Lexical Distance Among the Languages of Europe: a hoax, a political pamphlet or actual popular science?

It can only please a linguist to see a piece of  linguistic knowledge going viral on social networks. When I first saw the image titled Lexical Distance Among the Languages of Europe below, I was not just happy - I thought: what an enormous amount of work must have been invested to produce this chart!

For a layman this may seem a simple thing to do: just compare the electronic dictionaries of the languages (ideally those using the same methodology in lexicography, to control for the effects from this area), and count the words that are identical. But it is impossible to compare electronic dictionaries of different languages because it often happens that a word that is pronounced the same in the two languages receives a different spelling in each of them (for instance the word группа 'group' in Russian is pronounced and means the same as the word група 'group' in Ukrainian, but since, for arbitrary non-linguistic reasons, they have a different spelling - they won't be recognized as identical). Moreover, it is often the case that between two closely related languages certain words occur with slightly different pronunciation, but with the same meaning and almost identical morphological forms (e.g. Russian раздел and Ukrainian роздiл, pronounced almost the same, declined almost the same, and both meaning 'section'). A fair way to calculate the lexical distance would include a thorough etymological research (research into the history of words), a measure of phonological and morphological change since the common ancestor word (how much the pronunciation and the different forms of the words have changed), a correction factor for the shared or related complex words (since their parts are already counted in other words), especially in the cases where complex words share only certain parts, to mention just a few complex measures, most of which are unavoidably subject to approximation.

So upon seeing a chart like this a linguist is also immediately prompted to look for the methodology. Especially when some results seem utterly surprising. For instance, every Slavicist will be in disbelief seeing that Serbian is closer to Russian than Polish, Ukrainian or Belorussian. Even more so seeing that Croatian is as close to Slovak as to Slovenian, and Slovak is as close to Croatian as to Czech. And that Romanian is related to Albanian, but not to Serbian or to Russian, while Albanian is related to Slovenian, but not to Serbian. Some of these peculiarities receive a reasonable explanation from the aspect of political science: that Ukrainian is very different from Russian (Crimea, Donbass) and that Romanian is unaffected by it (Transnistria), that Croatian has different ties than Serbian, that Albanian is distant from and unaffected by Serbian (Kosovo).

The earliest occurrence of this chart is from 2013. Here, as well as on several other pages with the chart, it is referred to "K. Tyshchenko (1999), Metatheory of Linguistics", a book published in Ukrainian, by a Ukrainian linguist (the original title: Метатеорія мовознавства), freely available online. I have carefully examined the book, and could not find even the lexical distance data, let alone the methodology how it was gathered. All I did find was a lot of what appealed to me as obscure, arbitrary and problematic linguistic methodology and even more of classifications which didn't seem to make much sense. And I also found one reference that might have to do with the chart, namely reference to a set within a linguistic museum exhibition, which represents Indo-European languages and their relations (chapter Мiжфакультетський Лiнґвiстичний навчальний музей Київського унiверситету, section 2.2. Ґалерея мов свiту 'Galery of the world's laguages').

Since the chart was shared by a large number of people, including many linguists, I think that it is important that according to my little investigation - unless someone manages to find the specification of its methodology - which I doubt will happen, and this methodology proves adequate - the chart should be treated as a hoax with a political agenda. But its idea remains beautiful, and I would like to see a chart of the same kind, plotted from the real linguistic data.

Ћирилица - срце Србије

Људи се у Србији када је реч о ћирилици деле на оне којима је свеједно да ли ће она нестати или им је помало криво, и на оне којима се од самог питања, као и од равнодушности ових првих, јављају најужаснији бесови, страхови и стрепње, и као њихов резултат мржња и нагон ка насиљу. И једни и други су се помирили са тиме да ће ћирилица престати да се употребљава - једни проценом стања ствари, други приступом и начином деловања ка њиховој промени. Циљ овог текста је разматрање питања шта је сврсисходна, а шта штетна акција ка очувању ћирилице. Почећу од ове потоње.

Упркос устаљеној употреби у таквом, ширем значењу, некако не могу да употребим термин национализам за оно за шта се употребљава на Балкану. Национализам се везује за нацију, а нација настаје онда када се грађанство читаве државе без обзира на етничку припадност окупи око националне идеје. На Балкану је обратно, ту се етничке скупине без обзира на државу у којој живе уједињавају око митова и амбиција. Притом нису показале озбиљан капацитет да се позабаве идејом и природом државе, камоли да је развију до формирања нечег сличног нацији. Зато се може говорити само о етницизму, примитивнијем, глупљем, неуспешнијем, али једнако злом брату национализма. И као што је национализам суштински увек непријатељ своје нације, и етницизам је непријатељ етникума.

Знам да ћу донекле поновити много пута речено, али не могу да одолим да проговорим о примитивности етницизма. Етницизам је сав у појмовима културе, језика, писма, обичаја - али он о култури није у стању да мисли у њеној комплексности, већ има потребу да је своди на мали број симбола, укључујући језик, писмо, обичаје. Поврх ове симплификације, и језик, писмо и обичаји се своде на рудиментарне, често промашене идеје или на њихова периферна обележја и инстанцијације. Језик је онда само језик 'добрих писаца', писмо је само једно писмо, обичаји су слава, свадба и цепање кошуље. Етницизам није у стању да мисли о томе да је идентитет једне заједнице или културе у њеној укупности, у сложености, богатству, инфинитној продуктивности - да су управо сложеност и продуктивност њен гарант опстанка. 

Етнициста идентитет своди на мали скуп кич симбола. Уз славе и свадбе, језик и писмо, ту су велики научници ("Имате ли ви Теслу?"), писци (које обично нису ни читали, или су их читали тако да се ови преврћу у гробу), војсковође (јер етнициста сања рат). И етнициста пати од паничног страха да само тих неколико обележја: језик, писмо, неколико обичаја, сећање на десетак великих личности, дели етнички идентитет од одсуства идентитета, утапања у неку замишљену аморфну масу безидентитетских група људи који немају ту срећу да буду народи. Он генерацији за генерацијом испира мозак претњом: бројни непријатељи нашег народа удружили су се да нам узму ту перо-лаку суштину, да уклоне, униште, тих неколико карактеристика, узму их за себе и њима замене свој идентитет - као да њихови етницисти не мисле да је њихов идентитет светиња, и да га туђи симболи загађују, и као да ми имамо основа да мислимо да је наш идентитет неки страшно пожељан идентитет у коме се удобно и срећно живи. Као да нам шуме нису пуне пластичних кеса и флаша, паркови поломљених дечијих игралишта, а институције корупционаша са повољно набављеним дипломама.

Уствари, етнициста зависи од страха од крађе симбола идентитета, овај страх је темељ његове природе. Он управо бира за дефинишуће симболе свог идентитета оне на које права могу да полажу и други народи: Теслу, Андрића, Селимовића, Марка Краљевића, Косово. Он је провинцијалац, етнички, културни, свакојаки, и тражи симболе по којима ће бити препознат, симболе које ће други знати, нешто чиме ће закорачити на позорницу народа, чиме ће се подичити кад на свадби човечанства буду читани поклони сваког народа: а од Срба - реч вампир! Од Србије - Милански едикт. И - Тесла. Они симболи за којима неко други већ посеже, унапред су гарантовано препознати од других, и то као пожељни. Или су пак некакве уско виђене диференције специфике, нешто што нас разликује од једног одређеног народа, без обзира што нас са гомилом других чини сличним. Ћирилица не би заглавила у кругу ових симбола да није симбиозе српског етницизма са хрватским, да се они не дефинишу један према другоме. Да око нас живе све сами Бугари и Македонци, ћирилица би у истом овом етничком идентитету учествовала тек као једна маргинална црта на коју нико не обраћа пажњу.

И пошто се о ћириличном писму јако често говори и пише као о састојку без кога српство престаје да постоји, пошто фанатици ћирилице затрпавају интернет коментарима о томе како треба забранити латиницу, како нам масони и илуминати узимају ћирилицу не би ли нас систематски уништили од стране идиота, како и треба да нестанемо кад користимо и латиницу, често сам замишљао како би то изгледало кад бисмо ми Срби свој језик престали да пишемо ћирилицом и потпуно прешли на латиницу. Наравно да ми је таква мисао тужна: тужно је кад нешто нестане, тужно је кад се остане сиромашнији за појаву у коју је уложена енергија многих генерација, која је споменик ретке победе прогресивног над конзервативним у нашој историји, писмо којим су написана многа интимна писма, велике песме и романи, које су училе и њиме писале генерације. Тужно ми је и јер је ћирилица део мог живота, моје прво писмо. Али нестају и веће ствари, нестају целе животињске врсте, неколико њих дневно, нестају остаци древних градова, нестају глечери, дешавају се нестанци који угрожавају читаву планету. Нестанак ћирилице не би угрозио ништа. Српски етникум би остао српски етникум - свега за мрву мање посебан, и свега за мрву виталнији него са њом (виталнији просто тиме да спонтана промена у једној култури ту културу обично чини прилагођенијом околностима, и тиме виталнијом). Несумњиво је да је некакав Перунов фанатик сматрао да је корен српства сечен онда када су Срби своју стару религију мењали хришћанством, да је на свој средњевековни начин формулисао осећање угрожености, или губитка идентитета. А данас се његов савремени двојник боји да ћирилица коју смо добили са губитком претходне вере представља последњи ризом корена српског бића. 

Ако није довољно јасно, овим желим да одбацим и образац где нешто морамо чувати јер су нам то оставили наши стари. Наши најстарији стари су нам оставили своју многобожачку религију, па су је наши млађи стари, када нису били стари, одбацили у корист боље и истинитије. Наши су нам стари оставили и лапот и крвну освету, али смо у међувремену изградили друштво које проблеме које су наши стари овим институцијама решавали решава на нешто бољи начин. Наши стари нас нису заробили него даровали, да задржимо што нам је корисно, заменимо оно што може бити боље, и сами додамо нешто - јер и ми ћемо једног дана спадати у нечије старе. И желим да укажем на бесмисленост вриштања етнициста како је ћирилица на нестанку, како је већина грађана наше државе и припадника етничке заједнице више не користи, те како је треба заштитити забранама и законима. Ако је ћирилица последње што чува идентитет једне заједнице од нестајања, и ако већина те заједнице више не користи ћирилицу, онда је тај идентитет реално престао да постоји. Закони и забране могу бити апарати који га одржавају између живота и смрти, одлаже се констатовање смрти, али он никада више неће трчати по пашњацима и брати прве љубичице. Срећом, премиса је погрешна, па су погрешни и закључци изведени над њима: нити идентитет зависи од ћирилице, нити је на нестајању.

Флоскуле о ћирилици као сржи српског идентитета потпуно су празне и бесмислене, њихова једина снага је у бескрајном понављању кроз нападе панике који се око ње глуматају: оне стварног садржаја немају. Објективно гледано, ћирилица је произвољна особина актуелног идентитета српског етникума. Као и неизбројиво мноштво других особина. Од којих вероватно њих хиљаду неће дочекати сутрашњи дан а да то нико неће приметити: јер култура је у сталној промени. Субјективно и симболично, ћирилица је оно што сваки појединачни субјект, и групе субјеката, од ње начине. Етницистима она тако и јесте симбол сопственог идентитета, али зато што су они одлучили да је тако себи представе. Здрав идентитет покушава да упозна себе, своје симболе, своје карактеристике, ток сопствене промене - укупност ових аспеката и њихових међусобних веза: он се не фиксира на неколико извиканих симбола и хистерију коју производи око њих. Здрав идентитет је у миру са својим садржајем, на основу њега одређује своје циљеве и њиме се помаже како би те циљеве постигао. Идентитет, или део идентитета, који запада у хиперпродукцију значења и значаја произвољног малобројног скупа симбола - болестан је. Треба му помоћи да оздрави. Али до тада му не треба дозволити да утиче на одлуке, да усмерава развој заједнице, да је трује бесом, страхом, пројектованом неуротичном стварношћу.

Неспорно је да ћирилица иде ка нестајању, и да ћирилицу не може да спаси држава. Чињеница да латиницу користи већи број језика са којима се срећемо, да и наш језик писан њоме може разумети већи број људи, али и то што наша провинцијалност себе успоставља у односу на евроамеричку цивилизацију, чије је писмо латиница, чини да латиница осваја улогу основног писма - док ћирилица добија статус реликта прошлости, вештачки одржаваног у животу. Нестанак ћирилице јесте непожељан исход, али није исход који било кога угрожава.

Говорим ово не јер се равнодушно мирим са губитком ћирилице, већ управо из супротоног разлога. Мислим да атмосфера створена око ћирилице доприноси њеном губитку. И драма, и поларизација, и притисак на појединца, осуда, и везивање судбине ћирилице за једну, притом штетну идеологију, идеологију конфликта. Неопходан услов за опстанак ћирилице је да се ослободи овог терета. Да престане да буде последње што нас чини Србима, сламка која нас одваја од утапања у безличност. Тек тада ће о ћирилици моћи да се мисли хладне главе, практично, прагматично, да се без теорија завере и без сувишних страсти препознају прави разлози њеног нестајања и осмисле начини да се овај процес преокрене. Тек када жеља да нас читају и они који наш језик не зову српским не буде наилазила на осуду и мржњу, овај и други стварни разлози за нестајање ћирилице ће бити реално препознати, а онда ће моћи и да се решавају. 

Ако у томе успемо, ако питање ћирилице из ирационалног, патолошког дискурса параноје и принуде преведемо у дискурс консензуса, анализе и позитивне акције, ја сам оптимиста када је о опстанку ћирилице реч. Тада ћемо моћи и да осмислимо конкретне акције којима можемо допринети опстајању ћирилице, и тек тада ће такве акције бити на здрав и одржив начин прихваћене од довољног броја људи. Неколико примера таквих конкретних акција, тек као илустрација како би то могло да изгледа:

• брендирање ћирилице као важне тековине светске кутуре, и поготову као важне тековине западне цивилизације насупрот садашњем статусу искључиво српске, изразито незападне културне црте - наравно, не одричући јој истовремену припадност православном словенском свету;
• рад на разбијању заблуде да је ћирилица српско писмо и да латиница то није,
• израда софтвера који ће повећати присуство ћирилице на интернету, попут екстензије за Хром која латинични текст приказује у ћирилици и обратно, и одговарајућих пандана за друге претраживаче интернета - електронски медији омогућују једноставно повећање присуства ћирилице на интернету, које треба на ненаметљив, ненасилан начин, али у што већој мери искористити,
• опуштање правописног притиска, али и регулисање проблема транскрипције имена из страних латиничних писама у нашу ћирилицу - писање ћирилицом и читање ћирилице треба учинити што једноставнијим и ефикаснијим, поготову у погледу садржаја узетих из енглеског, немачког, француског, шпанског, италијанског језика,
• популаризација чињенице да је двоазбучност предност, да деца која науче два писма  осим што касније лако уче и друга писма, и језике писане оним двама која су научили, још и брже напредују у општијим когнитивним капацитетима - ћирилицу не треба супротстављати латиници: оне су близанци који могу добро да функционишу заједно,
• пореске олакшице за издаваче и медије који своје најпопуларније текстове и емисије реализују уз употребу ћирилице - ћирилица има мање тржиште, а економски фактори су најупорнији и на овом пољу.

Хајде да се потрудимо да ћирилица остане једно од два наша писма. Хајде да то чинимо осмишљено, рационално, аналитично, сврсисходно, искрено, ради саме ћирилице. Хајде да то чинимо на начин који то може да постигне, а не на начине који служе заједљивом испољавању етницизма и конзервативизма. Да ћирилица не буде тачка поделе, разлог осуде и агресије, сврха забране, већ да буде заједнички успех, медијум и резултат размене мишљења и пример афирмативне акције у интересу целог друштва. Ако заиста желимо да наша ћирилица настави да живи, у томе ћемо и успети, а ако не желимо, ако се делимо на оне који је злоупотребљавају ради својих примитивних циљева и побуда и на оне који дистанцирање према овима првима проширују и у равнодушност према нестајању ћирилице, онда је и за нас и за њу боље да нестане, што пре.

Kultura sakupljača i opisivača

Na programu master studija filologije, na modulu za jezik, držim kurs koji se zove Metodologija lingvističkih istraživanja. Kurs sam osmislio sa ciljem da nadoknadi veliki nedostatak u razumevanju pojma nauke i naučnog istraživanja sa kojim većina studenata dođe do master studija, i da pomognem da u svet nauke, u koji ovaj nivo studija ima cilj da ih uvede, niko ne uđe bez makar najosnovnije predstave o tome šta je naučno istraživanje. Najkonkretniji rezultat treba da bude da njihovo mastersko istraživanje i rad kojim o njemu izveštavaju pokaže osnovnu informisanost o naučnom metodu. Stvarni rezultat kursa je drama. Završi se time da studenti razviju dezorijentisanost, nesigurnost i strah od master rada, sam kurs doživljavajući kao nerazumljivo odbacivanje svega što su ikad naučili da čini nauku kojom žele da se bave, i gubeći sve nade da će ikada završiti sa ispitnim obavezama na tom predmetu. Na kraju to nekako završe, ali najčešće ostajući jednako zbunjeni, i ne ostvarivši uspeh koji su od sebe navikli. Ali zbunjenost je podnožje nauke, valjda je i to neki rezultat.

Kurs počinjem uvek tako što pitam studente da makar okvirno saopšte kojim naučnim problemima će se baviti u master radu. Dobijem odgovore tipa: ja bih da se bavim onomastikom, na primer, imena u nekom selu. Ili: ja bih iz istorije jezika, na primer, govor nekog pisca kog mi profesorka da i onda da opišem njegov jezik. Ili pak: istraživaću poslovice, ali ne u standardnom jeziku, nego u nekom dijalektu (sa logikom da su poslovice u standardnom jeziku dovoljno istražene ili manje zanimljive - iako poslovice u standardnom jeziku ustvari ne postoje, budućida je u pitanju folklorna forma).

Onda ih pitam da mi navedu bar jedno naučno, teorijsko, pitanje na koje će njihovo istraživanje dati makar deo odgovora. I oni kažu: na pitanje kakva su imena u određenom selu, kakve su poslovice u određenom dijalektu. Objasnim da su to empirijska, a ne teorijska pitanja, pitanja koja pitaju kakvo je stanje pojedinačnih konkretnih stvari u svetu, ne pitanja koja pitaju kako su one povezane, i zašto. Da empirijska pitanja postaju naučna tek onda kad odgovaraju na neko naučno relevantno teorijsko pitanje. Onda objasnim da je teorijski zanimljivo pitanje zašto voda kada se greje isparava, ili zašto životinje imaju paran broj nogu, ili ako ćemo lingvistički primer, zašto jezici koji razviju bogat padežni sistem uglavnom izgube član, kakva je interakcija između akcenta glagola i njegove morfologije. 

Ponovo tražim da formulišu teorijsko pitanje. Dobijem odgovor: uporedila bih imena u dva sela, ili uzela bih poslovice u kojima je nosilac značenja životinja. I šta je onda teorijski zanimljivo pitanje? Pa kako se razlikuju imena u dva sela; kakvo značenje životinja u poslovicama nosi. Onda ostavimo teorijska pitanja za kasnije, kada prođemo lekcije koje se bave naučnim metodom uopšte i naučnim metodom u lingvistici. U okviru tih lekcija, detaljno se pozabavimo naučnim pitanjima, razlikom empirijskog i teorijskog, svrhom naučnog metoda, prođemo mnoge primere naučno zanimljivih pitanja u nauci uopšte, u lingvistici, hipoteza koje na njih nude odgovore, predikcija tih hipoteza, testiranja ovih predikcija. Predstavimo metode modelovanja u semantici, sintaksi, fonologiji, kvalitativne i kvantitativne.

Onda ponovo postavim pitanje: šta ćete istraživati, o čemu ćete pisati u master radu, i kog naučnog pitanja se vaše istraživanje tiče - i dobijem iste odgovore. U međuvremenu čujem od kolega: bili su mi studenti sa master programa, kažu predavao si im da istorija jezika i dijalektologija nisu nauke.

Ja ovde ne sporim da sam loš predavač - loš ili ne, pitanje koje me interesuje je zašto je uopšte potreban dobar predavač da studente nauči zanimljivim pitanjima, zašto i najgori mogući predavač nije dovoljan da im tek pomogne da naučna pitanja koja prirodno sede u njihovim glavama, prepoznaju i o njima govore. Naučna pitanja su stvar instinkta, stvar radoznalosti, ona su u svima nama od najranijeg detinjstva, naročito u onima koji pokazuju nameru da se bave naukom time što se upišu na program master studija. Naučna pitanja je teško suzbiti u sebi, teško ih je preskočiti, zameniti dosadnim pitanjima o tome koja konkretno imena se daju u jednom gradu ili selu. Šta je ta pitanja u ovim mladim ljudima zatrpalo, umrtvilo, potislo ih van domašaja podsticaja i provokacije da ih nađu i saopšte?

Lingvistika postavlja mnoštvo uzbudljivih pitanja o tome šta je čovek, kako je nastao, kako se razlikuje od drugih životinja; šta je misao, odakle ona čoveku; o tome kakvim algoritmom barata naš mozak kada stvara gramatične izraze, zašto svi jezici sveta pokazuju neke zajedničke osobine, zašto se jezik menja, zašto je podložan varijaciji, kako se jezici usvajaju i kako se zaboravljaju. Lingvistika je nauka koja proučava jezik kao opštu pojavu tako što istražuje mnoštvo konkretnih činjenica: svaki jezik nudi brojne empirijske zagonetke čije objašnjenje je korak ka objašnjenju dubljih osobina jezika, čoveka, sveta. Proučavanje našeg jezika, kao i proučavanje jezika cez, ili jezika halkomelem, ili finskog, značajno je za razumevanje jezika kao biološke, psihološke, socijalne i prirodne pojave. Obrazac ponašanja koji pokazuje naša imenica obrazovanje da se akcentuje na prvom slogu kada znači proces oformljenja nekog predmeta ili tela, a na pretposlednjem kada dobije specifično, pomereno značenje, i bude sinonim reči edukacija, govori nam nešto o tome kako fukcioniše čovekov mentalni leksikon, kako se pamte i grade reči, pa i kako naš mozak obrađuje informacije.

Ali u Srbiji, među ljudima koji kao svoj poziv ističu proučavanje srpskog jezika, lingvistika nije nauka. Ona se, kako je oni praktikuju, može razložiti u dve velike kampanje. Jedna je propisivanje velikog i neprikosnovenog zakonika o tome šta u našem jeziku jeste ispravno a šta nije. O njoj sam dovoljno pisao u ranijim blogovima. Druga je kampanja opisivanja i popisivanja svega što postoji, a nekako se vezuje za srpski jezik. Pogotovu opisivanja imaginarnih dijalekata (koji se prema tom shvatanju jednom opišu, i onda su večno opisani), oličenih u jeziku nekakvih zamišljenih baba s planine koje nikad nisu napuštale svoja sela niti imale kontakte sa ljudima koji govore iole drugačije nego one, koje nose neku suštinu opisivanog dijalekta, njegov drevni praizvor. Nije cilj opisati jezik kakav jeste, u kontaktima, u menjanju, u varijacijama, već razdeliti dijalekatski kontinuum u potpuno proizvoljne parcele i za svaku od njih opisati njen nepostojeći iskonski ideal.

Smisao ovog opisivanja je groznica etničkog identiteta: svaki mogući milimetar i trenutak svakog mogućeg aspekta postojanja etnikuma treba opisati jer tako opisujemo i od zaborava čuvamo atavističko jezgro identiteta tog etnikuma. Jedan srbista sa strepnjom u glasu saopštava drugom, ili svojim studentima: "Govor Medoševca još nije opisan". Nedostaje u zbirci opisa našeg jezika. Ako ga uskoro ne opišemo, možda ćemo ga zauvek izgubiti. Da li će selo nestati? Ne. Da li će ljudi u njemu prestati da govore? Ne. Ali možda nestane nepismenih izolovanih baba, i tako nam zauvek izmakne esencijalni medoševački, a ostane samo neki zaprljani, zagađeni, promenljivi.

Ali zamislimo da se zaista uspe da se u svakom selu Srbije pronađe po deset izolovanih baba, i opiše njihov govor. Da li tada posle kraja istorije proglašavamo i kraj dijalektologije? I kada tih baba zatim nestane, da li tada dijalekti prestaju da postoje? I šta ćemo onda raditi sa tih desetak hiljada dijalekatskih opisa, čemu će oni služiti? Da li će ih neko čitati? Da li će neko iz njih učiti kako da ispravno govori svoj dijalekat? Da li će oni ostati kao svedočanstvo čistog srpstva koje je nekad postojalo, a onda nestankom izolovanih baba prestalo da postoji? Najzad, da li je uopšte moguće iz jednog srbističkog opisa dijalekta rekonstruisati taj dijalekat?

Ne samo što ne postoje dijalekatske esencije koje izumiru sa babama, ne samo što su dijalekti prinudne apstrakcije a ne realni objekti, ne samo što su u vremenskom i prostornom rasipanju, ne samo što je zbirka opisanih dijalekata sama po sebi potpuno beskorisna i bezvredna dok se ne stavi u kontekst opštih naučnih pitanja o jeziku - već opis govora nije ni moguć bez prethodnog donošenja nekih teorijskih i metodoloških izbora. Bez prethodnog odgovaranja na neka opštija teorijska pitanja. Bez određenja pojmovnog aparata (glagol, padež, pitanje, slog, akcenat), bez izbora da li opisujemo unutrašnje jezičke strukturne osobine ili njihovu interakciju sa upotrebom jezika - sa našim namerama, sa efektima komunikacije, sa kuturnim i socijalnim parametrima. Teorijska pitanja tako i prethode opisu jezika, i predstavljaju njegovu svrhu, njegov krajnji cilj. Naivna slika o čistom opisu, o opisu radi opisa, o opisu radi nacionalnog bića, mera je naučne zabludelosti čitavog jednog naučnog polja u našoj državi.

Ova situacija, nastala mutacijom romantičarskog oduševljenja narodnim stvaralaštvom, etnicističke opsednutosti svojom etničkom zajednicom, i hijerarhijom i poltronstvom kao jedinim principima organizacije srbističke zajednice, specifična je za lingvistiku (i nauku o književnosti), i u drugim se disciplinama (čak ni u etnologiji - valjda jer se tamo razlikuju etnologija i etnografija) ne ispoljava. Nijedan naš fizičar ne misli da je cilj njegove nauke da izmeri sve fizičke veličine u svojoj državi, ili u svom narodu. Niti ijedan naš biolog misli da je cilj njegove nauke da popiše sve životinje, biljke, gljijve, alge koje žive u njegovoj državi, ili narodu. Naši epidemiolozi se bave i mikroorganizmima koji prete (i) drugim državama. Naši matematičari proučavaju brojne odnose i geometrijske oblike koji postoje i u drugim narodima i kulturama. Njih sve interesuju opšti zakoni koji važe u njihovim naukama, svi oni dele ista istraživačka pitanja kao njihove kolege u Belgiji ili Indoneziji.

I dok se studenti hemije ili političkih nauka bave uzbudljivim naučnim pitanjima, dok uče da nam nauka pomaže da razumemo svet oko sebe i u sebi, studentima srpskog jezika i književnosti se mozak intenzivno ispira sakupljačkim fanatizmom: toliko je toga još neopisano, još nesakupljeno, tolika imena ulica, glagoli u romanima ovog pisca, izrične rečenice u pesmama onog, govori tolikih sela. Čita se literatura zasnovana na teorijski neosmišljenom opisivanju, pišu se isti takvi seminarski i diplomski radovi, slušaju se predavanja na kojima ovakav pristup lingvistici stoji kao jedini koji je uopšte moguće da postoji.

Nemojte otići i nekome reći kako tvrdim da su sakupljanje i opisivanje loši po sebi. To su važni aspekti lingvističkog dodira sa empirijom, sa svojim predmetom proučavanja. Loše je kada se sakupljanje i opisivanje postave kao cilj. Oni su sredstvo, i moraju da budu određeni nekim opštijim naučnim ciljem. Neko teorijsko pitanje mora da oblikuje način prikupljanja empirijskih podataka i izbor podataka koji se prikupljaju. U fizici merimo magnetni fluks predmeta kad prethodno neka hipoteza predvidi da će biti u vezi sa gustinom magnetnog polja, površinom tela i uglom između nje i magnetnih sila. Ili da fluks jednog predmeta stupa u tačno određeni tip interakcije sa fluksom drugog. Neće prosto krenuti da mere i zapisuju sve fizičke veličine koje se mogu izmeriti za sve predmete i pojave koji nas okružuju - i svako novo stanje koje se uspostavi smatrati kontaminiranim i manje vrednim.

Do upisa master studija, studentima srpskog jezika uspešno je izbrisano svako sećanje na radoznalost, na uzbuđenje, naučno ushićenje - kada je u pitanju jezik. Jezik tamo gde su se oni obreli traži vojnike, robote, zombije, koji opisuju radi opisivanja, neselektivno, sve što miriše na jezik i moglo bi se opisivati, koji klasifikuju u nesistematične kategorije oput Fukoovih besnih pasa i životinja koje pripadaju caru, i nadaju se da jednog dana steknu hijerarhijsku poziciju koja će im omogućiti da malo i propisuju. Da im se prizna autoritet da određuju kako se ima govoriti, i da sprovode nadzor nad narodom da to i čini. Istinska nauka o jeziku za njih je strašilo, bauk, koji je s mukom proteran iz njihovog zabrana, i sada vreba iz tame, to im je potisnuto sećanje na vreme kada su bili slobodni, ali kada nisu bili deo svete zajednice opisivača i sakupljača, mrlja iz prošlosti koju kriju i od sebe i od drugih. Bauk koji stoji između onoga što opisuju i onoga što se propisuje, i preti da zapita: zašto ono što opisujemo toliko izmiče onome što propisujemo? 

Optimalna osnovica standarda iz ugla tipologije i istorije jezika

Jezički tipovi i evolucija jezika

Jedna od linija po kojima je naš jezik podeljen jeste i linija jezičkog tipa prema morfo-sintaksičkoj strukturi. Jezici se po ovom kriterijumu grubo dele na flektivne jezike poput indoevropskih, u kojima reči nastavcima (ređe prefiksima) grade kompleksni sistem morfoloških oblika, korenske poput mandarinskog (jezici gde svaka reč ima samo jedan oblik), aglutinativne poput baskijskog (koji spajaju čitave reči u nove reči i nove oblike) i polisintetičke poput jupika (koji grade izuzetno velike reči, složenošću i semantikom često ravne rečenicama), a naš jezik pokriva raspon od izrazito flektivnih novoštokavskih dijalekata, preko oslabljeno flektivnih staroštokavskih (uključujući kajkavski i neke dijalekte čakavskog za one koji ove govore smatraju delom našeg jezika) do analitičkih torlačkih dijalekata, koji u nekim domenima pokazuju aglutinativne i korenske osobine (na primer ne kažu najviši nego naj(-)visok, ne kažu čitati nego da čitam, ne kažu detetu nego na dete). Naš zvanični standardni jezik (zvanični standardni ovde stoji suprotstavljeno spontano ustanovljenim standardnim jezicima) zasnovan je na najflektivnijem polu naših dijalekata. Imajući u vidu da je dizajn standardnog jezika verovatno najmoćnije sredstvo jezičkog inženjeringa - da taj izbor može imati uticaj na stanje u živim govorima i njihov razvoj - ovo otvara pitanje kakve su posledice ovog izbora za naš standard, naše govorno područje i budućnost našeg jezika. Kao i da li bi bilo bolje da za osnovicu standarda uzmemo neki drugi dijalekat.

Početkom 19. veka, misao vodećih lingvista poput braće Šlegel, Šlajhera i Bopa prožeta je idejom da su flektivni jezici poput indoevropskih razvijeniji od drugih jezika. Ukrštena sa teorijom evolucije, ova ideja je otvorila mračnu stranicu u razvoju lingvistike, od rasističkih teorija koje su kulminirale u okviru nacističke Nemačke do Marovog preslikavanja između jezika i društvenog sistema.

Naučni razvoj lingvistike u dvadesetom veku, pogotovu rad nemačko-danskog lingviste Ota Jespersena, brzo je doveo do definitivnog razdvajanja socijalno-ekonomskih, rasnih i genetskih parametara od tipa jezičke struture. Svaka etnička skupina i svako društveno uređenje kompatibilni su sa svakim strukturnim tipom jezika. Jespersenov rad pogotovu je jasan u ovom pogledu: on pokazuje da je promena u jeziku ciklična, i da jezici kroz istoriju ne prolaze nikakvu evolutivnu, kvalitativnu promenu. Radije, u pitanju je kružno premeštanje funkcionalnog opterećenja: u jednom periodu veći teret u jezičkoj strukturi nosi morfologija, u drugom sintaksa, u trećem fonologija, a ista dinamika postoji i u pogledu drugih podela jezika na nivoe i domene. Engleski je tako danas jezik minimalnog udela inflektivne morfologije, blizak u mnogim aspektima analitičkim i korenskim jezicima, ali je uprkos tome lingua franca gotovo čitavog sveta, pogotovu u oblasti tehnologije, nauke i ekonomije. Romanski jezici su tokom poslednjih dve hiljade godina ubrzanog tehnološkog razvoja prešli put od infleksijski izuzetno bogatog latinskog koji je reprezentativan za stanje svih ovih jezika na prelasku iz stare u novu eru, do značajno siromašnijih italijanskog, francuskog, rumunskog. Čak i nemački jezik na kome su ideje lingvista 19. veka građene, danas je gotovo u potpunosti izgubio padežni sistem - okosnicu bogate flektivne morfologije. Zapravo, još je Wilhelm fon Humboldt primetio da ako ozbiljno shvatimo priču o flektivnim jezicima kao jezicima visoko razvijenih zajednica, onda bi se od njemu poznatih indoevropskih jezika starogrčki morao smatrati vrhuncom razvoja ljudske zajednice, kao flektivno najbogatiji jezik, daleko bogatiji od jezika koji su u Humboldtovo vreme vladali svetom: nemačkog, francuskog, engleskog, španskog.

U svakom slučaju, stav većine lingvista danas je da promena jezika od flektivnog ka aglutinativnom ili od korenskog ka polisintetičkom nije evolutivna promena, u smislu da od jedne vrste nastaje druga, već predstavlja dnamiku varijacije, gde ista pojava varira u sopstvenom prostoru slobode između različitih mogućih sopstvenih realizacija. Zajednica koja govori korenskim jezikom nema tendenciju za bilo koju vrstu tehnološke, političke ili kulturne razlike u odnosu na zajednicu koja govori flektivnim jezikom.

Da li to znači da je svejedno na kom dijalektu gradimo zvanični standardni jezik? U ovom tekstu želim da iznesem viđenje prema kojoj relevantne razlike ipak postoje. Ali naravno, da bi se razlike prepoznale i uporedile, potrebno je najpre odabrati sistem vrednosti na čijoj pozadini poredimo, odnosno identifikovati ciljeve koje želimo da postignemo. Nauka sama je u ovom pogledu neutralna: ona prepoznaje zakonitosti, objašnjava ih, i poredviđa moguće opcije s obzirom na okolnosti. U primeni pak, ona traži da joj se odrede ciljevi. Krenimo i ovde tim putem.

Kvalitet ili kvantitet

Ovde iznosim svoje lične stavove o jezičkoj promeni, koji su trenutno na nivou spekulacije, deduktivne pretpostavke još neproverene na detaljnijim empirijskim podacima. U literaturi o jezičkoj tipologiji i dijahroniji, donekle slična razmatranja nude Haspelmat iz tipološkog i Trudgill iz sociolingvističkog ugla, ali sličnosti su još relativno grube.

Smatram da se jezička promena može u velikoj meri objasniti delovanjem i sukobljavanjem dveju sila: težnje da jednim jezikom govori što brojnija zajednica, i težnjom da nivoi gramatike što ravnomernije učestvuju u raspodeli informacijskog sadržaja.

Prva sila nastaje usled demografskog rasta i geografskog širenja ljudskih zajednica, uključujući i rezultate imperijalnih i kolonijalnih konstrukcija. Velike zajednice, velike države, obično su multinacionalne, multietničke, a čak i kada jedan isti jezik uključuje veliki broj govornika - on teži formiranju većeg broja dijalekata koji se s vremenom sve više udajavaju jedni od drugih. Ovo neminovno dovodi do situacije intenzivnog međujezičkog kontakta i ptrebe za komunikacijom među govornicima različitih jezika. Poznato je da ova situacija obično rezultira procesima kreolizacije: ustanovljuje se jezik zajednički za čitavu skupinu, pretežno zasnovan na dominantnom izvornom jeziku međusobne kominikacije, ali sa značajnim razlikama u gramatici - obično u pravcu analitične strukture, kakvu u ekstremnom obliku ispoljavaju aglutinativni i korenski jezici. Takav je slučaj sa afrikansom, sa jamajčanskim i haićanskim kreolom, sa kreolom ostrva Makao i svim drugim jezicima ovog tipa. Takav je slučaj i sa visoko analitičkim jezicima balkanskog jezičkog saveza, kojima pripadaju i naši torlački govori, kojima naginju naši staroštokavski dijalekti, i za koje Hinrichs tvrdi da takođe treba da budu posmatrani kao kreolski jezici.

Kreolizacija, posredovana u sporijim i blažim slučajevima težnjom analitizmu, a u drastičnijim pidžinizacijom (gubljenjem svake gramatičke strukture), obično umanjuje morfološku kompleksnost jeziko koji zahvata, što amortizuje povećanom kompleksnošću pre svega sintaksičkog, donekle fonološkog nivoa. Reči gube (delove) svoje paradigme, a značenje koje su izražavali izgubljeni oblici preuzimaju posebne funkcionalne reči i sintaksičke konstrukcije (često delimično ikoničke prirode, poput reduplikacije). Rečenice postaju duže: jezik pravi kompromis sa ekonomijom, sa efikasnošću.

Ekonomija u jeziku, dakle, vuče u suprotnom smeru. Ona teži kraćoj rečenici, kompaktnijem pakovanju informacije, ravnomernijoj raspodeli takozvanog funkcionalnog opterećenja: stepena iskorišćenosti različitih domena jezika, pogotovu gramatike. Dok ravnomerno funcionalno opterećenje tako uključuje i značajno opterećenje morfologije, ona direktnija ekonomija oličena u kompaktnijem, kraćem izrazu, u manje utrošenog vremena i energije za njegov izgovor, teži i kkoncentraciji kompleksnosti na morfološkom nivou.

Prema ovakvom stavu, ekonomija će učiniti da se jezik koji se tokom dužeg period razvija bez izraženijeg rasipanja po dijalektima ili kontakta sa drugim jezicima, pre ili kasnije razvije do nivoa polisintetičkog jezika. Ovo se upravo očekuje među ostrvskim zajednicima i drugim narodima u uslovima izolovanosti i ograničenih resursa - što i jesu tipični uslovi u kojima postoje polisintetički jezici. U manje savršenim uslovima - na primer u jezički homogenim zajednicama sa umerenim jezičkim kontaktom nastaće jezici flektivne morfologije. U jezicima sa više kontakta i dijalekatski razuđnijim jezicima nastaće aglutinativni i korenski sistemi.

Šta je dobro, a šta loše?

Obe ove tendencije, tendencija kompleksnijoj morfologiji u interesu efikasnosti i tendencija prostijoj morfologiji radi funkcionalnosti jezika u većoj zajednici, očigledno su pozitivne u okolnostima u kojima postoji naš jezik, s obzirom da njime govori zajdnica od gotovo dvadeset miliona ljudi.

Velika zajednica govornika, izmešanost sa govorniima drugih jezika, širenje uticaja engleskog jezika, faktori su koji podstiču kreolizaciju. Otud konstantno i relativno brzi širenje balkanističkog uticaja ali i razvoj istih osobina u govorima koji balkanizmima nisu obuhvaćeni ali jesu meta kreolizacije - poput zagrebačkog govora na susretu kajkavskih i novoštokavskih uticaja. Ovaj proces je unekoliko usporen time što smo za osnovicu zvaničnog standarda izabrali najflektivniju varijantu, te institucije države donekle pariraju silama kreolizacije.

U postojećim uslovima, očekuje se nastavak tendencije sužavanja novoštokavskog područja i širenja govora nosilaca analitičkih tendencija. Izbor drugačije osnovice standarda mogao bi da ubrza ovaj proces. Dalje usporavanje teško da bi bilo moguće. Koja je opcija bolja? Zavisi šta želimo.

Nacionalistima bi u interesu bio prelazak na analitičku osnovicu standarda. Na duži rok, ona zajednica koja prva uvede analitički standard mogla bi da računa na budućnost u kojoj se i na susednim teritorijama koristi ovakav jezik, i u kojima će na osnovu standardnog jezika moći da pretenduje na ove govornike.

Sa druge strane, nacionalisti su obično konzervativci, a konzervativci su po definiciji protiv menjanja standarda. Jezik je i jednima i drugima jedan od najvažnijih komponenti etničkog identiteta, te ima status svetinje i ne sme se menjati. Dodatno, promena standarda bi prema naivnom tumačenju konzervativaca ali i nacionalista, ugrozila kontinuitet sa dosadašnjim kulturnim blagom zajednice. Moj je utisak da ovakav sentiment prevladava među nacionalistima i konzervativcima, što je i očekivano s obzirom nan jegovu iracionalnu i nelogičnu prirodu, te da uprkos logici nacionalnog interesa ne treba očekivati da posegnu za promenom standarda.

Zainteresovanima za opstanak jezika koji pripada svim njegovim govornicima u interesu je jako prisustvo analitičkih varijeteta. Oni su bolje prilagođeni broju govornika i količini međujezičkog kontakta, i bolje odgovara zahtevima zajednice. Ovo je potvrđeno geografskim širenjem analitičkih govora.

Prelazak na analitički standard ima i tu prednost da bi značajno olakšao učenje standarda govornicima koji ne dolaze sa teritorije njegove dijalekatske osnovice. S obzirom na širenje analitičkih tendencija, sve veći broj govornika mora da uči teško naučivi flektivni standard. Sa analitičkim standardom, imali bismo sve manji broj ljudi koji standard moraju da uče, i oni bi pritom učili lakše naučivi analitički varijetet.

Centralni, i veoma jak argument u prilog zadržavanja visoko flektivnog standarda za mene je u njegovoj efikasnosti - u njegovom ekonomičnom pakovanju informacija. I ukoliko bi se nekakav balans između takvog standarda i nadirućeg analitičkog vernakulara mogao održati, meni bi on bio najbolje rešenje. Naravno, pod uslovom da prevaziđemo nasilne i diskriminatorske obrasce ponašanja svojstvene aktuelnim samozvanim braniocima novoštokavskog standarda, i posvetimo više naučno zasnovane pažnje problemima raslojenosti našeg jezika.

Rodno ravnopravan jezik

Strategija dopunjavanja rodnih parova imenica: gubitnik i gubitnica

Žena i muškarac nisu ravnopravni u našem društvu ili u gotovo bilo kom drugom. Nisu ravnopravni ni u jeziku. To nije stvarnost kakvu želimo, i prirodno je da tražimo način da je promenimo. Da bismo našli efikasan način, moramo se potruditi da što bolje razumemo problem.

Možda sam kao lingvist subjektivan, ali moj je utisak da je daleko najveći deo napora na prevazilaženju rodne neravnopravnosti uložen u to da se promeni situacija u jeziku. Pretpostavka je da jezik oblikuje čovekov um i vrednosti čovekovog društva, i da ćemo menjajući jezik menjati i celokupnu situaciju. U jeziku se uglavnom prepoznaje samo jedan rodni problem: prevladavanje imenica muškog roda u domenu termina sa značenjem titula i zanimanja, pogotovu kada je reč o onim prestižnim. Akademik, rektor, mudrac su muškog roda, kafe-kuvarica, čistačica, sponzoruša ženskog. Ovo ne samo da reflektuje društvenu stvarnost u kojoj su akademici, rektori i mudraci samo jako retko ženskog, a kafe-kuvari(ce), čistači(ce) i sponzoruše još ređe muškog pola, već i sugeriše takvu generalizaciju i onome koji sa njom inače nije upoznat. Osnovna strategija borbe za rodnu jednakost u našem i mnogim drugim društvima je skovati i aktivno koristiti termine akademica, rektorka, mudrakinja, kao i kafe-kuvar, (već postojeće) čistač i sponzoruš ili sponzoraš. Dok ostvarujemo tu strategiju, naša je savest umirena jer činimo ono što možemo, i pitanje je vremena kada će naš trud uroditi plodom. U pitanju je višestruka zabluda. U ovom tekstu baviću se pitanjima zašto je ova strategija promašena i šanse da ima kontrefekat su veće nego da postigne ono čemu je namenjena, kakva je priroda rodne neravnopravnosti u jeziku, kakva je veza između nje i rodne neravnopravnosti u društvu, koji su preduslovi za rodno ravnopravni jezik i kako do njega doći.

Strategija popunjavanja rodnih parova je neuspešna jer srž rodne neravnopravnosti jezika nije u rečima i njihovom rodu. I kada izvedemo novu reč u ženskom rodu, na primer rukovodilica, stručnjakinja, trenerica, ona često zvuči upadljivo, čak neprirodno. Dužom učestalom upotrebom ovaj osećaj će za svaku od tri navedene reči nestati, ali će uvek biti tu kod novih reči koje izvedemo istim modelom. Samim tim, on će uvek biti prisutan kroz neke reči, i govoriće nam da je upadljivo i neprirodno da žena bude psiholog, stručnjak i trener. Ponekad, kao u slučaju imenice trenerica, smetnja (u ovom slučaju rezervisanost te reči, kao i reči trenerka, za drugačije značenje) će biti tolika da ženski termin neće ni zaživeti, već će biti zamenjen zaobilaznim, poput istruktorka fitnesa ili koordinatorka treninga. Ali ovo ni približno nije srž problema.

Srž problema je u tome da je struktura jezika suštinski zasnovana na opoziciji između markiranog i nemarkiranog. Tako je u jeziku jednina nemarkirana prema množini (nastavak za jedninu kod imenice puž je nulti, a nastavak za množinu je -evi), nominativ je nemariran u odnosu na druge padeže (korak prema korakom), a ono što zovemo muškim rodom je neutralno u odnosu na ono što zovemo ženskim (mlad učitelj prema mlada učiteljica). Zbog prirode jezičke strukture nije moguće imati u jeziku muški i ženski rod, a da bar jedna vrednost ne bude markirana. Drugim rečima, jezik sa obeležjem roda ne može biti ravnopravan: u patrijarhatu će svojom strukturom promovisati muškarca, u matrijarhatu ženu.

Delovanje dubinske pristrasnosti jezika je mnogo neprimetnije, ali i mnogo robusnije od onoga što vidimo u terminima za titule i profesije. Kada u jeziku načinimo subjekat sa članovima više od jednog roda, glagol će se složiti u muškom rodu: Baba i deda su razgovarali (ne može razgovarale), Dečaci i devojčice su se igrali (ne može igrale). Zamenice ko, neko, svako, iko, poneko i druge, čak i kada je poznat pol mogućih referenata, slažu se u muškom rodu. Na primer, nastojnica ženskog manastira će znajući da je samo žena mogla da zalije cveće reći: Neko je zalio cveće (ne može Neko je zalila cveće). Kada ne imenujemo vršioca radnje koji je u množini, reći ćemo Išarali su mi ogradu - čak i ako znamo da su to učinile žene; rekavši Išarale su mi ogradu više ne bismo bili neodređeni u pogledu vršioca radnje.

Pritom je zabluda i da termini muškog roda označavaju samo muškarce. Da je tako, to bi značilo da u našoj predstavi gušter ne može biti ženka. I obratno, kada bi imenice ženskog roda označavale samo individue ženskog pola, žirafa, zmija ni sova ne bi mogle biti muškog pola. Zapravo, čuvar označava i muškog i ženskog čuvara, inžinjer i muškog i ženskog inžinjera. Zato je moguće reći Viši kustos (Milka Petrović) je zamolila da joj se hitno javite. U ruskom jeziku, koji je vrlo blizak našem u pogledu roda, čak je moguće reći (njihovu varijantu rečenice) Naša kustos je zamolila... Problem uopšte nije u semantici ovih reči - problem je u njihovoj pragmatici. Iako imenica kustos može označavati i muškarca i ženu, kada je izgovorimo - prva pomisao nam je muškarac. Nemarkirano značenje imenice muškog roda odnosi se na muškarca; kada označava ženu, upotrebljena je sa markiranom interpretacijom. Nemarkirano značenje imenice ženskog roda odnosi se na ženu, iako i ona može označavati muškarca: kada čujemo babica prvo pomislimo na ženu, kada čujemo akušer na muškarca, dok ostatak semantike ostaje isti i obe imenice se u principu odnose na isti skup ljudi.

Ova polna neisključivost, uz difolt interpretaciju vezanu za rod imenice, važi samo za imenice koje ne predstavljaju oblike izvedene radi označavanja posebnog roda. Tako direktor označava i muškarca i ženu, ali direktorka, imenica izvedena za referisanje na ženske direktore, označava samo ženu. Predsednik označava muškarca ili ženu, ali predsednica samo ženu. Lisica označava i ženku i mužjaka, ali lisac označava samo mužjaka. Direktorka ima značenje direktor i pritom žena, predsednica ima značenje predsednik i pritom žena, lisac znači lisica i pritom mužjak. Ovo ima značajne posledice za strategiju dopunjavanja rodnih parova kao vid borbe za ravnopravnost. Kada imenicu kardiolog dopunimo imenicom kardiološkinja, nismo izbegli asimetriju. Kardiolog i dalje označava i muškarce i žene, a kardiološkinja označava samo žene. Možemo reći Moj kardiolog je žena i Moj kardiolog je muškarac, ali ne Moja kardiološkinja je žena, niti Moja kardiološkinja je muškarac. Problem je u tome da moja kardiološkinja znači moj kardiolog i pritom žena, pa je okvalifikovati je kao ženu redundantno, a kao muškarca kontradiktorno. To dovodi do paradoksalnih konteksta, kao Moj kardiolog je žena, gde informaciju o ženskom polu referenta možemo preneti samo ako upotrebimo imenicu u muškom rodu. Ovde strategija dopunjavanja parova i u najbukvalijem smislu mora da ustukne. Sve i da ne ustukne, sve i da se može dosledno primeniti, ostaje činjenica da ona koliko jezički legitimizuje ženu kao nosioca titula, funkcija, profesija, toliko i pojačava efekat markiranosti ženskog roda.

Rodno ravnopravan jezik

Ako će svaki jezik koji ima muški i ženski rod biti rodno neravnopravan jezik, ima li izlaza? Ima li načina da jezik bude rodno ravnopravan? Naravno da ima. Jezici koji nemaju kategoriju klasifikacije imenica, kao što su mađarski i turski, ili jezici koji imenice klasifikuju po drugim semantičkim klasama, kao što su bantu i mandarinski, imaju osnov da budu rodno ravnopravni. U njima nijedno gramatičko obeležje ne uspostavlja semantičku vezu sa polom, što zači da gramatika takvih jezika ne nosi nikakvu asimetriju vezanu za pol.

To ne znači da su mađarski, turski, mandarinski i bantu rodno ravnopravni jezici, jer i oni oslikavaju u svojoj strukturi i u svojoj leksici patrijarhalnu prirodu društva. Da li u ovim jezicima strategija dopunjavanja rodnih parova imenica može dovesti do ravnopravnog jezika? Nažalost, bojim se da čak ni to nije slučaj.

Razlog je što je jezik sistem izuzetne kompleksnosti i izuzetno velike ukupne količine podataka (treba misliti o kompleksnoj gramatici kao i o mentalnom leksikonu od prosečno pedesetak hiljada reči, od kojih svaka nosi brojna gramatička obeležja i bogato konceptualno značenje). Uvođenje dve stotine ženskih termina će možda manifestovati volju društva da postane ravnopravnije, ali neće mrdnuti jezik ni za milimetar, kamoli promeniti ga toliko da onda on promeni društvo.

Čitavo ovo rezonovanje zasniva se na nerazumevanju odnosa jezika i društva. Jezik se neprestano prilagođava društvu. One je u tom odnosu uvek pasivan, on jeste sredstvo koje enkodira kulturu, i onda je prenosi novim generacijama, ali on prenosi samo ono što iz kulture preslika. Društvo i kultura se menjaju, a jezik ih prati sa nekoliko koraka zakašnjenja. Jezik uvek oslikava neko prošlo stanje, i uvek je u sustizanju sadašnjeg. U naše vreme, društvene promene su brže, i zato je kašnjenje jezika veće. Današnji jezik osliava društvenu stvarnost od pre u proseku stotinak godina: u nekom domenu više, u nekom manje. Usled svoje kompleksnosti, usled svoje ogromne mase, jezik se ne može menjati brže nego što se menja, i jaz između njegove strukture, između njegovih dubinskih odraza kulture, i same te kuture, postaje veći. Ali jezik svejedno prati promenu u društvu, on se ipak lagano prilagođava, lagano transformiše, i neminovno je da će sa našim antropološkinjama i ekspertkinjama ili bez njih jezik postati rodno ravnopravan. Ali samo pod uslovom da društvo to postane pre njega, i da zadrži tu osobinu dovoljno dugo. U takvim uslovima, jezik koji nosi kategoriju roda poput našeg, verovatno će je napustiti u korist neke druge klasifikacije, ili će izbrisati svaku imeničku leksičku klasifikaciju, i biće spreman za društvo jednakosti. Ne treba ga na to terati, on će to učiniti sam. Energiju umesto toga treba usmeriti na lokus problema: na samo društvo i njegove institucije.

Rod i ravopravnost

Strategija dopunjavanja rodnih parova imenica otkriva još neke neravnopravnosti. Na primer, postoji neravnopravnost između ženskih nastavaka -ka i -ica: prvi je ruralan, drugi je otmen. Profesorica je finija od profesorke, doktorica je elegantnija od doktorke, direktorica je umerenija od direktorke. Koren ove asimetrije leži u drugoj, dubljoj. Nastavak -ka je karakterističniji za južne i istočne dijalekte, njega delimo sa bugarskim i makedonskim. Nastavak -ica je češći u severnim i zapadnim govorima. A na ovoj liniji deluje druga nejednakost: govori severa i zapada su pravilni, lepi, prefinjeni, govori istoka i juga sve ono suprotno.

I zapravo nijedna jezička opozicija, pa ni ona u rodu, ne može da opstane bez makar još jedne vrednosne dihotomije na koju se preslikava. Problem sa titulama i profesijama ne bi bio problem da nije socijalne neravnopravnosti bogatih u odnosu na siromašne, obrazovanih u odnosu na neobrazovane, severa u odnosu na jug, poželjnih moralnih obrazaca u odnosu na nepoželjne: da neki od ovih termina nisu prestižni, a drugi stigmatizovani. I dok su neke od ovih vrednosnih opozicija neophodne za funkcionisanje zajednice, neke ni to nisu. A i one koje jesu, verovatno bi svoju funkciju vršile i sa malo manjom distancom između polova.

Ovo samo potcrtava činjenicu da borbu za ravnopravnost po jednoj dimenziji nije moguće voditi izolovano od drugih: ravnopravnost je cilj ka kome se mora težiti globalno, emancipacijom svih diskriminisanih kategorija, i samo tada će imati kakve-takve šanse na makar delimičan uspeh.

Zaustavite reku

Problem identiteta je jedan od centranih problema filozofije. Ako na svojim omiljenim cipelama zamenimo đon, da li su to jošuvek iste cipele? A ako posle dve godine zamenimo i uložak i postavu? Koliko delova cipele možemo zameniti a da to ostane ista cipela? Koliko možemo promeniti njen izged a da ne ugrozimo njen identitet? Može li se identitet zadržati kroz promenu ili ne? Heraklit kaže da ne može, po njemu promena pobeđuje, a identitet u vremenu praktično ne postoji. I naši lingvisti negativno odgovaraju na ovo pitanje. Oni smatraju da je njihov poziv da brinu o etničkom identitetu, i veruju da identitet ne može preživeti promenu, te su zato su rešeni da zaustave promenu. Moramo zamrznuti jezik (i to standardni, onaj koji je vaspostavljen kao potka etničkog identiteta) ako ne želimo da se pretvorimo u nekog drugog. Ne smemo prihvatiti jezičke osobine u nastajanju (obzirom mesto s obzirom, u vezi nečega mesto u vezi sa nečim) jer time napuštamo jezik našeg identiteta. Mnogi čak osporavaju Vukovu reformu jer veruju da je ukinula kontinuitet identiteta u odnosu na prevukovsku elitnu kulturu Srba. A da li se promena u jeziku može zaustaviti? I kako ona uopšte funkcioniše?

U jeziku postoji dinamična ravnoteža između, na jednoj strani ekonomične, i na drugoj verne realizacije jezika. Svaki izraz čovek ujedno teži da realizuje što ekonomičnije, i što vernije mentalnoj reprezentaciji tog izraza. Na primer, kada realizuje glagol koji je spoj prefiksa raz i osnove čerečiti, ekonomija traži najmanji mogući napor, dok vernost traži istovetnost sa reprezentacijom. Da je po ekonomiji, govornik ne bi rekao ništa. Da je po vernosti, rekao bi razčerečiti. Ravnoteža ustanovljena u fonologiji srpskog jezika je takva da se ekonomiji izađe u susret približavanjem glasa z narednom konsonantu č po zvučnosti i po mestu izgovaranja, a da se vernosti izađe u susret u svemu ostalom: raščerečiti. Ovakva ravnoteža se može prepoznati i na planu morfologije, i sintakse, i semantike, i pragmatike: čitavog jezičkog sistema.

U svakoj populaciji mogu se prepoznati tri tipa govornika. Prvi tip su govornici čije procesiranje jezika peteže ka ekonomičnosti. Oni obično idu nešto dalje od drugih u pojednostavljenju, oni kažu račerečiti mesto raščerečiti, obzirom da mesto s obzirom na to da, i ja mesto hteo sam i ja to da pitam. Ovi govornici su obično izvor promene u jeziku: njihovim pojednostavljenjem promena nastaje. Drugi tip su ziheraši, konformisti. Oni prate ustanovljeni balans između ekonomičnosti i vernosti, i čežnjivo pogleduju prema ekonomičnim govornicima. Kada ekonomični govornici u dovoljnoj meri prihvate neki obrazac, i on se počne koristiti sa dovoljnom frekvencijom da se ziheraške uši na njega naviknu, ziheraši ga prihvate. Ovim promena zaživi. Treći tip čine konzervativni govornici. Ovi govornici su posebno vezani za vernost. Njih nikakva frekvencija ne navodi da prihvate promenu: oni do kraja života govore jezik koji su naučili u detinjstvu. Konzervativci sledeće generacije pak usvajaju jezik sa promenom koja se dogodila, i takvog ga čuvaju do kraja. (Zanimljivo je da i ekonomični i konzervativni govornici uz tipične uključuju i govornike sa deficitima. Između ostalih, u ekonomične deficite ulaze afazija i specifični jezički deficit, a u konzervativne autizam i shizofrenija.)

Danas, uz ove tri prirodne kategorije govornika, neki jezici imaju i četvrtu. To su ljudi čija je profesija direktno vezana za jezik: nastavnici jezika, istraživači u oblasti jezika i lektori. Veći ili manji deo ove skupine usled svesnog prepoznavanja i pamćenja jezičkih struktura i obrazaca ('pravila'), razviije konzervativnost kao profesionalnu deformaciju. Oni su obrazovanjem naučili neko stanje jezika, i njihov posao je da ga prenesu ili da osiguraju njegovo poštovanje. Promenu doživljavaju kao grešku ili loše baratanje jezikom, kao ono što im je posao da eliminišu. Pritom, za razliku od prirodnih konzervativaca, koji na jezik deluju samo svojom prirodnom konzervativnom upotrebom jezika, veštački konzervativci na raspolaganju imaju institucionalne poluge za delovanje na druge govornike. I oni ih koriste sa namerom da zaustave promenu u jeziku.

Jezik je sistem izuzetne kompleksnosti. Sa stotinama hiljada reči, među kojima mnoge imaju desetine oblika, sa nekoliko desetina fonema i više stotina ograničenja o njihovom kombinovanju, sa stotinak morfoloških i sintaksičkih obležja i njihovih mogućih vrednosti i hiljadama mogućnosti kombinovanja, sa desetinama obrazaca tona i/ili udara na nivou reči, kao i na nivou sintagme i rečenice, sa rekurzivnim kapacitetom građenja složenih struktura - nivo kompleksnosti jezika je sličan nivou kompleksnosti jednog ekosistema, ili ekonomskog sistema jedne veće države. I kao što je to slučaj sa ekosistemom ili ekonomskim sistemom, jezik konstantno prolazi kroz promenu koja prožima svu njegovu kompleksnost. On se prilagođava promenama u kontekstu u kom se realizuje: promenama u individuama koje ga koriste, u zajednici kojoj one pripadaju, u ekološkim okolnostima u kojima ta zajednica postoji. Time jezik ostaje kadar da posluži svojoj svrsi na optimalan način, i time sebi obezbeđuje opstanak. Zajednica čiji jezik izgubi korak sa vremenom, ako ne uspe da ga ponovo uspostavi, prestaje da koristi taj jezik i preuzima onaj koji joj omogućuje da opstane.

Ekolozi se trude da što bolje upoznaju ekosferu kako bi razumeli njenu dinamiku i omogućili da se na promenu u njoj pozitivno utiče - ili bar da se ublaži negativni uticaj. Ekonomisti to isto čine sa privrednim sistemima. I lingvisti sa jezikom. Osim u nekim društvima, u nekim državama, poput naše - gde etablirani lingvisti rade na razvijanju bapskih verovanja o jeziku, na zloupotrebi jezika u službi raspirivanja mržnje, i na diskriminaciji govornika jezika koji ga ne govore na način izabrane manjine. Kao i na zaustavljanju promene u jeziku. U Srbiji, i u većini susednih zemalja, lingvisti (iliti univerzitetski profesori i institutski istraživači u oblasti lingvistike) uspostavljaju se kao upravljači moćne mašinerije koju čine nastavnici i profesori maternjeg jezika u školama, lektori u medijskim i izdavačkim kućama i drugi jezički službenici, oni koje sam pomenuo na početku ovog teksta. Ova mašinerija barata pod dogmom o jeziku kao u kamen uklesanoj srži grupnog identiteta. Jezik, onakav kako je opisan i propisan u proizvoljnim normativnim jezičkim aktima, suština je i etalon nacionalnog identiteta. Svako odstupanje predstavlja odstupanje od sebe samih, odustajanje od svoje suštine, menjanje u nekog drugog i nešto drugo. Objašnjava se kao rezultat delovanja imaginarnih spoljnih i unutrašnjih neprijatelja, celog sveta koji, ujedinjen, otkad postoji radi na tome da uništi naš identitet.

Jezik je ipak previše robustan, previše složen i masivan da bi njegova promena bila zaustavljena. Ona se dešava, ali se dešava unekoliko prigušeno. Dinamiku ekonomičnih i konzervativnih govornika, taj prirodni proces promene, remeti pritisak institucionalizovanih kočničara, kočničara po profesiji. Mašinerija kojoj oni pripadaju nedovoljno je moćna da zaustavi promenu u jeziku, ali je dovoljno moćna da je uspori i poremeti. Da naruši njen prirodni tok. Ali i da načini jaz između živog jezika i javnog prostora. Kao kada bismo pokušali da institucionalnim merama zamrznemo stanje u jednom ekosistemu, ili u jednoj ekonomiji. Osim što je jasno da ne bismo uspeli, neizbežno bismo napravili i ozbiljnu i teško nadoknadivu štetu. 

Staze u parku

Kada čitam pravopise našeg jezika, u kom god centru oni nastali, osećam se kao da čitam neki visoki pravni akt. Ne mislim samo na autoritarnost i preskriptivnost, već i na sam jezik, na stil pisanja. Kao da su autori zakona o saobraćaju zamoljeni da napišu i zakon o pisanju, takav da ne preza od idiosinkretizama, samo da se po svaku cenu osigura od zlonamernih i kriminalnih interpretacija. Ova činjenica mnogo govori o sociokulturnom konstruisanju pravopisa u našoj lingvističkoj i široj društvenoj zajednici.

Kako se sve pravopis može pisati, i kako ga valja pisati? Može se pisati kao pravni akt, toga smo svedoci. Može se pisati i kao puki opis postojećih praksi: sagledati kako ljudi pišu, i prikazati; korisnici onda prepoznaju postojeće mogućnosti i biraju svoju kombinaciju. Može se pisati kao savetnik, kao priručnik, udžbenik - sa ciljem da čitalac razume problematiku, da nauči principe, usvoji mehanizme, i postane što veštiji korisnik mogućnosti koje pisano izražavanje pruža. Može se načiniti i kombinacija ovih pristupa: istražiti i opisati postojeće prakse, među njima preporučiti one koje su najzastupljenije i najuklopljivije u zajedničke principe, i učiniti to u metodički promišljenom tonu.

A zapravo se i zakoni mogu pisati i tretirati na razne načine. U totalitarnijim kulturama, zakon se piše s pozicije Bogom dane moći, on služi da stoku koja se sama ne ume ljudski vladati dovede u red i natera na poštovanje osnovnih uslova za opstanak koliko-toliko uređene zajednice. Takvi zakoni tretirajući ljude kao stoku podstiču u njima osobine stoke. U demokratičnijim kulturama, zakoni služe kao propozicije u društvenoj igri - poput pravila igre Ne ljuti se čoveče: možemo se dogovoriti da ima jedenja, ili da nema, možemo se dogovoriti da kada nemamo figura u igri bacamo triput ili jednom, ali kada se dogovorimo - svi ćemo se iz zajedničkog interesa truditi da pravilo ispoštujemo, da bismo mogli da se igramo.

U zemljama poput Holandije kada se donese novi zakon, nailazi period u kome se posmatra u kojoj meri je prihvaćen u narodu. Ako je prihvaćen u dobroj meri, ostaje. Ako nije, ukida se ili se zamenjuje drugim. Pre desetak godina, usvojen je zakon da građani na javnom mestu moraju imati legitimaciju, odnosno da je prekršaj biti bez nje. Nakon dve godine probnog perioda, zakon je povučen jer nije bio prihvaćen: ljudi ga nisu poštovali, nisu nosili legitimacije, napisano je jako mnogo kazni koje na kraju nisu naplaćene i zakonodavac je zaključio da narod ne prihvata ovakav zakon, kao i da je spreman da trpi posledice njegovog ukidanja. Postoje, dakle, kulture u kojima se zakonima iz oblasti javne bezbednosti pristupa manje strogo i autoritarno nego što se kod nas pristupa pravopisnim pravilima. A evo jedne ilustracije kako to naši pravopisi rade.

Svi naši pravopisi u poslednjih 60 godina propisuju da se broj 600 piše šeststo. Broj 60 se pak piše šezdeset, ne šestdeset. U broju 60, sekvenca st se pojednostavljuje u s, a zatim po zvučnosti menja u z usled nemogućnosti da se u tečnom govoru izgovori std. U broju 600, u značajno težoj za izgovor sekvenci stst, očekujemo da se ista, prva, sekvenca st pojednostavi u s, a zatim stopi sa narednim s: šesto. Svako ko u izgovoru ne zvuči kao potpuni magarac tako i izgovara: šesto. Ali pravopis srpskog jezika, inače zasnovan pretežno na fonetskom i fonološkom principu - upravo onim koji jedino mogu rezultirati pisanjem šesto - pravnim jezikom nalaže da se ovaj broj ima pisati šeststo.

Postoji i objašnjenje: ako bismo pisali šesto, ne bismo znali da li mislimo na redni broj od broja 6 (šesto odeljenje prvog razreda) ili na osnovni broj 600 (šesto razloga da izbegavate Pravopis Matice srpske). Pojava da se dve reči identično pišu naziva se homografija, i često se javlja, kao i u ovom slučaju, kao pisani refleks homonimije. Prirodna je jezička osobina, i vrlo je frekventna u našem jeziku: računajući i posebne oblike reči (kao što i u ovom slučaju samo oblik jednine srednjeg roda rednog broja daje homografiju), najmanje svaka dvadeseta forma je deo homografskog para, tripleta ili veće skupine. Kad bismo se držali logike pisanja oličene rečju šeststo, reč jelo bismo morali pisati jedlo, da bi se razlikovala od drveta jele. Pridev jezička morali bismo pisati jezikska ili jezičska da se ne bi mešao sa genitivom jednine imenice jezičak.

Kada se planira organizacija parka, mogu se izgraditi staze prema proračunima gde bi bilo najzgodnije da se provuku, ili se može ostaviti zelena površina dok se po njoj ne ocrtaju putanje kojima se najčešće prolazi, i onda ih popločati ili asfaltirati. U prvom slučaju, ako se posle izvesnog vremena pokaže da su neka predviđanja bila pogrešna, i da ljudi prolaze drugim putem, izvedu se korekcije, neke se putanje uklone, druge se dodaju ili saviju. Postoji i treća mogućnost: mogu se i provući staze prema logici ornamenata na ukrasu za novogodišnju jelku, i pored njih podići visoke ograde od bodljikave žice da se slučajno ne ugazi trava. Ovo je često princip autora našeg pravopisa.

Ko god da je, i kad god da je uveo član zakona o pisanju reči 600, najmanje pedeset godina ispiranja mozga od prvih slova do kraja školovanja, a i kasnije u plačevima o propadanju jezika srpskoga i u kampanjama za njegovo negovanje, očuvanje, trebalo bi da je dovoljno vremena i prostora da se u uslovima zakonodavstva zasnovanog na sili i najkočopernijima nametne pisanje dupleksa stst. A opet, jednostavna Google pretraga izraza poput "šesto pedeset" naspram "šeststo pedeset" (pedeset služi da eliminiše redni broj), dobija se deset puta više pogodaka sa pisanjem koje nalaže razum, nego onih sa pisanjem koje nalaže zakon Matice srpske. To je kao park u kome posle 600 godina upotrebe i prisile čestih policijskih patrola, postoji staza kojom osim samih službenika prolaze samo sline, poltroni i niži potkazivači, te građani pod pratnjom policijske patrole, dok svi ostali hodaju utabanom stazom posred travnjaka. Park je renoviran svakih tridesetak godina: sve staze su uklanjane, i ponovo postavljane na ista mesta. Niko nije ni pomislio da popločanu stazu kojom niko ne prolazi zameni novom, na mestu one koju su utabale hiljade šetača. Mesto toga, odgovorni se generacijama okupljaju u policijskoj stanici i jadaju kako je narod stoka, i kako uzalud oni postavljaju staze onde gde su uvek bile, i gde po zakonu moraju biti, kad stoka ne zna za zakon, i ide isključivo stazom koju je sama utabala.