Parabola jednog razvoda

Ona živela kod njenih - bogata porodica, uticajna, moderna - ali mnogo dece, unuka, svako traži svoje i slabo ko dobija šta. On imao malu kuću na periferiji. Malo-malo, obijena, opljačkana, onda dođe policija pa pohara što je ostalo. Sreli se na romantičnom trgu: 'vidi, ona zabacuje kosu isto kao ja', 'vidi, ima oblik obrva isti kao ja'.

- Bi li ti napustila svoje i pošla sa mnom?
- Bi li ti mene gledao kao sebi jednaku, da zajedno gradimo domaćinstvo?

Ona je dobila u miraz neku kuću u Kajkavskoj, ali i to je bilo ka obodu mesta.

- Prodaj je, srušićemo i ovu moju. Imam plac u centru. U mojoj su kući zdrave cigle i kamen, na placu su stari hrastovi - poseći ćemo, biće materijala, napravićemo vilu. Biće to kuća za nas, za sve naše ljude, za svu našu decu.

Sve tako i bude. Njena kuća prodata, hrastovi izdeljani u grede, cigle i kamen preneti, vila prva posle carske. Svega preliva. I kako to biva - krenu razmirice.

- Ne mogu ja među ovim tvojim ciglama, gušim se, dodala bih nešto iz moje ulice.
- Ugradi, ali neće držati, ove su cigle odlične, to je još moj deda pekao.

Dozida ona terasu gredama iz svog kraja. Ne uklapa se. Niko je ne koristi. Propada.

- Daj da se dogovorimo. Da rekonstruišemo kuću - pola da bude od mog, pola od tvog materijala.
- Ajde idemo redom: čiji materijal za temelj?
- Neka bude tvoj - ne bi ni ona da se odrekne zdravih hrastovih greda.
- Noseća konstrukcija?
- Tvoja.
- Cigle?
- Zapadno krilo moja, istočno tvoja.
- Nameštaj?
- Opet pola-pola.

Završe kuću, u istočnom krilu dnevna soba, kuhinja, trpezarija. U zapadnom spavaća i radna. Petoro dece - jednom soba u zapadnom, ostalima u istočnom krilu. Istočno krilo buja od života, zapadno živi, ali tiše.

- Nismo se ovako dogovorili, opet se svodi na tvoje. Da se delimo!
- Zašto da se delimo, jedna je kuća, nije nikome loše - ionako je kuća na mom placu, a moji su i temelj i konstrukcija.
- Jel na tvom placu? E pa neka je na tvom placu, ali nikad više jedna kuća neće biti.

Razvod. Na sudu - zapadno krilo njoj, istočno njemu.

Ona se rastrčala po gradu, i svima objašnjava kako je istočno krilo odvojena kuća. Kako je uvek odvojena i bila, kako je pola placa oduvek pripadalo njoj, pre nego što se on i doselio u mesto. Zazidava prozore, dodaje terase, zastakljuje ih, farba krilo u drečave boje, i govori: evo, posebna kuća, zar ne vidite.

On ne izlazi iz kafane. Što zaradi propije. Tuče, pevaljke, više i ne radi, samo se busa u prsa: na mom placu, pola moje kuće! Uvek sam to znao. Samo je to od mene i htela, da mi uzme kuću. Da, kuću, htela bi ona celu. Al se namerila na junaka.  Napisao pesmu: Sačuvajmo moju kuću! Naslikao sliku Negujmo moju kuću.

- U mojoj kući živiš, ti to znaš, ne propusti da vikne kad god je vidi.

Ona se vratila u visoko društvo, ali nisu dugo imali strpljenja za njene priče o kući. On bi da se druži sa žestokim momcima, ali mu oni samo lupaju šamare i piju na njegov račun.

Vide se ponekad na bunaru. Ali pre nego što zaiskri oko, zadrhti usna, natoče vodu, brzo se okrenu i odu.