JE SUIS NEPISMEN

Tekst Marka Simonovića Od danas pišem neznam objavljen na Peščaniku, koji britko i nadahnuto prepoznaje mehanizme jezičke (hiper-)normativnosti, i koji autor svesno piše kršeći različite normativističke dogme, na nekoliko foruma, mreža i grupa, nakupio je zapanjujuć broj komentara koji mu zameraju upotrebu nepravilnih oblika i konstrukcija. Na primer, korisnica koja u svom imenu, karakterističnom za južnoslovenske jezike, koristi znak Y (po principu Yelena, Yasna), a u prezimenu c umesto ć, smatra da će se “tekstu najviše obradovati nepismeni”. Slično tome, druga korisnica kaže “da je pravilno reći ‘s obzirom’ a ne ‘obzirom’ (ako nije došlo do promene skorijeg datuma)”.

Mnogo je sličnih komentara. Ova dva su slučajni uzorak, i jednako dobar, ustvari odličan, prozor u upravo one pojave o kojima tekst sa peščanika govori. Najpre, oni nam govore o tome koliko jako su potpuno arbitrarni normativni stavovi usađeni u svest značajnog broja ljudi: do te mere da ni kada im naslov kaže da će pročitati tekst pisan protivno tim stavovima, oni nisu u stanju da pređu preko pištanja u frontostriatalnom dopaminskom sistemu, nego se zakucaju u opažanje da u tekstu stoji ‘obzirom’, a mora da stoji ‘s obzirom’ i ne mogu da ga preskoče.

Ali šta znači da će se tekstu obradovati nepismeni? Nepismeni ne čitaju, pa se ne mogu ni obradovati tekstu. A i zašto bi, kad oni ne umeju da pišu ni prema normi ni mimo nje? Nepismeni ovde nisu analfabete. Nepismeni su ovde ljudi čija se jezička produkcija odlikuje nepridržavanjem normativnih odredbi. Nepismeni ujedno znači i manje vredni, štetni, nedostojni. Nasuprot nama, pismenima.

Drugi komentar kaže da je pravilno reći ‘s obzirom’, a ne ‘obzirom’, “ako nije došlo do promene skorijeg datuma”. Osim što sam siguran da bi neki ispravljač grešaka našao razlog zašto nije ispravno reći da je “došlo do promene skorijeg datuma”, a što baca svetlo na stalnu strepnju sa kojom pismeni pišu i govore u strahu od greške, sa tugom primećujem implicitnu logiku komentara. ‘S obzirom’ je pravilno, a ‘obzirom’ nepravilno zato što je tako odredio neko, i ostaje bolje dok taj neko ne odluči drugačije. Za to ne postoji, niti treba da postoji neki razlog, jer razlog bi imao univerzalno važenje, i ne bismo dozvoljavali mogućnost promene, niti bismo morali da se ograđujemo za slučaj da je neko u međuvremenu odlučio suprotno.

Ko je taj neko? Ko je neko ko odlučuje da je pravilno ‘s obzirom’? U svesti autora komentara, dakle u svesti pismenih, to je maglovito telo sa autoritetom (jedan necitirani komentar pominje “mudre glave”). Ako bi se insistiralo da pismeni precizira ko uspostavlja  normu, verovatno bi to bilo neko telo, ne znamo koje, ali koje je država formirala prema prethodno osmišljenim zakonskim procedurama kako bi uredila što bolju upotrebu i funkcionisanje jezika u onom smislu u kome je jezik javno dobro. Svakome ko malo poznaje situaciju u srpskoj lingvistici jasno je koliko ovo nije slučaj, ali to je posebna tema.

Cilj ovog teksta je da se pozabavi nepismenima. Koga sve ova etiketa obuhvata, i zašto i kako uprkos normativnom pritisku nastaje i održava se svaka od tih podkategorija?

1. Sposobnost da se ovlada pisanjem i čitanjem, od rudimentarnog nivoa do tananog razlikovanja efekta crte od zareza kod apozicije, zareza od dvotačke u asindetskoj konstrukciji, u velikoj meri je genetski predodređena kod svake ljudske individue. Mnogi su upoznati sa postojanjem kognitivnih deficita poput disleksije (otežano čitanje i pisanje) ili razvojne disfazije (kašnjenje i nepotpuno usvajanje pojedinih aspekata jezika, obično gramatike). Svi ovi ljudi ulaze u nepismene. Da, svako ko koristi reč nepismeni sa negativnom konotacijom reći če da apsolutno ne misli na ljude sa deficitom, ali stvari su tako složene da ovakva ograda zapravo nije ni moguća.

Kod većine kognitivnih kapaciteta situacija nije crno-bela, i ne svodi se na prisustvo i odsustvo, već je u pitanju kontinuum. Na različitim skalama, poput skale prosečnog broja reči u minutu prilikom govora i prilikom čitanja, postavljaju se granice uspostavljene konvencijom, te se svi sa kapacitetom ispod granice svrstavaju u osobe sa deficitom, dok ostali imaju status tipične populacije. Ali ako se na primer 10% osoba sa najnižim brojem pročitanih reči u minutu svrstava u osobe sa jezičkim deficitom, koje su milošću pismenih izuzete iz kategoriije nepismenih (i velikodušno svrstane u kategoriju ostali), šta je sa onih 10% iznad donje granice grupe od koje se očekuje pismenost? I njima učenje pisanja i čitanja po sebi predstavljaju prepreku koju je jako teško savladati, a usvajanje nelogičnih i idiosinkretičnih pravila normiranja stvari čine višestruko složenijim. Većina ljudi iz ovog raspona nikada neće biti u stanju da napišu tekst koji će pismeni prihvatiti kao pismen. Oni će ostati obeleženi kao nepismeni. Za nerešivost problema granice na kontinuumu pozvao bih se na literaturu o Soritovom paradoksu.

2. Jedan broj nepismenih svoju nepismenost duguje socijalnim uslovima. Mnoga deca su uskraćena za dobro školovanje iz nekoliko mogućih razloga. Ima, na primer, dece koja zbog porodične situacije izostaju iz škole ili nisu u stanju da se fokusiraju na učenje, i koja se sa standardnim jezikom sreću samo sporadično, u stresnim i frustrirajućim prilikama. Neko ko do svoje desete godine nije usvojio čitanje i pisanje samo uz izuzetan talenat (pozicioniranje pri vrhu skala kognitivnih kapaciteta) i krajnji napor može dosegnuti nivo koji pismeni ocenjuju kao prosečan. I ovo su ljudi koji uz najbolju volju nisu u mogućnosti da “neguju svoj jezik”, ali koje je krajnje okrutno zbog toga osuđivati i nipodaštavati.

3. Važan faktor u usvajanju standardnog jezika je i dijalekatska osnova. Užičanin ili Valjevac ne usvajaju standardni jezik. Ne zato što je njihov govor identičan standardu - on to nije. Već zato što je ovim govorima u srbističkoj zajednici dodeljen pozitivan status. Mene lično hiljadu znojeva oblije dok slušam pojedine mom uhu unjkave i zavijajuće govore. Ne zato što unjkanje i zavijanje odudara od standarda (a jasno je da odudara). Prosto: mom uhu, oni su ružni. Ali ja ih ovde ne imenujem, jer je etički izrazito opasno javno vezivati vrednosni sud za bilo koji dijalekat. Nažalost, vrlo jasni negativni sudovi o južnim i jugoistočnim srpskim dijalektima duboko su usađeni u našu kulturu, eksplicitno su izraženi u literaturi i medijima, i imaju poražavajuće posledice po kulturnu i ekonomsku situaciju u delu zemlje u kome se govore, kao i po status i tretman njihovih govornika u drugim delovima zemlje (stvarajući povratnu petlju u odnosu na drugu, socijalnu, kategoriju nepismenih). Čak i kada govornik ovih dijalekata u značajnoj meri usvoji standard, i njime se aktivno služi, tanani tragovi dijalekta biće traženi i prepoznavani kao diskvalifikujući - sasvim suprotno pozitivnoj oceni nestandardnih obeležja vojvođanskih i šumadijskih dijalekata, koje uglavnom niko ni ne pokušava da neutrališe. U nepismene spadaju i korisnici standarda sa tragovima južnih i jugoistočnih dijalekata. Oni su diskvalifikovani činjenicom da su rođeni i odrasli u jednom, a ne u drugom delu zemlje, i u jednom a ne u drugom dijalekatskom okruženju.

Normativizam i jezički konzervativizam postoje kao tendencije u svim pisanim jezicima sveta. Razlikuje se stepen u kome su prisutni, a on zavisi od kulturoloških parametara. Stigmatizacija pojedinih dijalekata je značajno ređa pojava, i malo gde ispoljena u meri u kojoj je to slučaj kod nas. Ne bih se ovde bavio pitanjem zašto su u našem društvu ove pojave naročito izražene, važno je da njihovo postojanje drugde ni na koji način ne čini ove pojave pozitivnim ili prihvatljivim. Naša je odgovornost da svoje društvo činimo što boljim, traženje izgovora u tome da još neko ima sličan problem nas od toga ne oslobađa.

4. Pretpostavljam da ima ljudi koji ne smatraju da je negovanje jezika vredno truda. Ocena ove kategorije nepismenih je stvar interpretacije: jesu li oni lenji ili racionalni, jesu li slobodoumni ili haotični, progresivni ili sebični. Oni koji ih nazivaju nepismenim, uglavnom smatraju da takvim ponašanjem nepismeni kvare jezik. Najpre je važno utvrditi da li ovakvo ponašanje uopšte utiče na promenu u jeziku, a drugo je da li je u pitanju promena na gore, kako bismo govorili o kvarenju.

Ponašanje ne samo pojedinca, nego ni mnogo ozbiljnije mašinerije, na primer države sa svim svojim institucionalnim i vaninstitucionallnim kapacitetom, nije u stanju da dovede do planirane promene u jeziku. U to smo se uverili prilikom pokušaja da se Srbi ijekavci prevedu na ekavicu, i neprestano se uveravamo na primeru hrvatske države i njene većinske lingvistike. Sa druge strane, ponašanje pojedinca mora biti u stanju da dovede do promene u jeziku, jer niko do pojedinaca ni ne nosi jezik, te ako se jezik menja, to mora biti preko pojedinaca. I u stanju je - ali samo onda kada to odudarajuće ponašanje čini jezik bolje prilagođenim nekom od relevantnih zahteva (uglavnom: usvajanju, procesiranju i upotrebi), u aktuelnim okolnostima. Kao što evolucija čuva samo onu genetsku mutaciju koja vrsti donosi neku prednost u uslovima u kojima živi. Nameće se zaključak da ako je uopšte jezik moguće kvariti, njega kvari intervencija države i njenih aparata (kada milione ljudi koji decenijama govore i pišu na jedan način želi privoleti novim nelogičnim ograničenjima), a ne nepridržavanje pojedinca norme. Ovo potonje može imati samo suprotni efekat: odstupanje od norme, implicitne ili eksplicitne ili ostaje bez posledica, ili vodi boljem jeziku.

Zašto onda toliki broj ljudi ima osećaj da se jezik kvari? O ovome opet vrlo jasno govori Simonović na Peščaniku: u pitanju je univerzalna antropološka pojava, atavistički stav da je staro bolje od novog i iskonski, gilgamešovski i vavilonski strah od gubitka moći komunikacije. Uzmimo drastičan primer: elektronske poruke pisane bez znakova interpunkcije i velikih slova. Većina korisnika jezika, čak i mnogi koji pišu ovakve poruke, smatraju ih rizičnim po sudbinu jezika. Zamislite da jezik za pedeset godina ostane bez interpunkcije i velikih slova čak i u najformalnijim registrima (ovde mi fali interpunkcijski znak za paniku). Ali hoće li zaista takav jezik biti gori od ovog koji imamo? Kada se za svaki jezik koji je ikada postojao u istoriji čovečanstva saberu svi vekovi tokom kojih je postojao bez pisma, i svi vekovi koje je proživeo kao pisani jezik, odnos će biti najmanje milion prema jedan u korist čisto usmenih jezika. Ovo govori koliko je pismenost marginalni dodatak jeziku. Kada saberemo svaki vek postojanja svih pisanih jezika tokom kojeg se ovi pišu sa interpunkcijom, i na drugoj strani svaki vek postojanja svih pisanih jezika koji je prošao bez interpunkcije, odnos će biti reda veličine deset hiljada prema jedan u korist jezika bez interpunkcije. U ovom kontekstu, interpunkcija kakvu poznajemo je sitan kapric, kratkotrajna egzotična ekskurzija jedne civilizacije i njenih jezika, u velikoj meri uslovljena periodom obeleženim jednim tehnološkim dostignućem: štamparskom presom. Čini se da smo iz tog perioda izašli, danas je naša civilizacija mnogo jače obeležena elektronskim medijima komunikacije, i ne bi bilo iznenađujuće da se makar u tim domenima jezik oslobodi nečega što mu je postalo teret.

U ovom svetlu treba posmatrati i sve agresivne normativne intervencije. Agresivne normativne intervencije su izazvane onim pojavama u jeziku koje imaju značajnu zastupljenost. Ako jedan čovek izgovara kasatrofa umesto katastrofa, teško da će se iko time baviti (osim možda kratkog osvrta Ivana Klajna). Ali ako svaki deseti piše u vezi toga, mesto normativno nametnutog u vezi sa tim, onda ćemo stroge instrukcije o ovoj nepravilnosti (?!) naći u časopisima, knjigama, televizijskim emisijama i naročito u školi. Upravo tamo gde inovacija zaživljava jer donosi neku prednost, nasilje će biti najjače. Zapanjuje nesposobnost stotina ljudi čiji je posao da se bave jezikom da prepoznaju da je u pitanju proces kojim dobijamo još jedan predlog: kolokacija u vezi se oslobađa predloga sa i njegove instrumentalne dopune jer sama postaje predlog koji traži genitiv. Da je ovakav proces moguće zaustaviti, i da je u prošlosti bio zaustavljan, danas ne bismo imali predloge ispred, iza, ispod, iznad, između, ni mnoge druge. Većina normativnih intervencija svodi se na ovakve primere lošeg razumevanja onoga što se u jeziku dešava, svedene na niz pojedinačnih primera bez jedinstvene logike koja bi ih povezala. Često su u pitanju lični estetski sudovi autoriteta kojima se povinuju autoritarni saradnici i nameću ih kao normativno načelo. Time norma postaje glomazna i nelogična, odnosno: teško naučiva. Dolazimo do paradoksa da jezik ne kvare oni koji se ne drže norme, već oni koji je loše formiraju, a zatim diktiraju i nameću.

Ali vratimo se četirima navedenim kategorijama nepismenih. Ove su kategorije meke i raspršene, često isti korisnici jezika pripadaju dvema, trima, svim četirima kategorijama. I obično istovremeno osuđuju nepismene i druge kvarioce jezika, paradoksalno igrajući i ulogu nosilaca normativne agresije. Ovo donekle ilustruje uvodni deo teksta, a mnogo detaljnije brojni agresivno normativni komentari na društvenim mrežama prepuni normativno diskvalifikovanih konstrukcija. 

Bez obzira na raspršenost i bipolarnost, mislim da se možemo složiti da nijedna od četiri kategorije ne zaslužuje negativan tretman. Prve tri: ljudi sa deficitima ili graničnim vrednostima pojedinih kognitivnih kapaciteta, ljudi kod kojih su uzroci nedržanja standarda u socijalnom statusu, i oni kojima je standard bezmalo strani jezik, diskriminisani su i stigmatizovani na etički problematičnim osnovama. Iako se diskriminacija i stigmatizacija na osnovu jezičkih karakteristika u teoriji obično naziva lingvicizmom, smatram da je u pitanju šira pojava, jer je u prve dve navedene kategorije jezik samo medijum manifestovanja drugih osobina: genetskih i socijalnih. U diskusiji o kampanji za negovanje jezika, zagovornici agresivnog  normiranja lansirali su poređenje sa parkiranjem: kada govorimo protivno onome što nalaže norma, to je kao kada se parkiramo na pogrešnom mestu. Ova metafora odlično oslikava surovu i štetnu prirodu agresivnog normiranja. Nije poenta samo u tome da parkirajući loše ometamo druge, i onemogućavamo funkcionisanje sistema (u onim državama gde sistema ima), a da naše lično nepridržavanje jezičke norme ne povređuje nikoga i ništa. Za temu ovog teksta važnije je što kod upravljanja vozilom činjenica da smo položili vozački ispit i imamo vozilo na raspolaganju znači da imamo sve potrebne kapacitete za upravljanje i da je loše parkiranje naša odluka. Ne vladati jezičkom normom je više kao kada smo jako niski, ili jako siromašni. U takvoj situaciji, dovoljno je što mnogim preprekama u životu većina prilazi sa značajnom početnom prednošću u odnosu na nas. Dodatna diskriminacija, i stigmatizacija, ilustracija su razmera koje ume da dosegne nesvesna i nenameravana okrutnost društva. Ali ako se reakcija društva može razumeti kao nesvesna, ljudi koje država plaća da misle o ovim problemima, i koji umesto da ih prepoznaju i rade na njihovom ublažavanju - koriste državni novac da ih radikalizuju i time pojačaju svoju poziciju moći, nemaju prostora za izgovor. Diskriminacija po genetskom osnovu je osnovni razlog zbog koga sam drugde upotrebljavao i termin rasizam. Izvinio bih se svima koje je upotreba ovog termina uvredila, ali mislim da iako je jasno da nije u pitanju prototipski rasizam, ona nije bila ni sasvim neosnovana.

Trebamo (imati) standard

Nedavno su se neki moji stavovi susreli sa širom javnošću u formi intervjua u listu Danas. Povod i tema je ovih dana lansirana kampanja Negujmo svoj jezik Sekretarijata za kulturu grada Beograda i Filološkog fakulteta u Beogradu. U intervjuu sam izneo nekoliko stavova od kojih sam očekivao da izazovu reakcije, ali najveći broj reakcija je na kraju izazvao stav koji uopšte nisam izneo niti ga zagovaram. To je stav da standardni jezik i standardizacija nisu potrebni.

Standardni jezik, a time i neka forma standardizacije, svakako su potrebni i korisni za svaki jezik koji ima širu pisanu i zvaničnu upotrebu. I svaki takav jezik je u većoj ili manjoj meri, na jedan ili drugi način, standardizovan i normiran. Pitanje je samo koja je mera, i koji je način standardizacije optimalan. I moje je mišljenje da su mera i način kojima smo svedoci u srpskoj lingvistici, odnosno mera i način manifestovani u kampanji o kojoj govori intervju, preterani i višestruko pogrešni.

Jedan od osnovnih uslova za optimalnu standardizaciju jezika jeste jasno uspostavljanje osnovnih parametara: geografskih, socijalnih i registarskih okvira standardizacije, ciljeva, domena, sredstava i procedure standardizacije. Geografski aspekti standardizacije su određeni postojanjem institucionalnih okvira i subjekata za njeno sprovođenje. Dok su u prošlosti Bečki i kasnije Novosadski dogovor omogućili standardizaciju na značajnom delu teritorije južnoslovenskog dijalekatskog kontinuuma, danas je standardizacija ograničena na okvire manjih država ili etničkih zajednica. Ipak, i danas je važna činjenica da bi održanje zajedničke baze i osnovnih principa standardizacije omogućilo i bolje funkcionisanje šire kulturne, naučne, političke, pa i ekonomske sfere zapadnog Balkana, što je u interesu građana svih ovih država.

Problemi kampanje za negovanje jezika pogotovu su izraženi u pogledu socijalnih i geografskih okvira standardizacije. Standardizacija se odnosi na javni jezik, i to na njegove više registre. Naši lingvisti često prete kataklizmatičnim scenarijima na osnovu jezika privatnih poruka, oglasa i reklama istaknutih na nečijoj garaži. Ako neko napiše da buši bunareve, mnogo je mogućih objašnjenja za ovaj neobični oblik reči bunar, i  nijedno nije razlog za reagovanje, kamoli paniku. Da krenemo od 'najgoreg'. Možda autor zaista govori bunarevi, a ne bunari, pa je tako i napisao. Gde je problem? Poruka je prenesena. Cilj je postignut (ne verujem da će se potencijalni klijent odlučiti da ne angažuje ponuđača zbog nestandardnog oblika množine - zapravo bi izbor standardnog oblika ponegde mogao da odbije mušteriju signalizujući pretencioznost i izdvajanje iz zajednice). Moguće je i da je autor namerno napisao reč onako kako je ne bi inače upotrebio, sa namerom da postigne komični efekat. Ni u ovom slučaju ne vidim nikakav problem. Cilj je očigledno ostvaren (do te mere da su o oglasu u medijima govorili eminentni srpski lingvisti). Jezik nije pokvaren jer za razliku od pomenutih lingvista, većina ljudi je u stanju da prepozna šalu i ne ravna svoju upotrebu jezika u zvaničnim situacijama prema šalama.

Pustimo ljude da kopaju bunareve, bunarove, bunare ili bunari, tamo nema posla za standardizaciju. Pustimo ljude da se dopisuju u skraćenicama (jer se tako postiže ušteda u vremenu slanja poruke značajno veća od gubitka pri njenoj interpretaciji), da jedno drugom u ljubavnom zanosu na uvo šapuću izvinuća, prectave i sumlje. Ako tamo gde norma pripada, u školi, javnim institucijama, medijima nalazimo veće prisustvo nestandardnog, razlog nisu niži registri i privatna upotreba jezika. Razlog su socijalni faktori poput degradiranja obrazovanja u okviru sistema vrednosti i popouštanja stega državnog uređenja. Na ove faktore lingvisti ne mogu ozbiljno da utiču.

Još ozbiljniji problem normiranja srpskog jezika leži u domenu i sredstvima normiranja. Norma je utoliko uspešnija ukoliko je jednostavnija i logičnija. Jednostavnost i logičnost je čine lakše naučivom, glomaznost i nelogičnost demotivišu govornike da je uče i primenjuju. Normirati treba samo gde je neophodno. Je li neophodno odrediti kakvim se početnim slovom piše ime rata ili sveca? I ima li logike u jednom ili drugom rešenju? Ne, i isto  tako ne. Kako rešiti ovo pitanje? Treba ga rešiti tako što ćemo korisnike standarda, pogotovu dok su đaci, učiti ne da traže da im neko naredi kako će pisati ili izgovoriti svaku pojedinu reč srpskog jezika u svakom pojedinom kontekstu (jer mnogi se i pored ovako glomazne norme žale da je ogroman broj situacija koje nigde nisu određene), nego da misle, i sami za sebe rešavaju takva pitanja. Nije važno da li će jedan čovek pisati prvi svetski rat, a drugi Prvi svetski rat, sve dok se svaki od njih dosledno drži jednog ili drugog principa. Znam da se velikom broju ljudi diže kosa na glavi pri pomisli da je kombinacija ovakvih principa toliko da bi milion ljudi isti jezik mogao da piše svako uz različitu kombinaciju principa, ali u pitanju je nemoguć scenario. Ljudi su u komunikaciji saradljivi: usled delovanja sila koje lingvistika zove Grajsove maksime komunikacije, jezik prirodno teži unifikaciji, a rasipanje se dešava samo u malom broju uskih domena gde prevladaju druge sile, poput ekonomije. No suočimo se sa strahom, zamislimo da se to i dogodi, da svaki govornik našeg jezika ima svoj specifični pravopis. Strah od ovakvog scenarija koji nam je usađen je bezrazložan, raznolikost je lepa sve dok ne ugrožava funkcije jezika. A ona ih zapravo jača, raznolikost godi stilu, ekspresivnosti, označavanju društvene pripadnosti, pritom ne nanoseći štetu prenošenju poruke. jRe Ljdui mgoU da čtijau i mgOno tžee sulčjaEVE rzalčiiotg pSiaaNJ. Naravno, mnogi od nas neće imati dovoljno obrazovanja, ili dovoljno odgovarajućeg kognitivnog kapaciteta da dosledno razvijaju svoje principe pisanja i da ih se isto tako dosledno drže, ali to je činjenica sa kojom živimo, i čije su posledice još jače onde gde je norma glomazna, rigidna i nametljiva. To su činjenice koje se najbolje tretiraju minimalnom normom i akcentom u obrazovanju na logici jezika i pisma, na kriterijumima kojima se treba voditi u izboru između mogućih alternativa (svesna upotreba reči alternativa na način koji normativni ekstremisti smatraju neispravnim) - na osposobljavanju učenika da pronađe rešenje za problem umesto učenja pisanja pojedinačne reči ili izraza napamet.

Optimalna norma svakako uključuje i izbore na nekom višem, jedinstvenijem nivou. Takav je, možda, slučaj sa izborom fonetskih, fonoloških, korenskih ili drugih principa pisanja slova na morfološkim spojevima i spojevima reči (ali i ovde je bilo pokušaja pluralizacije, poput pravopisa R. Simića). Ili prilikom izbora i sastava pisma. Optimalni obim ovog domena može se utvrditi eksperimentalnim istraživanjem, ali svakako ga treba održavati na neophodnom minimumu.

Dobra standardizacija teži da minimizuje svoju nasilnu prirodu, i da otvori što više prostora jeziku da se prirodno razvija i prilagođava novim zahtevima koje diktiraju društvene i tehnološke promene. Ona prati menjanje jezika i prilagođava mu se, blago usmeravajući (koliko je to uopšte moguće) tamo gde se putevi promene račvaju ili vode izostanku koherentnosti sistema. Vredi pomenuti primer nemačkog jezika, o kome je 1996. godine postignut dogovor o reformi norme na celokupnoj teritoriji Nemačke, Austrije, Švajcarske i Lihtenštajna, u skladu sa jezičkim promenama i naučno ustanovljenim smerom optimizacije. I takvu reformu, pojedine institucije su odbacile (poput Savezne države Šlezvig Holštajn ili tiražnih listova Špigel i Špringer) i nastavile da se drže sopstvenih normativnih odrednica. Sa druge strane, tu je engleski jezik, jezik sa minimumom normativnog upliva. Engleski pravopis se svodi na rečnik (koji, uz nešto slobode tipa color i colour, center i centre, propisuje kako se koja reč piše). Pritom je u engleskom pisanje svake pojedinačne reči bez takvog rečnika nerazrešivo. U srpskom jeziku tek možda svaka dvadeseta reč u proseku otvara neku moguću nejasnoću u pisanju, ali mi ipak uz rečnik imamo i (užasan!) pravopis sa beskrajno mnogo nepotrebnih ograničenja. Uprkos tome da danas među ljudima koji aktivno upotrebljavaju engleski jezik većinu čine oni kojima on nije maternji, ovaj jezik nije ogrezao u anarhiji, izgubio moć prenošenja poruke, pa čak ni ostao bez jasnih predstava o osobinama engleskog jezika viših registara. To pokazuje koliko je neutemeljen naš strah da će se bez standardizacije kakvu imamo - preterane, nasilne i promašene - jezik raspasti i da će nastupiti haos.

Posebno osetljivo pitanje jeste dozvoljenost menjanja norme. Srpska javnost je duboko podeljena pitanjem je li Vuk Karadžić učinio dobro ili zlo srpskoj kulturi raskidom sa slavenoserbskim. Osnovni argument protiv Vukove reforme je da je raskid značajan pisani korpus ostavio van okvira aktuelne norme. Izbor između ekstremne diglosije, gde se u višim registrima koristi jezik potpuno različit od onog u nižim registrima, i višeg stepena nadregistarskog jedinstva uz udaljavanje savremenog jezika od jezika starijih tekstova je situacija sa kojom se svaka kultura koja je usvojila pismenost sreće svakih nekoliko stotina godina. Razlog je neprestano menjanje jezika, proces koji se pred brojnim pokušajima pokazao nezaustavljivim. Menjanje norme, odnosno održanje međusobne bliskosti registara, ima značajne prednosti za obrazovanje i tehnološki napredak društva. Konzervativnost norme nam pak omogućuje da Jovana Hadžića i Eustahiju Arsić čitamo s lakoćom, u originalu, i bez mnogo priređivačevih razjašnjenja. Ali dok se koplja lome o ovom pitanju, kakva je naša tekuća politika po pitanju menjanja norme? Norma se menja, i to u vrlo kratkim intervalima. Poslednje tri revizije pravopisa desile su se 1989, 1993. i 2012. Tri puta u 26 godina. Svako izdanje donelo je izmene, i to uglavnom ka gorem, ili neutralne. Gore je, recimo, pisati šeststo umesto šesto, jer je u suprotnosti sa osnovnim principima naše ortografije, a neutralno je pisanje imena sveca po principu Sveti Sava a ne po starom sveti Sava. Da li je besmislenim izmenama pisana kultura podeljena na četiri odvojena korpusa (do 1989, između 1989. i 1993, između 1993. i 2012. i nakon 2012)? Strogo formalno - jeste, ali u suštini - ne. Svi ovi tekstovi su istom čitaocu približno jednako pristupačni. Ali jedna posledica, i to veoma jaka, i veoma loša, jeste ostvarena. Dete koje čitajući štampane tekstove nesvesno usvaja pravopis, susreće se sa konfliktnim informacijama, jer je izloženo tekstovima iz sva četiri korpusa. Škola ovo ni sa mnogo više časova jezika ne može da ispravi, jer visoki registri jezika se prevashodno usvajaju iz medija koji ih nose (otud se ista deca koja idu u istu školu drastično razlikuju po vladanju pravopisom - razlikuju se zapravo po sklonosti čitanju i kognitivnom kapacitetu da iz teksta dedukuju principe). Nažalost, nedorasli uzurpatori uloge pravopisnog autoriteta nisu razmišljali o ovoj posledici.

Normu treba menjati, ali treba je menjati onda kada se jezik promeni toliko da stara norma ne može da ga iznese, i treba je menjati tako da sa što manje izmena bude što bliža optimalnom rešenju za aktuelno stanje jezika. Treba je menjati na osnovu jezičkih činjenica, lingvističke teorije, i eksperimentalnih uvida u prilagođenost pojedinih rešenja različitim domenima jezičke upotrebe. I treba je menjati dobro osmišljenim procedurama i institucijama, nakon ozbiljnog istraživanja i šire javne rasprave. Za ovo je pak potrebno modernizovati srpsku lingvistiku u pogledu teorijskog i metodološkog znanja, aspekata u kojima srpska lingvistika trenutno decenijama zaostaje za razvijenim zemljama sveta. 

Ukratko: standardizacija je nužno zlo, i tako je treba i tretirati. Činiti je što prirodnijom i logičnijom, što prilagođenijom savremenom jeziku, i pogotovu - minimalnom mogućom. Normu takođe treba uređivati principima na osnovu kojih se svaka pojedinačna situacija može rešiti na konzistentan način, a ne određivanjem prema pojedinačnim rečima i izrazima (protest/v/ovati, Austro/-/ugarska, u vezi /sa/). Norma je, najzad, javni fenomen, ona se tiče svih učesnika u komunikaciji u javnoj sferi, i umesto uzurpatorskog samoprograšavanja, procedura njenog određivanja mora da uključi ne samo nauku, već i struku (lektore, nastavnike, strane lektore), kao i širu javnost, da uzme u obzir mišljenje svih zainteresovanih. Odstupanje od norme treba pak prihvatati kao prirodnu pojavu. Bilo da je posledica nečijeg socijalnog statusa (uključujući stepen obrazovanja), bilo da je posledica kognitivnog deficita poput disleksije ili disfazije i njihovih neprepoznatih graničnih slučajeva, bilo da je namerno: odstupanje ne sme biti osnov za stigmatizaciju, paniku i bes, već podsećanje da je norma nužno nasilje, i da su njeni okviri raspršeni i meki.

Kako biti srbista

Ili srbistika, ili nauka

U Srbiji ne nedostaje paradoksalnih i naopakih stavova i običaja. Razumno je očekivati da u tom pogledu izuzetak, ili bar donekle pošteđeni domen, bude akademska zajednica. Ali u obilju paradoksalnog i naopakog, ne iznenađuje što je realnost upravo suprotna.

U okviru akademske zajednice čiji članovi sebe nazivaju srbistima, uz očekivani stav da je srbistika naučna disciplina, i da su njene dve dominantne pod-discipline srbistička lingvistika, kao bavljenje lingvistikom na materijalu iz srpskog jezika, i srbistička nauka o kniževnosti, kao bavljenje naukom o književnosti na materijalu iz srpskog jezika, među srbistima lingvistima postoji i jedan koji je vredan interesovanja antropologa, ili prosto zaljubljenika u ispade čovekovog uma. Među srbistima lingvistima učvršćen je stav da se srbistička lingvistika odnosi samo na ono što prethodi nauci i ono što joj sledi - na opisivanje srpskog jezika i preskripciju njegove standardne varijante - ali ne i na samu nauku o jeziku. Istraživanje koje utvrđuje lingvističke zakonitosti na materijalu srpskog jezika, koje srpski jezik koristi za testiranje hipoteza u različitim domenima teorije o jeziku - eksplicitno se smatra - ne spada u srbistiku. Ono spada u opštu lingvistiku.

Meni je lično, najmanje hiljadu puta, objašnjeno da moji naučni radovi, iako se gotovo svi bave empirijskim materijalom iz srpskog jezika, i iako su svi iz domena lingvistike, ne spadaju u srbistiku već u opštu lingvistiku. Razlog - to što svi ovi radovi izvode opšte teorijske zaključke na osnovu generalizacija formulisanih nad materijalom iz srpskog jezika. ∀x. teorijski_relevantno(x) ⇒ ¬srbističko(x). Kraće: sbistika ∩ teorija = {∅}.

Dakle, srbistika seže do onde dok se ne dotaknemo teorije. Sve što se dotakne teorije, prestaje biti srbistika, i postaje opšta lingvistika. Svakom ko se bavio naukom - ili nije, ali zna da jezgro nauke predstavljaju naučne teorije, a da su naučne teorije sačinjene od naučnih hipoteza podvrgnutih testiranju posmatranjem i eksperimentisanjem - uviđa implikaciju ovog stava: ovako definisana, srbistička lingvistika nije deo nauke. U delu gde opisuje činjenice, ona je priprema za nauku (iako bez jasne svesti o teoriji, ni opisivanje ne može biti naučno upotrebljivo), a u drugom, u propisivanju standardnog jezika, ona je jedna od mnogih mogućih primena lingvistike kao nauke. Ali po definiciji, trenutak kada zađemo u samu nauku, trenutak je kada smo napustili srbistiku.

Kako se dogodilo da jedan važan deo akademske zajednice, zajednice onih koji se bave naukom, koji su plaćeni za bavljenje naukom i za prenošenje naučnog saznanja mlađim generacijama, za čije bavljenje naukom sredstva izdvajaju svi građani Srbije, dođe u situaciju da eksplicitnom definicijom svog angažovanja isključuje bavljenje naukom iz njegovih okvira?

Filologija

Filologija podrazumeva proučavanje starih tekstova iz ugla jezika, ali na pozadini pitanja koja se pre svega tiču istorije, kulture i književnosti. Procvetala je u devetnaestom veku, kada su okolnosti romantičarskog oduševljenja nacijom akcentovale njena interesovanja. Na kratko vreme se transformisala u proučavanje nacije i njene jezički ostvarene i čuvane kulture. Nakon toga se povukla u domene interpretacije tekstova na mrtvim jezicima, a drugde su je nasledile uglavnom lingvističke i književnonaučne discipline poput lingvistike teksta, istorijske i komparativne lingvistike. Drugde, u smislu u drugim domenima njenog interesovanja iz doba procvata, ali i drugde, u smislu u drugim državama u odnosu na ove naše bivše komunističke.

Zašto baš bivše komunističke? Zato što je komunizam kakav smo imali delio relevantne osobine romantizma. Visoko je vrednovao pojam nacije i njene samosvojnosti, kao i folklor kao umetnički izraz klasa koje je zastupao. Iako je ruska nauka danas u restrukturiranju, i ruski univerziteti skupo plaćaju strane naučnike da bi sustigli zapad u što većem broju naučnih oblasti - ako želite dobar opis pojedinih malih i nedovoljno istraženih jezika, Rusija je jedno od najboljih mesta gde ih možete potražiti. Ako vas pak interesuje lingvistika kao nauka, u Rusiji ćete naći američke lingviste Barbaru Partee i Johna Baylina i njihove studente, te nekoliko ruskih lingvista školovanih na zapadu, poput Irine Sekerine i Natalije Sljusar.

Filološko poimanje proučavanja jezika, koje nije opstalo upravo zbog svoje nesklonosti teorijskom, dominantno je u srpskoj lingvistici od Vuka do danas. I iako su Vuk, Daničić, Maretić, Belić, Ivići pokazivali autentična interesovanja za teorijsko, oni su u tome iskakali iz opšteg duha lokalnog bavljenja jezikom. Oni su i sami svoje interesovanje za teorijsko čuvali kao privilegiju, a kod svojih studenata su podsticali ono filološko, ili danas: srbističko. Jer zapravo srbistika i stoji, kao skraćeni naziv, za srpsku filologiju, kao što i slavistika, anglistika i germanistika stoje za slovensku, anglofonu i germansku filologiju.

Podatnost srpske (i bošnjačke, crnogorske, makedonske, naročito hrvatske) lingvistike nacionalizmu s kraja prošlog i početka ovog veka zato u velikoj meri potiče od njihove filološke usmerenosti. Neuspeh da se posle tog izleta okrenu nauci takođe.

Nacionalizam

Epidemija nacionalizma koja je u tadašnjoj Jugoslaviji nastupila krajem osamdesetih godina donela je i novu ulogu članovima akademske zajednice koji su se bavili jezikom i književnošću. Uloga je bila u tome da se utvrdi šta je sve u okviru predmeta interesovanja jedne prevaziđene naučne discipline, filologije, "svojina" sopstvenog naroda. Srpski proučavaoci književnosti su utvrđivali šta je srpska književnost: dubrovačka, književnost onih koji su se izjašnjavali kao srpski pisci, književnost pisaca van Srbije koji su etnički Srbi, književnost pisaca van Srbije čije je etničko poreklo srpsko. Srpski lingvisti su utvrđivali dokle sežu srpski dijalekti, ko je sve ukrao srpsku standardizaciju jezika, kako najbolje restandardizovati jezik tako da nam se više ne uzima. Sa ovim obrtom, pojavilo se i novo ime za filologe koji se bave srpskim jezikom: srbisti.

I dok su srbisti u nauci o književnosti brzo prevazišli ovu fazu, srbisti lingvisti nikada nisu. Razlog je verovatno to što nisu imali čemu da se vrate, o čemu je već govoreno uz podnaslov Filologija.

Vrednovanje rezultata naučnog rada

U maniji koja pridruženje Evropskoj Uniji gleda kao žrtvu zarad konačnog uvaljivanja pod okrilje velikodušnog staratelja, a ne kao na priliku da se država osavremeni, i gde se preporuke o osavremenjavanju prihvataju kao zlo koje ne razumemo, ali ga moramo provesti, a ne kao model koji treba da razmotrimo, optimizujemo, prilagodimo, i onda na najbolji način primenimo u svojoj zajednici, i preporuke u domenu vrednovanja naučnog rada prihvaćene su na isti način. Rezultate naučnog rada vrednujemo prema eklektički sklepanim tabelama sa kategorijama i bodovima. Na primer, časopisi su podeljeni na međunarodne i nacionalne. I jedni i drugi su raspoređeni u tri klase, prema značaju. Domaći su klasifikovani prema burazerskoj bliskosti urednika i izdavača sa uticajnim članovima regulatornih tela. Strani prema stepenu naučnog uticaja merenom citiranošću. Napredovanje u naučnoj hijerarhiji reguliše se uslovima definisanim nad ovom tabelom. Na primer, objavljivanje u klasifikovanom međunarodnom časopisu uslov je za mentorstvo doktorskoj disertaciji.

Očigledno je da disciplina koja se definiše kao nenaučna ne može prići međunarodnom naučnom časopisu. Država je pred pitanjem hoće li ostati bez lingvistike koja se kako-tako bavi njenim zvaničnim jezikom, ili će je izuzeti iz regulative i provere kvaliteta. Prirodno, i opravdano, odlučuje se za drugu opciju. Ali umesto da načini strategiju kako postepeno dovesti svoju lingvistiku do učešća na svetskoj naučnoj sceni i dostizanja prihvatljivog kvaliteta naučnog istraživanja, paradokslana i naopaka država dozvoljava da srbistička logika načini definitivni otklon. Izuzimanje od formalnih zahteva do postizanja potrebnog nivoa, lagano metastazira u stav da svaka publikacija domaćeg lingviste na materijalu srpskog jezika u međunarodnoj periodici postaje pretnja. Postaje argument državi i široj akademskoj zajednici da oslabi zaštitu srbista od praga kvaliteta, da uslov stvarnih međunarodnih publikacija uspostavi za izbore u viša zvanja, rukovođenje projektima, mentorstva i za upravljačke funkcije u visokom školstvu i nauci. Srbistička zajednica da bi zadržala privilegiju sve ono što bi svojim sadržajem moglo dovesti do međunarodne naučne publikacije, sve ono što je stvarna nauka, isključuje iz srbistike. Tako se garantuje da srbista nikad neće biti u mogućnosti da objavi u stvarnom međunarodnom lingvističkom izdanju, i da mu je potrebna zaštita države, odnosno poseban, privilegovan tretman.

Srbisti i jezik svetske nauke

Prosečni srbista nije u stanju da piše nijednim stranim jezikom, a donekle je u mogućnosti da čita, i to samo na ruskom. U mlađoj generaciji postoji manji broj izuzetaka koji se (pasivno) služe engleskim jezikom.

Slično situaciji sa diskvalifikacijom međunarodne periodike, i ovde se javlja zatvoreni krug neuspeha i sindroma kiselog grožđa. Srbista se ne služi engleskim i zato ne može da objavi u međunardnoj periodici, koja je danas sva na engleskom. Zato srbista zauzima stav: engleski je jezik globalizacije, NATOa, neokolonijalizma, i ja iz etičkih razloga (= u inat) ne želim da ga koristim. I tome ću učiti i svoje studente. Tako se situacija prenosi i na nove generacije: studenti uče da je sva srbistika pisana srpskim jezikom i da na engleskom ne treba ni čitati, kamoli pisati.

Engleski jezik je jezik svetske nauke. Nauka ne postoji u nacionalnim ili etničkim granicama - nauka je samo jedna, sve što nije deo jedinstvene svetske nauke - to nije ni nauka. Jedini način da se istraživanje učini dostupnim naučnoj publici jeste da se predstavi na engleskom. To je činjenica sveta u kome živimo. Meni se prvom ne sviđa, i ja bih ugrabio i svom snagom podržao prvu priliku da se ovo promeni. Ali dotad, ili ćemo se baviti naukom, ili nećemo. I ako smo toliko etični da bojkotujemo engleski jezik kao jezik nauke, onda treba da budemo i dovoljno etični da priznamo da se ne bavimo naukom, i da ili to počnemo da činimo, ili prestanemo da na ime bavljenja naukom primamo plate univerzitetskih profesora i institutskih istraživača.

Eksponencijalni efekat

Svaki građanin Srbije koji ima makar godinu dana obrazovanja bio je izložen nastavi srpskog jezika. Što više obrazovanja, to više izlaganja. Svima njima predavali su profesori koji su studirali kod srbista. I svima njima je usađena ideja da je srpski jezik predmet srpske lingvistike, koja je potpuno odvojena od svetske lingvistike, da se jezikom bavimo samo opisujući ga i propisujući ga, i implicitno da se jezikom ne možemo baviti kao drugim domenima prirode i čoveka: držeći se naučnog metoda, odnosno naučnog postupka.

Zagonetka

Antropološki je, i sociološki, zanimljivo pitanje zašto se od srbističkih disciplina ovo dogodilo samo srbističkoj lingvistici. Zašto srbisti u oblasti nauke o književnosti svoja istraživanja u najvećoj meri baziraju na teorijama aktuelnim u međunarodnoj naučnoj zajednici? Zašto se književna teorija i u Jugoslaviji, u vremenu socijalizma, očuvala kao integralni deo svetske književne teorije, dok se nauka o jeziku snažno vezala za filologiju i sovjetsku lingvistiku i samo pasivno naslućivala odjeke razvoja lingvistike u ostatku sveta? Ili: zašto su ideje filologije u srpskoj nauci o književnosti očuvane samo u tragovima među nekim od proučavalaca starijih razdoblja, a u većini oblasti prevladavaju savremeniji pristupi, dok je nauka o jeziku ostala dominantno filološka i preskriptivna, kao u doba prvih gramatika latinskog jezika? Zvuči fantastično, ali nemam objašnjenje ovakvog fenomena.

Jezička kultura

Iz jednog članka u Novostima (http://www.novosti.rs/vesti/kultura.71.html:463708-Okupacija-stranih-reci):

- Jezik je sistem unutar koga postoje podsistemi kojima vladamo - nastavio je Kovačević. - Sistemi novinarskog, administrativno-pravnog, književno-umetničkog ili naučnog stila... čine jezik u celini. Ako ne vladamo njegovim temeljima, zapravo ne vladamo jezikom. Današnje vreme govori o karikaturi jezičke kulture kod Srba. Danas je kod našeg naroda srpski jezik na vrednosnoj lestvici ispod bilo kog drugog, što nikad nije bilo. Zato je Odbor za srpski jezik neophodan.

Ovaj pasaž implicitno podrazumeva (jezikom pragatike - akomodira presupoziciju):

1. da jezičko ponašanje nije spontano, kognitivno intransparentno ponašanje usvojeno zahvaljujući urođenom kapacitetu, već predmet eksplicitnog znanja i svesno kontrolisanog ponašanja, koje se uči kao što se uči projektovanje zgrada ili izvođenje operacije slepog creva.

2. da je socijalna varijacija u jezičkom ponašanju koju obuhvatamo pojmovima registara i funkcionalnih stilova stvar norme koju za svaki od ovih domena (npr. za svakodnevni kolokvijalni jezik, ili za jezik naučnog rada) propisuju lingvisti, bilo pojedinačno, bilo kroz odbore, savete, akademije, a ne prirodno nastalo raslojavanje koje u svom obimu i karakteristikama zavisi od socijalnih parametara u svakoj pojedinačnoj jezičkoj zajednici (ako tako nešto postoji).

4. da je konačni cilj lingvistike, cilj kome svako lingvističko angažovanje treba da direktno ili indirektno doprinese, i kojim se doprinosom meri vrednost tog angažovanja - formulisanje norme, preskriptivnog sistema koji uređuje kako se treba jezički ponašati - na planu fonetike, gramatike, pa čak i stila (stilistička norma je jedan od centralnih pojmova srpske lingvistike, koliko god svakom razumnom čoveku zvučao kao oksimoron, jer stil se upravo odnosi na domen slobode, na prostor u kome se ostvaruje ono individualno, specifično, i gde nema prostora za preskripciju).

5. da je situacija u kojoj jezik u upotrebi ne izgleda onako kako ga lingvisti i njihovi odbori i saveti propisuju nepoželjna, bolesna situacija, u kojoj se društvo, država, nacionalno biće ne mogu uzdići iz banalnosti i propadanja.

Kapacitet za usvajanje jezika je urođen kao i kapacitet za usvajanje hoda. Ovo pitanje već dugo nije predmet debate, ovaj odgovor je već dugo deo zajedničkog znanja svih lingvista, bez obzira na metodološko usmerenje, jer su dokazi brojni i ubedljivi, a dovoljno je pomenuti jedan: ljudsko dete će naučiti jezik zajednice u kojoj odrasta, bez ikakvog aktivnog podučavanja, i nezavisno od toga je li rođeno u toj zajednici ili ne. Životinja neće naučiti prirodni jezik kakav koristi čovek, ni u jednoj njegovoj realizaciji (govor, znakovni jezik), čak i kada se podvrgne intenzivnoj dugoročnoj obuci. Jezičko ponašanje je u tipičnom slučaju netransparentno, kao što je to i hodanje: pišući ovo ne razmišljam o tome da ovo 'razmišljam' treba da se složi u licu i broju sa izostavljenim subjektom, kao što hodajući ne razmišljam o tome da nogu koju povlačim treba da pomerim napred centimetar ili dva ispred početka horizontalne projekcije mojih ramena. Najzad, svako od nas drugačije govori na košarkaškom terenu nego što govori kod sekretara suda od koga traži apostil za venčani list. Isto tako, svako od nas drugačije hoda na košarkaškom terenu, nego u sudu, ili kroz šiblje u parku, ili na plaži. Osim Letećeg cirkusa, nisam čuo da se individualno ili preko odbora iko žali na to da se danas ne hoda pravilno, i da se nedovoljno dobro poznaju sistemi hodanja po vrelom pesku i tvrdom kamenu zgrade suda.

I da pokažem da paralela uopšte nije komična, ili preterana. Kada hodamo ružno, po nekom opštem sudu, ili smešno, kao što hoda autor ovog teksta, mi možemo ovo ponašanje izvući iz kognitivne netransparentnosti, i poraditi na njemu - ispraviti stopala, minimalizovati vertikalnu amplitudu, ispraviti glavu. Možemo naučiti da hodamo kao gejša, kao princ Čarls, ili kao pravi profesionalni klovn. Tako možemo raditi i na svom jeziku. Pogotovu ako želimo da ga koristimo kao simbol socijalne pripadnosti ili ako nam je jezik sredstvo rada (kao piscima, novinarima, advokatima, sveštenicima, naučnicima). I tada možemo želeti da svoj jezik učinimo upadljivimm ili neupadljivim, prestižnim, kitnjastim ili smešnim. To je stvar našeg izbora, i stvar našeg stila.

I možemo, najzad, živeti u vremenu, u kulturi, u kojoj se teži ujednačenom, kitnjastom, veštačkom, doteranom - i tada će onaj citat od koga smo krenuli biti kao bubreg u loju, biće u svom kontekstu u kome dobija svu snagu koju podrazumeva svojim sadržajem. Ali možemo živeti i u bilo kakvohj drugoj kulturi, jednoj od beskrajno mnogo mogućnosti u koje se citat s početka ne uklapa, u kojima ne samo što nema snagu, nego nema ni interpretaciju. U kulturi koja teži autentičnosti, ili slobodi, ili neupadljivosti, jednostavnosti, svedenosti, nema prostora za učenje registara, za eksplicitno normiranje podsistema - oni se prirodno uspostavljaju, zahvaljujući svojoj socijalnoj funkciji i interakciji sa socijalnim parametrima.

Najzad, lingvistika je nauka, a nauka ima za cilj da opiše i objasni neki domen sveta. Nauka o jeziku opisuje i objašnjava jezik. Da, ona se može koristiti i da se domeni nadgradnje, beznačajno mali u srazmeri sa ukupnim jezičkim sistemom, propišu u onim društvima i kulturama u kojima se pokazuje potreba za takvim propisivanjem, u kojima zajednica pokazuje žeđ za preskripcijom i spremnost da tu preskripciju prihvati i ostvari. Ali preskripcija je samo jedan od domena primene nauke o jeziku, sekundaran u odnosu na sam živi jezik kao prirodnu pojavu kojom se nauka bavi, i uslovljen društvenim stavovima. I kada preskriptivna zajednica izražava nezadovoljstvo time da postoji u društvu koje ne pokazuje želju za preskripcijom i spremnost da je prihvati, društvo nema nikakav razlog da se na to osvrće, i osim površnih komentara - zaista se samim svojim jezičkim ponašanjem i ne osvrće.