou kulture izražavanja, austrijski student sporta primetno je iznad studenta srpskog jezika i književnosti u Srbiji. Ovo naročito zabrinjava imajući na umu da se potonji priprema da veštine jezičke kulture ne samo primenjuje, već i prenosi drugima.
Ovo nikako ne znači da mi imamo gore studente ili nastavnike nego neka druga zemlja. Studenti i nastavnici su proizvod stanja duha, i konkretnije - institucija koje ih obrazuju. Srž problema je u tome da, uz mali broj izuzetaka, upravo univerzitetski profesori srpskog jezika, pogotovu oni u oblasti jezičke kulture, nemaju ni teorijsko znanje ni praktične veštine i iskustva u ovoj oblasti. O tome svedoče sadržaj i kvalitet njihovih naučnih i stručnih publikacija, svedoče silabusi metodičkih kurseva na studijama srpskog jezika i književnosti, osnovno- i srednjoškolski nastavni planovi i programi za srpski jezik i književnost, rezultati naših učenika na standardizovanim testiranjima. Svi koji smo studirali srpski jezik i književnost znamo da na ovim studijama jezička kultura - koja treba da bude najpraktičniji i najkonkretniji segment filologije jednog jezika - ima status daleke i apstraktne ideje, ideološkog konstrukta koji je predmet brojnih floskula i poneke knjige, ali kome nema mesta u materijalnoj stvarnosti. Status nekakvog jednoroga o kome su napisani brojni uzvišeni stihovi, ali koga niko nije video ili dodirnuo. Ona se ne vezuje za konkretne osobine dobro i primereno upotrebljenog jezika i postupke kojima on nastaje - već za vrtlog nejasnih slika i predstava, smesu gramatičkih termina, izanđalih fraza i istorijskih retrospektiva. Tako se već tokom studija budući nastavnici asimiluju jednoj kulturi koja nastavu jezičke kulture shvata kao laž u kojoj svi učestvujemo. Čitav obrazovni sistem žrtva je te oktroisane laži.
U nastavnim planovima i programima srpskog jezika i kniževnosti - u čijoj izradi učestvuju upravo stručnjaci za metodiku i jezičku kulturu - jezička kultura kao oblast, odnosno kao naslov, zauzima marginalno mesto. Da stvari budu još mnogo gore - ono što pod tim naslovom stoji uglavnom ne spada u korisne veštine i znanja koja će učenike osposobiti da uspešno koriste jezik u profesionalnom i privatnom životu. Jedna od nastavnih jedinica u oblasti jezičke kulture u aktuelnom programu glasi "Akcenat, reči, grupe reči, rečenice (smisaonice)". Druga je "Kazivanje i recitovanje napamet naučenih književnoumetničkih tekstova". Ne treba biti ekspert niti izrazito empatična osoba da nas ophrva stid dok ovo čitamo.
A kada se planovi i programi pretoče u realnost, onda i taj marginalni udeo sadržaja nazvanog jezičkom kulturom nestane. Nastava se svede na lektiru i poneki čas gramatike. Pismeni radovi koji bi trebalo da predstavljaju proveru napretka u oblasti jezičke kulture - pišu se u magli žanrovski nedefinisanog teksta i bez jasno predviđenih zadataka i ciljeva ili sa zadacima i ciljevima koji nemaju neposredne veze sa osnovnim elementima jezičke kulture.
Nije preterano reći da jezička kultura u srbističkoj nastavi, kao ni u nauci - ne postoji. Proširenjem ovakve nastave i na univerzitet ne može se postići ništa: malo više ničeg ostaje ništa. Osim što će oni koji su zaslužni za to što naša deca ne dobijaju odgovarajući trening u upotrebi jezika biti nagrađeni novim radnim mestima i time dobiti dodatni motiv da održe status quo. Jer ako bi osnovne i srednje škole počele da daju potrebno obrazovanje, sve te katedre srbistike na mašinskim, veterinarskim, šumarskim fakultetima bi ponovo postale nepotrebne.
Problem se može rešavati samo sistemski. Univerziteti najpre treba da proizvedu ili privuku i za profesore metodike i jezičke kulture postave stvarne eksperte u ovoj oblasti - i na učiteljskim fakultetima, i na srbističkim programima studija (privremeno rešenje do stasavanja sopstvenog kadra mogle bi biti kolege sa stranih filologija, na kojima se stvarnoj jezičkoj kulturi pridaje značajna pažnja). Oni bi trebalo da reformišu nastavne planove i programe u osnovnim i srednjim školama tako da jezička kultura koja to zaista jeste dođe na centralno mesto, i da obezbede da se ti planovi i programi u nastavi realizuju. Za ovo je pak potrebno nastavnom osoblju u oblasti srpskog jezika i književnosti ponuditi obuku u oblasti nastave jezičke kulture i osigurati da matura po novom sistemu uključi jasna očekivanja u oblasti jezičkog izražavanja.
U tom sistemskom rešavanju, važno je i raskrstiti sa mistifikacijama i nenaučnim pogledima na standardni jezik. Nastavnicima i učenicima se mora pomoći da uvide da standardni jezik nije stvar odluke nekakvih autoriteta, već prirodno nastali varijetet koji se vezuje za društvene domene sa obeležjem prestiža (politika, veliki mediji, visoka administracija, nauka) i stoga i sam dobija prestižni status. Takvim statusom on svojim uspešnim korisnicima donosi prednost u društvenim odnosima, te je u interesu svih da ga što bolje savladaju. Ali stvar je ličnog izbora i identiteta svakog građanina u kojoj će meri to učiniti, i da li će zatim realizovati tu korist - ili će je se pak odreći iz bilo kog od mogućih motiva: lojalnosti lokalnoj zajednici, slikovitosti, originalnosti, nepristajanja na društvene odnose prestiža, štedljivosti prema kognitivnim resursima.
Uvođenje ozbiljnog naučnog i nastavnog pristupa jezičkoj kulturi je težak, zahtevan zadatak, koji će nesumnjivo naići na mnogo otpora na različitim nivoima. Samozvani eksperti za jezičku kulturu, negovaoci sadašnjeg prazno-retoričkog pristupa ovoj disciplini, neće se dobrovoljno pomeriti sa svojih mesta. Nastavnici srpskog jezika i književnosti neće lako promeniti duboko uvreženo pogrešno razumevanje jezičke kulture i usvojiti nove veštine i znanja. Izrada novih planova i programa, novih nastavnih materijala, tražiće mnogo rada i neće proteći brzo. Ali dobit, i za pojedinca, i za zajednicu - vredna je svakog rizika i svakog napora, a svaki dan odlaganja nosi ogromnu cenu.
Moja ćerka pohađa srednju školu u Austriji. Program maternjeg, nemačkog jezika primarno je usmeren ka razvoju kulture izražavanja. Pod kulturom izražavanja ovde imam na umu sposobnost da se jezik adekvatno i efikasno koristi u različitim formalnim oblastima komunikacije, odnosno eksplicirane i uvežbane postupke sastavljanja tekstova prema zahtevima i normama različitih vidova zvanične komunikacije. Više od pola vremena na ovim časovima učenici pišu tekstove ili razgovaraju o njima nakon što ih nastavnik iskomentariše i oceni. Gotovo svi domaći radovi ovog su tipa. Obrađuju se različiti žanrovi: argumentovanje stava, doživljaj umetničkog dela, izveštaj o događaju. Učenici dobijaju jasne i konkretne zadatke i pišu i razmatraju desetine radova tokom svake godine. Fokus je na tome da se jezički elementi poput organizacije teksta, izbora leksike, dužine i strukture rečenice - osveste i shvate kao blokovi koje biramo skladno svrsi i prirodi teksta. Drugu polovinu programa čine gramatika i književnost, ali i one uglavnom u funkciji kulture izražavanja. Obrađuju se one gramatičke kategorije koje su važne za jezik formalne komunikacije, a ne koriste se u svakodnevnoj - poput genitiva, konjunktiva ili participa prezenta. Cilj je da učenici praktično ovladaju ovim jezičkim sredstvima. Čita se jedno književno delo godišnje, najviše dva, ali se ide u dubinske diskusije po različitim dimenzijama, pišu tekstovi, usmeno referiše, pripremaju se posteri, odlazi na pozorišne predstave koje su na tom delu zasnovane (i onda o njima izveštava). Nemački jezik je obavezan deo mature, i polaže se upravo pisanjem teksta na zadatu temu u okviru određenog žanra, kojim se u praksi manifestuje vladanje odgovarajućim aspektima jezičke kulture.
Primarni cilj u njihovom pristupu obrazovanju su ona znanja u različitim naučnim oblastima koja su najdirektnije korisna u ličnom i profesionalnom životu. Teorijski sadržaji imaju tek sekundarnu ulogu. U nastavi maternjeg jezika, žrtvovano je teorijsko poznavanje gramatike, široko opšte obrazovanje u oblasti književnosti - radi postizanja praktičnog cilja: sposobnosti da se jezik uspešno koristi u formalnoj komunikaciji. Neću se baviti opravdanošću ovakvog pristupa - za temu ovog teksta važno je da se dobri rezultati na polju jezičke kulture postižu intenzivnim treningom, a ne nastavom zastarelih pogleda na gramatiku i obradom širokog zahvata u istoriju svetske i domaće književnosti.
Moj posao uključuje nastavu na austrijskom univerzitetu. Na kursevima osim studenata filoloških disciplina imam i one sa ekonomije, medicine, biologije, sporta, koji moje predmete slušaju kao izborne. Svi moji studenti položili su maturu, jer je to u Austriji uslov za univerzitet. Rezultati njihovog obrazovnog sistema su vrlo očigledni. Domaći, seminarski, diplomski radovi koje dobijem smisleno su organizovani, jasno napisani, formulacije su primerene sadržaju. Pre Austrije, deset godina sam predavao na univerzitetu u Srbiji. Po nivou kulture izražavanja, austrijski student sporta primetno je iznad studenta srpskog jezika i književnosti u Srbiji. Ovo naročito zabrinjava imajući na umu da se potonji priprema da veštine jezičke kulture ne samo primenjuje, već i prenosi drugima.
Ovo nikako ne znači da mi imamo gore studente ili nastavnike nego neka druga zemlja. Studenti i nastavnici su proizvod stanja duha, i konkretnije - institucija koje ih obrazuju. Srž problema je u tome da, uz mali broj izuzetaka, upravo univerzitetski profesori srpskog jezika, pogotovu oni u oblasti jezičke kulture, nemaju ni teorijsko znanje ni praktične veštine i iskustva u ovoj oblasti. O tome svedoče sadržaj i kvalitet njihovih naučnih i stručnih publikacija, svedoče silabusi metodičkih kurseva na studijama srpskog jezika i književnosti, osnovno- i srednjoškolski nastavni planovi i programi za srpski jezik i književnost, rezultati naših učenika na standardizovanim testiranjima. Svi koji smo studirali srpski jezik i književnost znamo da na ovim studijama jezička kultura - koja treba da bude najpraktičniji i najkonkretniji segment filologije jednog jezika - ima status daleke i apstraktne ideje, ideološkog konstrukta koji je predmet brojnih floskula i poneke knjige, ali kome nema mesta u materijalnoj stvarnosti. Status nekakvog jednoroga o kome su napisani brojni uzvišeni stihovi, ali koga niko nije video ili dodirnuo. Ona se ne vezuje za konkretne osobine dobro i primereno upotrebljenog jezika i postupke kojima on nastaje - već za vrtlog nejasnih slika i predstava, smesu gramatičkih termina, izanđalih fraza i istorijskih retrospektiva. Tako se već tokom studija budući nastavnici asimiluju jednoj kulturi koja nastavu jezičke kulture shvata kao laž u kojoj svi učestvujemo. Čitav obrazovni sistem žrtva je te oktroisane laži.
U nastavnim planovima i programima srpskog jezika i kniževnosti - u čijoj izradi učestvuju upravo stručnjaci za metodiku i jezičku kulturu - jezička kultura kao oblast, odnosno kao naslov, zauzima marginalno mesto. Da stvari budu još mnogo gore - ono što pod tim naslovom stoji uglavnom ne spada u korisne veštine i znanja koja će učenike osposobiti da uspešno koriste jezik u profesionalnom i privatnom životu. Jedna od nastavnih jedinica u oblasti jezičke kulture u aktuelnom programu glasi "Akcenat, reči, grupe reči, rečenice (smisaonice)". Druga je "Kazivanje i recitovanje napamet naučenih književnoumetničkih tekstova". Ne treba biti ekspert niti izrazito empatična osoba da nas ophrva stid dok ovo čitamo.
A kada se planovi i programi pretoče u realnost, onda i taj marginalni udeo sadržaja nazvanog jezičkom kulturom nestane. Nastava se svede na lektiru i poneki čas gramatike. Pismeni radovi koji bi trebalo da predstavljaju proveru napretka u oblasti jezičke kulture - pišu se u magli žanrovski nedefinisanog teksta i bez jasno predviđenih zadataka i ciljeva ili sa zadacima i ciljevima koji nemaju neposredne veze sa osnovnim elementima jezičke kulture.
Nije preterano reći da jezička kultura u srbističkoj nastavi, kao ni u nauci - ne postoji. Proširenjem ovakve nastave i na univerzitet ne može se postići ništa: malo više ničeg ostaje ništa. Osim što će oni koji su zaslužni za to što naša deca ne dobijaju odgovarajući trening u upotrebi jezika biti nagrađeni novim radnim mestima i time dobiti dodatni motiv da održe status quo. Jer ako bi osnovne i srednje škole počele da daju potrebno obrazovanje, sve te katedre srbistike na mašinskim, veterinarskim, šumarskim fakultetima bi ponovo postale nepotrebne.
Problem se može rešavati samo sistemski. Univerziteti najpre treba da proizvedu ili privuku i za profesore metodike i jezičke kulture postave stvarne eksperte u ovoj oblasti - i na učiteljskim fakultetima, i na srbističkim programima studija (privremeno rešenje do stasavanja sopstvenog kadra mogle bi biti kolege sa stranih filologija, na kojima se stvarnoj jezičkoj kulturi pridaje značajna pažnja). Oni bi trebalo da reformišu nastavne planove i programe u osnovnim i srednjim školama tako da jezička kultura koja to zaista jeste dođe na centralno mesto, i da obezbede da se ti planovi i programi u nastavi realizuju. Za ovo je pak potrebno nastavnom osoblju u oblasti srpskog jezika i književnosti ponuditi obuku u oblasti nastave jezičke kulture i osigurati da matura po novom sistemu uključi jasna očekivanja u oblasti jezičkog izražavanja.
U tom sistemskom rešavanju, važno je i raskrstiti sa mistifikacijama i nenaučnim pogledima na standardni jezik. Nastavnicima i učenicima se mora pomoći da uvide da standardni jezik nije stvar odluke nekakvih autoriteta, već prirodno nastali varijetet koji se vezuje za društvene domene sa obeležjem prestiža (politika, veliki mediji, visoka administracija, nauka) i stoga i sam dobija prestižni status. Takvim statusom on svojim uspešnim korisnicima donosi prednost u društvenim odnosima, te je u interesu svih da ga što bolje savladaju. Ali stvar je ličnog izbora i identiteta svakog građanina u kojoj će meri to učiniti, i da li će zatim realizovati tu korist - ili će je se pak odreći iz bilo kog od mogućih motiva: lojalnosti lokalnoj zajednici, slikovitosti, originalnosti, nepristajanja na društvene odnose prestiža, štedljivosti prema kognitivnim resursima.
Uvođenje ozbiljnog naučnog i nastavnog pristupa jezičkoj kulturi je težak, zahtevan zadatak, koji će nesumnjivo naići na mnogo otpora na različitim nivoima. Samozvani eksperti za jezičku kulturu, negovaoci sadašnjeg prazno-retoričkog pristupa ovoj disciplini, neće se dobrovoljno pomeriti sa svojih mesta. Nastavnici srpskog jezika i književnosti neće lako promeniti duboko uvreženo pogrešno razumevanje jezičke kulture i usvojiti nove veštine i znanja. Izrada novih planova i programa, novih nastavnih materijala, tražiće mnogo rada i neće proteći brzo. Ali dobit, i za pojedinca, i za zajednicu - vredna je svakog rizika i svakog napora, a svaki dan odlaganja nosi ogromnu cenu.
Najbolji komentar na ovu temu, nema se šta dodati, hvala na besprekornoj argumentaciji 😊
ReplyDeleteHvala!
DeleteJoš kad bi tvorci kurikuluma imali svest o ovome. Odličan tekst.
ReplyDeleteMoje iskustvo dok sam pripremala učenike najrazličitijih uzrasta i nivoa obrazovanja za IELTS, SAT i Cambridge ispite jeste da im je teško da savladaju strukturu različitih formi pisanja koje se od njih zahtevaju. Od najjednostavnije razlike između formalnog i neformalnog pisma do eseja u kojima treba da argumentuju svoj stav o zadatoj temi. Mislim da je sve to posledica neadekvatne obuke i nedovoljne izloženosti različitim formama u školskom sistemu. A za mišljenje i argumentaciju nas niko ni ne pita, retko i na kasnijim nivoima obrazovanja.
Hvala. Dosta sam komentara po FB isto video gde ljudi koji su otišli napolje dele iskustvo da ovde za 12 godina škole ništa konkretno o pisanju konkretno nisu naučili, a tamo su za par meseci dosegli nivo da mogu da podučavaju druge.
Delete