Jezička kultura

Iz jednog članka u Novostima (http://www.novosti.rs/vesti/kultura.71.html:463708-Okupacija-stranih-reci):

- Jezik je sistem unutar koga postoje podsistemi kojima vladamo - nastavio je Kovačević. - Sistemi novinarskog, administrativno-pravnog, književno-umetničkog ili naučnog stila... čine jezik u celini. Ako ne vladamo njegovim temeljima, zapravo ne vladamo jezikom. Današnje vreme govori o karikaturi jezičke kulture kod Srba. Danas je kod našeg naroda srpski jezik na vrednosnoj lestvici ispod bilo kog drugog, što nikad nije bilo. Zato je Odbor za srpski jezik neophodan.

Ovaj pasaž implicitno podrazumeva (jezikom pragatike - akomodira presupoziciju):

1. da jezičko ponašanje nije spontano, kognitivno intransparentno ponašanje usvojeno zahvaljujući urođenom kapacitetu, već predmet eksplicitnog znanja i svesno kontrolisanog ponašanja, koje se uči kao što se uči projektovanje zgrada ili izvođenje operacije slepog creva.

2. da je socijalna varijacija u jezičkom ponašanju koju obuhvatamo pojmovima registara i funkcionalnih stilova stvar norme koju za svaki od ovih domena (npr. za svakodnevni kolokvijalni jezik, ili za jezik naučnog rada) propisuju lingvisti, bilo pojedinačno, bilo kroz odbore, savete, akademije, a ne prirodno nastalo raslojavanje koje u svom obimu i karakteristikama zavisi od socijalnih parametara u svakoj pojedinačnoj jezičkoj zajednici (ako tako nešto postoji).

4. da je konačni cilj lingvistike, cilj kome svako lingvističko angažovanje treba da direktno ili indirektno doprinese, i kojim se doprinosom meri vrednost tog angažovanja - formulisanje norme, preskriptivnog sistema koji uređuje kako se treba jezički ponašati - na planu fonetike, gramatike, pa čak i stila (stilistička norma je jedan od centralnih pojmova srpske lingvistike, koliko god svakom razumnom čoveku zvučao kao oksimoron, jer stil se upravo odnosi na domen slobode, na prostor u kome se ostvaruje ono individualno, specifično, i gde nema prostora za preskripciju).

5. da je situacija u kojoj jezik u upotrebi ne izgleda onako kako ga lingvisti i njihovi odbori i saveti propisuju nepoželjna, bolesna situacija, u kojoj se društvo, država, nacionalno biće ne mogu uzdići iz banalnosti i propadanja.

Kapacitet za usvajanje jezika je urođen kao i kapacitet za usvajanje hoda. Ovo pitanje već dugo nije predmet debate, ovaj odgovor je već dugo deo zajedničkog znanja svih lingvista, bez obzira na metodološko usmerenje, jer su dokazi brojni i ubedljivi, a dovoljno je pomenuti jedan: ljudsko dete će naučiti jezik zajednice u kojoj odrasta, bez ikakvog aktivnog podučavanja, i nezavisno od toga je li rođeno u toj zajednici ili ne. Životinja neće naučiti prirodni jezik kakav koristi čovek, ni u jednoj njegovoj realizaciji (govor, znakovni jezik), čak i kada se podvrgne intenzivnoj dugoročnoj obuci. Jezičko ponašanje je u tipičnom slučaju netransparentno, kao što je to i hodanje: pišući ovo ne razmišljam o tome da ovo 'razmišljam' treba da se složi u licu i broju sa izostavljenim subjektom, kao što hodajući ne razmišljam o tome da nogu koju povlačim treba da pomerim napred centimetar ili dva ispred početka horizontalne projekcije mojih ramena. Najzad, svako od nas drugačije govori na košarkaškom terenu nego što govori kod sekretara suda od koga traži apostil za venčani list. Isto tako, svako od nas drugačije hoda na košarkaškom terenu, nego u sudu, ili kroz šiblje u parku, ili na plaži. Osim Letećeg cirkusa, nisam čuo da se individualno ili preko odbora iko žali na to da se danas ne hoda pravilno, i da se nedovoljno dobro poznaju sistemi hodanja po vrelom pesku i tvrdom kamenu zgrade suda.

I da pokažem da paralela uopšte nije komična, ili preterana. Kada hodamo ružno, po nekom opštem sudu, ili smešno, kao što hoda autor ovog teksta, mi možemo ovo ponašanje izvući iz kognitivne netransparentnosti, i poraditi na njemu - ispraviti stopala, minimalizovati vertikalnu amplitudu, ispraviti glavu. Možemo naučiti da hodamo kao gejša, kao princ Čarls, ili kao pravi profesionalni klovn. Tako možemo raditi i na svom jeziku. Pogotovu ako želimo da ga koristimo kao simbol socijalne pripadnosti ili ako nam je jezik sredstvo rada (kao piscima, novinarima, advokatima, sveštenicima, naučnicima). I tada možemo želeti da svoj jezik učinimo upadljivimm ili neupadljivim, prestižnim, kitnjastim ili smešnim. To je stvar našeg izbora, i stvar našeg stila.

I možemo, najzad, živeti u vremenu, u kulturi, u kojoj se teži ujednačenom, kitnjastom, veštačkom, doteranom - i tada će onaj citat od koga smo krenuli biti kao bubreg u loju, biće u svom kontekstu u kome dobija svu snagu koju podrazumeva svojim sadržajem. Ali možemo živeti i u bilo kakvohj drugoj kulturi, jednoj od beskrajno mnogo mogućnosti u koje se citat s početka ne uklapa, u kojima ne samo što nema snagu, nego nema ni interpretaciju. U kulturi koja teži autentičnosti, ili slobodi, ili neupadljivosti, jednostavnosti, svedenosti, nema prostora za učenje registara, za eksplicitno normiranje podsistema - oni se prirodno uspostavljaju, zahvaljujući svojoj socijalnoj funkciji i interakciji sa socijalnim parametrima.

Najzad, lingvistika je nauka, a nauka ima za cilj da opiše i objasni neki domen sveta. Nauka o jeziku opisuje i objašnjava jezik. Da, ona se može koristiti i da se domeni nadgradnje, beznačajno mali u srazmeri sa ukupnim jezičkim sistemom, propišu u onim društvima i kulturama u kojima se pokazuje potreba za takvim propisivanjem, u kojima zajednica pokazuje žeđ za preskripcijom i spremnost da tu preskripciju prihvati i ostvari. Ali preskripcija je samo jedan od domena primene nauke o jeziku, sekundaran u odnosu na sam živi jezik kao prirodnu pojavu kojom se nauka bavi, i uslovljen društvenim stavovima. I kada preskriptivna zajednica izražava nezadovoljstvo time da postoji u društvu koje ne pokazuje želju za preskripcijom i spremnost da je prihvati, društvo nema nikakav razlog da se na to osvrće, i osim površnih komentara - zaista se samim svojim jezičkim ponašanjem i ne osvrće.