Više puta sam pisao o kampanji profesora Filološkog fakulteta u Beogradu da se nastava srpskog jezika uvede na sve visokoškolske studijske programe. Ovde bih se pozabavio administrativnom stranom tog pitanja u svetlu organizacije univerziteta u Srbiji. Konkretno, zalažem se za najhitniju integraciju univerziteta na nivou studija: za to da se omogući da svaki student jednog univerziteta u okviru blokova izbornih predmeta ili povrh predviđenog broja kredita može da izabere i sluša bilo koji kurs ponuđen na tom univerzitetu, a ne samo uzak broj programom predviđenih kurseva, u cilju raznovrsne specijalizacije kadrova, veće prilagođenosti tržištu rada, a ujedno i mogućnosti da studenti nezavisno od programa studija na univerzitetu nastave da razvijaju svoje jezičke i komunikativne veštine.
Zamislimo da odseci za maternji jezik u zemlji urade pravu stvar i obezbede sebi kadar koji je u stanju da studente nauči kako da zanatski uspešno pišu tekstove različitih vrsta, kao i kako da druge nauče ovoj veštini. I zamislimo da ponude efikasne programe kojima će nastavni kadar u zemlji obučiti ovom zadatku. I da za pet, ili deset godina, iz srednjih škola krenu da izlaze mladi ljudi sa solidnim nivoom jezičke kulture. Da li će tada postojati potreba da se studentima nefiloloških fakulteta - budućim pravnicima, ekonomistima, novinarima, mašincima, umetnicima ponude kursevi jezičke kulture?
Verovatno će mnoge iznenaditi, ali moj odgovor je - da. Da, u smislu da se u veštinama pisanja i govorenja uvek može napredovati, i da različite struke zahtevaju različite specifične veštine, pa studentima tih disciplina treba ponuditi mogućnost da se u ovim oblastima dalje razvijaju. Kvalitetni kursevi akademskog pisanja, administrativno-pravnog jezika, motivacijske i argumentativne retorike, eseja - svakako bi značajno unapredili mnoge programe studija.
I zamislimo sada, dakle, da smo dostigli taj nivo, i da onda i ja, zajedno sa profesorima Filološkog fakulteta u Beogradu, zagovaram potrebu da se svim studentima svih univerziteta ponude kursevi pisanja u različite uže svrhe. Kako bi se to izvelo?
Moje kolege u Srbiji smatraju da je rešenje da se na svakom fakultetu u zemlji otvori po jedna (cela ili razlomljena) profesura za srpski jezik, ili bar lektorat, i da se zaposli po jedan srbista koji bi držao potrebnu nastavu. Ovaj način pati od krupnih nedostataka.
Ti bi nastavnici bili samotnjaci u svojim institucijama, bez aktivnog okruženja i interakcije sa kolegama, bez mogućnosti da učestvuju u razvoju odseka, istraživačkih grupa, da suorganizuju konferencije, seminare, razmene studenata i istraživača. Odseci za srpski jezik na univerzitetu na kom predaju bili bi lišeni njihovog iskustva. To je pogotovu pogubno za profesore metodike na tim odsecima koji studente treba da pripreme da rade ovaj posao, a čiji bi se uvidi sveli isključivo na teoriju. Sami nastavnici na nematičnim programima često bi za pun fond časova radili na više različitih fakulteta, trošeći dodatno vreme u saobraćaju, bez matičnog radnog mesta i mira za bavljenje naukom i unapređenjem nastave. Njihov položaj: kabinet, fond časova, pa i sadržaj nastave, zavisili bi od odluka i stava fakulteta sa čijim naučnim oblastima nemaju dodirnih tačaka.
Idealno rešenje je da odsek za srpski jezik na svakom univerzitetu nudi niz kurseva jezika za različite svrhe upotrebe i različite nivoe, a da te kurseve mogu da izaberu i pohađaju studenti svih fakulteta tog univerziteta. Ali - prema našem sadašnjem uređenju univerziteta, ovo je nemoguće.
Za razliku od valjda svih država u svetu - srpski državni univerziteti nisu zaista univerziteti, već konfederacije fakulteta (sem Univerziteta u Novom Pazaru, ali on je posebna tema). Fakulteti su pravna lica sa svojim računima i budžetima i velikom autonomijom u odlučivanju. I dok ovo možda ima i poneku prednost u pogledu demokratičnosti i bližeg i direktnijeg bavljenja pojedinačnim odsecima i programima studija - ima i tu posledicu da student jednog fakulteta ne može da sluša predmete na drugom fakultetu istog univerziteta.
To znači da student elektronike koji želi da svoja znanja izgrađuje u pravcu bioničkog inžinjeringa ne može da sluša predmete sa medicinskog fakulteta koji su mu za to usmerenje neophodni. Student medicine koji želi da se bavi forenzikom ne može da sluša predmete iz oblasti prava. A student prava koji želi da unapredi svoja znanja u oblasti retorike i analize diskursa - ne može da sluša kurseve na Filozofskom fakultetu.
Poređenja radi, u Gracu postoje četiri velika državna univerziteta. Ne samo da su svi oni integrisanog tipa, pa su kursevi unutar istog univerziteta dostupni svim studentima, već su univerziteti međusobno sklopili dogovore po kojima svaki student svakog od četiri univerziteta može da sluša svaki kurs koji bilo koji od ovih univerziteta nudi. Ne treba opisivati koliko je time podignut kvalitet studija i njihova privlačnost za studente.
Ustvari pitanje dostupnosti kurseva studentima nije neophodno vezano za integraciju univerziteta. Dovoljno je provesti tri administrativne promene da ono i uz ovakvu organizaciju bude moguće. Jedna je promena statuta univerziteta i svakog od fakulteta, takva da biranje kurseva sa drugih fakulteta bude pravno omogućeno.
Druga se tiče strukture kurikuluma. U Srbiji su izborni blokovi u studijskim programima obično definisani nabrajanjem kurseva koji se u tom bloku mogu izabrati. Najčešće su to kursevi unutar oblasti studija. Ovim se studenti bukvalno, i brutalno, sprečavaju da steknu univerzalnija i šira znanja. Zašto student fizike ne bi slušao kurs iz filozofije? Zašto student filozofije ne bi slušao kurs iz prava ili elektronike (pogotovu kada na primer želi da se bavi filozofijom prava, odnosno tehnologije)? Potrebno je, dakle, da se blokovi izbornih predmeta oslobode svakog ograničenja i ostanu prosto brojevi kredita koji se stiču samostalno izabranim kursevima.
Treća promena se tiče novca. On je i glavni razlog što su studenti danas ograničeni na svoje fakultete: fakulteti dobijaju novac po broju upisanih studenata, i ako bi studenti slušali predmete na drugim fakultetima - moglo bi se desiti da jedan fakultet dobija novac za studenta kome drugi fakultet obezbeđuje deo nastave. Za rešenje ovog problema dovoljno je nešto što je trebalo učiniti jako davno (mislim da se naša vlada obavezala da to učini pre desetak godina). A to je prelazak na objedinjeni elektronski registar studenata, gde bi svi studenti državnih univerziteta bili vođeni u istoj umreženoj elektronskoj bazi podataka. U ovom registru bi bio zaveden svaki kurs koji odsluša svaki pojedinačni student, i vrlo jednostavno bi se sveli računi o broju aktivnih student-kurs jedinica na svakom pojedinačnom fakultetu i univerzitetu, kako bi se skladno tome odredili i njihovi budžeti.
Sa svakom godinom odlaganja otvaranja celokupnog univerziteta za sve njegove studente - obrazovanje desetina hiljada ljudi je nepotrebno, i vrlo ozbiljno oštećeno. Ne samo što su uskraćeni za mogućnost da fleksibilno usmeravaju svoje obrazovanje, već i za podsticaj da svom obrazovanju pristupe aktivno, da za njega preuzmu odgovornost, čime se samo nastavalja proces ukalupljivanja pasivnih građana koji čekaju da im sistem odredi profil obrazovanja, obezbedi posao, uredi državu i društvo.
Zato pozivam i državu, i akademsku javnost, a naročito zagovornike nastave srpskog za sve, da su pridruže inicijativi i zahtevaju od države i univerziteta da što hitnije provedu potrebne promene i obezbede studijsku integraciju univerziteta - nezavisno od njegove organizacione integracije.
No comments:
Post a Comment