Trebamo (imati) standard

Nedavno su se neki moji stavovi susreli sa širom javnošću u formi intervjua u listu Danas. Povod i tema je ovih dana lansirana kampanja Negujmo svoj jezik Sekretarijata za kulturu grada Beograda i Filološkog fakulteta u Beogradu. U intervjuu sam izneo nekoliko stavova od kojih sam očekivao da izazovu reakcije, ali najveći broj reakcija je na kraju izazvao stav koji uopšte nisam izneo niti ga zagovaram. To je stav da standardni jezik i standardizacija nisu potrebni.

Standardni jezik, a time i neka forma standardizacije, svakako su potrebni i korisni za svaki jezik koji ima širu pisanu i zvaničnu upotrebu. I svaki takav jezik je u većoj ili manjoj meri, na jedan ili drugi način, standardizovan i normiran. Pitanje je samo koja je mera, i koji je način standardizacije optimalan. I moje je mišljenje da su mera i način kojima smo svedoci u srpskoj lingvistici, odnosno mera i način manifestovani u kampanji o kojoj govori intervju, preterani i višestruko pogrešni.

Jedan od osnovnih uslova za optimalnu standardizaciju jezika jeste jasno uspostavljanje osnovnih parametara: geografskih, socijalnih i registarskih okvira standardizacije, ciljeva, domena, sredstava i procedure standardizacije. Geografski aspekti standardizacije su određeni postojanjem institucionalnih okvira i subjekata za njeno sprovođenje. Dok su u prošlosti Bečki i kasnije Novosadski dogovor omogućili standardizaciju na značajnom delu teritorije južnoslovenskog dijalekatskog kontinuuma, danas je standardizacija ograničena na okvire manjih država ili etničkih zajednica. Ipak, i danas je važna činjenica da bi održanje zajedničke baze i osnovnih principa standardizacije omogućilo i bolje funkcionisanje šire kulturne, naučne, političke, pa i ekonomske sfere zapadnog Balkana, što je u interesu građana svih ovih država.

Problemi kampanje za negovanje jezika pogotovu su izraženi u pogledu socijalnih i geografskih okvira standardizacije. Standardizacija se odnosi na javni jezik, i to na njegove više registre. Naši lingvisti često prete kataklizmatičnim scenarijima na osnovu jezika privatnih poruka, oglasa i reklama istaknutih na nečijoj garaži. Ako neko napiše da buši bunareve, mnogo je mogućih objašnjenja za ovaj neobični oblik reči bunar, i  nijedno nije razlog za reagovanje, kamoli paniku. Da krenemo od 'najgoreg'. Možda autor zaista govori bunarevi, a ne bunari, pa je tako i napisao. Gde je problem? Poruka je prenesena. Cilj je postignut (ne verujem da će se potencijalni klijent odlučiti da ne angažuje ponuđača zbog nestandardnog oblika množine - zapravo bi izbor standardnog oblika ponegde mogao da odbije mušteriju signalizujući pretencioznost i izdvajanje iz zajednice). Moguće je i da je autor namerno napisao reč onako kako je ne bi inače upotrebio, sa namerom da postigne komični efekat. Ni u ovom slučaju ne vidim nikakav problem. Cilj je očigledno ostvaren (do te mere da su o oglasu u medijima govorili eminentni srpski lingvisti). Jezik nije pokvaren jer za razliku od pomenutih lingvista, većina ljudi je u stanju da prepozna šalu i ne ravna svoju upotrebu jezika u zvaničnim situacijama prema šalama.

Pustimo ljude da kopaju bunareve, bunarove, bunare ili bunari, tamo nema posla za standardizaciju. Pustimo ljude da se dopisuju u skraćenicama (jer se tako postiže ušteda u vremenu slanja poruke značajno veća od gubitka pri njenoj interpretaciji), da jedno drugom u ljubavnom zanosu na uvo šapuću izvinuća, prectave i sumlje. Ako tamo gde norma pripada, u školi, javnim institucijama, medijima nalazimo veće prisustvo nestandardnog, razlog nisu niži registri i privatna upotreba jezika. Razlog su socijalni faktori poput degradiranja obrazovanja u okviru sistema vrednosti i popouštanja stega državnog uređenja. Na ove faktore lingvisti ne mogu ozbiljno da utiču.

Još ozbiljniji problem normiranja srpskog jezika leži u domenu i sredstvima normiranja. Norma je utoliko uspešnija ukoliko je jednostavnija i logičnija. Jednostavnost i logičnost je čine lakše naučivom, glomaznost i nelogičnost demotivišu govornike da je uče i primenjuju. Normirati treba samo gde je neophodno. Je li neophodno odrediti kakvim se početnim slovom piše ime rata ili sveca? I ima li logike u jednom ili drugom rešenju? Ne, i isto  tako ne. Kako rešiti ovo pitanje? Treba ga rešiti tako što ćemo korisnike standarda, pogotovu dok su đaci, učiti ne da traže da im neko naredi kako će pisati ili izgovoriti svaku pojedinu reč srpskog jezika u svakom pojedinom kontekstu (jer mnogi se i pored ovako glomazne norme žale da je ogroman broj situacija koje nigde nisu određene), nego da misle, i sami za sebe rešavaju takva pitanja. Nije važno da li će jedan čovek pisati prvi svetski rat, a drugi Prvi svetski rat, sve dok se svaki od njih dosledno drži jednog ili drugog principa. Znam da se velikom broju ljudi diže kosa na glavi pri pomisli da je kombinacija ovakvih principa toliko da bi milion ljudi isti jezik mogao da piše svako uz različitu kombinaciju principa, ali u pitanju je nemoguć scenario. Ljudi su u komunikaciji saradljivi: usled delovanja sila koje lingvistika zove Grajsove maksime komunikacije, jezik prirodno teži unifikaciji, a rasipanje se dešava samo u malom broju uskih domena gde prevladaju druge sile, poput ekonomije. No suočimo se sa strahom, zamislimo da se to i dogodi, da svaki govornik našeg jezika ima svoj specifični pravopis. Strah od ovakvog scenarija koji nam je usađen je bezrazložan, raznolikost je lepa sve dok ne ugrožava funkcije jezika. A ona ih zapravo jača, raznolikost godi stilu, ekspresivnosti, označavanju društvene pripadnosti, pritom ne nanoseći štetu prenošenju poruke. jRe Ljdui mgoU da čtijau i mgOno tžee sulčjaEVE rzalčiiotg pSiaaNJ. Naravno, mnogi od nas neće imati dovoljno obrazovanja, ili dovoljno odgovarajućeg kognitivnog kapaciteta da dosledno razvijaju svoje principe pisanja i da ih se isto tako dosledno drže, ali to je činjenica sa kojom živimo, i čije su posledice još jače onde gde je norma glomazna, rigidna i nametljiva. To su činjenice koje se najbolje tretiraju minimalnom normom i akcentom u obrazovanju na logici jezika i pisma, na kriterijumima kojima se treba voditi u izboru između mogućih alternativa (svesna upotreba reči alternativa na način koji normativni ekstremisti smatraju neispravnim) - na osposobljavanju učenika da pronađe rešenje za problem umesto učenja pisanja pojedinačne reči ili izraza napamet.

Optimalna norma svakako uključuje i izbore na nekom višem, jedinstvenijem nivou. Takav je, možda, slučaj sa izborom fonetskih, fonoloških, korenskih ili drugih principa pisanja slova na morfološkim spojevima i spojevima reči (ali i ovde je bilo pokušaja pluralizacije, poput pravopisa R. Simića). Ili prilikom izbora i sastava pisma. Optimalni obim ovog domena može se utvrditi eksperimentalnim istraživanjem, ali svakako ga treba održavati na neophodnom minimumu.

Dobra standardizacija teži da minimizuje svoju nasilnu prirodu, i da otvori što više prostora jeziku da se prirodno razvija i prilagođava novim zahtevima koje diktiraju društvene i tehnološke promene. Ona prati menjanje jezika i prilagođava mu se, blago usmeravajući (koliko je to uopšte moguće) tamo gde se putevi promene račvaju ili vode izostanku koherentnosti sistema. Vredi pomenuti primer nemačkog jezika, o kome je 1996. godine postignut dogovor o reformi norme na celokupnoj teritoriji Nemačke, Austrije, Švajcarske i Lihtenštajna, u skladu sa jezičkim promenama i naučno ustanovljenim smerom optimizacije. I takvu reformu, pojedine institucije su odbacile (poput Savezne države Šlezvig Holštajn ili tiražnih listova Špigel i Špringer) i nastavile da se drže sopstvenih normativnih odrednica. Sa druge strane, tu je engleski jezik, jezik sa minimumom normativnog upliva. Engleski pravopis se svodi na rečnik (koji, uz nešto slobode tipa color i colour, center i centre, propisuje kako se koja reč piše). Pritom je u engleskom pisanje svake pojedinačne reči bez takvog rečnika nerazrešivo. U srpskom jeziku tek možda svaka dvadeseta reč u proseku otvara neku moguću nejasnoću u pisanju, ali mi ipak uz rečnik imamo i (užasan!) pravopis sa beskrajno mnogo nepotrebnih ograničenja. Uprkos tome da danas među ljudima koji aktivno upotrebljavaju engleski jezik većinu čine oni kojima on nije maternji, ovaj jezik nije ogrezao u anarhiji, izgubio moć prenošenja poruke, pa čak ni ostao bez jasnih predstava o osobinama engleskog jezika viših registara. To pokazuje koliko je neutemeljen naš strah da će se bez standardizacije kakvu imamo - preterane, nasilne i promašene - jezik raspasti i da će nastupiti haos.

Posebno osetljivo pitanje jeste dozvoljenost menjanja norme. Srpska javnost je duboko podeljena pitanjem je li Vuk Karadžić učinio dobro ili zlo srpskoj kulturi raskidom sa slavenoserbskim. Osnovni argument protiv Vukove reforme je da je raskid značajan pisani korpus ostavio van okvira aktuelne norme. Izbor između ekstremne diglosije, gde se u višim registrima koristi jezik potpuno različit od onog u nižim registrima, i višeg stepena nadregistarskog jedinstva uz udaljavanje savremenog jezika od jezika starijih tekstova je situacija sa kojom se svaka kultura koja je usvojila pismenost sreće svakih nekoliko stotina godina. Razlog je neprestano menjanje jezika, proces koji se pred brojnim pokušajima pokazao nezaustavljivim. Menjanje norme, odnosno održanje međusobne bliskosti registara, ima značajne prednosti za obrazovanje i tehnološki napredak društva. Konzervativnost norme nam pak omogućuje da Jovana Hadžića i Eustahiju Arsić čitamo s lakoćom, u originalu, i bez mnogo priređivačevih razjašnjenja. Ali dok se koplja lome o ovom pitanju, kakva je naša tekuća politika po pitanju menjanja norme? Norma se menja, i to u vrlo kratkim intervalima. Poslednje tri revizije pravopisa desile su se 1989, 1993. i 2012. Tri puta u 26 godina. Svako izdanje donelo je izmene, i to uglavnom ka gorem, ili neutralne. Gore je, recimo, pisati šeststo umesto šesto, jer je u suprotnosti sa osnovnim principima naše ortografije, a neutralno je pisanje imena sveca po principu Sveti Sava a ne po starom sveti Sava. Da li je besmislenim izmenama pisana kultura podeljena na četiri odvojena korpusa (do 1989, između 1989. i 1993, između 1993. i 2012. i nakon 2012)? Strogo formalno - jeste, ali u suštini - ne. Svi ovi tekstovi su istom čitaocu približno jednako pristupačni. Ali jedna posledica, i to veoma jaka, i veoma loša, jeste ostvarena. Dete koje čitajući štampane tekstove nesvesno usvaja pravopis, susreće se sa konfliktnim informacijama, jer je izloženo tekstovima iz sva četiri korpusa. Škola ovo ni sa mnogo više časova jezika ne može da ispravi, jer visoki registri jezika se prevashodno usvajaju iz medija koji ih nose (otud se ista deca koja idu u istu školu drastično razlikuju po vladanju pravopisom - razlikuju se zapravo po sklonosti čitanju i kognitivnom kapacitetu da iz teksta dedukuju principe). Nažalost, nedorasli uzurpatori uloge pravopisnog autoriteta nisu razmišljali o ovoj posledici.

Normu treba menjati, ali treba je menjati onda kada se jezik promeni toliko da stara norma ne može da ga iznese, i treba je menjati tako da sa što manje izmena bude što bliža optimalnom rešenju za aktuelno stanje jezika. Treba je menjati na osnovu jezičkih činjenica, lingvističke teorije, i eksperimentalnih uvida u prilagođenost pojedinih rešenja različitim domenima jezičke upotrebe. I treba je menjati dobro osmišljenim procedurama i institucijama, nakon ozbiljnog istraživanja i šire javne rasprave. Za ovo je pak potrebno modernizovati srpsku lingvistiku u pogledu teorijskog i metodološkog znanja, aspekata u kojima srpska lingvistika trenutno decenijama zaostaje za razvijenim zemljama sveta. 

Ukratko: standardizacija je nužno zlo, i tako je treba i tretirati. Činiti je što prirodnijom i logičnijom, što prilagođenijom savremenom jeziku, i pogotovu - minimalnom mogućom. Normu takođe treba uređivati principima na osnovu kojih se svaka pojedinačna situacija može rešiti na konzistentan način, a ne određivanjem prema pojedinačnim rečima i izrazima (protest/v/ovati, Austro/-/ugarska, u vezi /sa/). Norma je, najzad, javni fenomen, ona se tiče svih učesnika u komunikaciji u javnoj sferi, i umesto uzurpatorskog samoprograšavanja, procedura njenog određivanja mora da uključi ne samo nauku, već i struku (lektore, nastavnike, strane lektore), kao i širu javnost, da uzme u obzir mišljenje svih zainteresovanih. Odstupanje od norme treba pak prihvatati kao prirodnu pojavu. Bilo da je posledica nečijeg socijalnog statusa (uključujući stepen obrazovanja), bilo da je posledica kognitivnog deficita poput disleksije ili disfazije i njihovih neprepoznatih graničnih slučajeva, bilo da je namerno: odstupanje ne sme biti osnov za stigmatizaciju, paniku i bes, već podsećanje da je norma nužno nasilje, i da su njeni okviri raspršeni i meki.