Ћирилица - срце Србије

Људи се у Србији када је реч о ћирилици деле на оне којима је свеједно да ли ће она нестати или им је помало криво, и на оне којима се од самог питања, као и од равнодушности ових првих, јављају најужаснији бесови, страхови и стрепње, и као њихов резултат мржња и нагон ка насиљу. И једни и други су се помирили са тиме да ће ћирилица престати да се употребљава - једни проценом стања ствари, други приступом и начином деловања ка њиховој промени. Циљ овог текста је разматрање питања шта је сврсисходна, а шта штетна акција ка очувању ћирилице. Почећу од ове потоње.

Упркос устаљеној употреби у таквом, ширем значењу, некако не могу да употребим термин национализам за оно за шта се употребљава на Балкану. Национализам се везује за нацију, а нација настаје онда када се грађанство читаве државе без обзира на етничку припадност окупи око националне идеје. На Балкану је обратно, ту се етничке скупине без обзира на државу у којој живе уједињавају око митова и амбиција. Притом нису показале озбиљан капацитет да се позабаве идејом и природом државе, камоли да је развију до формирања нечег сличног нацији. Зато се може говорити само о етницизму, примитивнијем, глупљем, неуспешнијем, али једнако злом брату национализма. И као што је национализам суштински увек непријатељ своје нације, и етницизам је непријатељ етникума.

Знам да ћу донекле поновити много пута речено, али не могу да одолим да проговорим о примитивности етницизма. Етницизам је сав у појмовима културе, језика, писма, обичаја - али он о култури није у стању да мисли у њеној комплексности, већ има потребу да је своди на мали број симбола, укључујући језик, писмо, обичаје. Поврх ове симплификације, и језик, писмо и обичаји се своде на рудиментарне, често промашене идеје или на њихова периферна обележја и инстанцијације. Језик је онда само језик 'добрих писаца', писмо је само једно писмо, обичаји су слава, свадба и цепање кошуље. Етницизам није у стању да мисли о томе да је идентитет једне заједнице или културе у њеној укупности, у сложености, богатству, инфинитној продуктивности - да су управо сложеност и продуктивност њен гарант опстанка. 

Етнициста идентитет своди на мали скуп кич симбола. Уз славе и свадбе, језик и писмо, ту су велики научници ("Имате ли ви Теслу?"), писци (које обично нису ни читали, или су их читали тако да се ови преврћу у гробу), војсковође (јер етнициста сања рат). И етнициста пати од паничног страха да само тих неколико обележја: језик, писмо, неколико обичаја, сећање на десетак великих личности, дели етнички идентитет од одсуства идентитета, утапања у неку замишљену аморфну масу безидентитетских група људи који немају ту срећу да буду народи. Он генерацији за генерацијом испира мозак претњом: бројни непријатељи нашег народа удружили су се да нам узму ту перо-лаку суштину, да уклоне, униште, тих неколико карактеристика, узму их за себе и њима замене свој идентитет - као да њихови етницисти не мисле да је њихов идентитет светиња, и да га туђи симболи загађују, и као да ми имамо основа да мислимо да је наш идентитет неки страшно пожељан идентитет у коме се удобно и срећно живи. Као да нам шуме нису пуне пластичних кеса и флаша, паркови поломљених дечијих игралишта, а институције корупционаша са повољно набављеним дипломама.

Уствари, етнициста зависи од страха од крађе симбола идентитета, овај страх је темељ његове природе. Он управо бира за дефинишуће симболе свог идентитета оне на које права могу да полажу и други народи: Теслу, Андрића, Селимовића, Марка Краљевића, Косово. Он је провинцијалац, етнички, културни, свакојаки, и тражи симболе по којима ће бити препознат, симболе које ће други знати, нешто чиме ће закорачити на позорницу народа, чиме ће се подичити кад на свадби човечанства буду читани поклони сваког народа: а од Срба - реч вампир! Од Србије - Милански едикт. И - Тесла. Они симболи за којима неко други већ посеже, унапред су гарантовано препознати од других, и то као пожељни. Или су пак некакве уско виђене диференције специфике, нешто што нас разликује од једног одређеног народа, без обзира што нас са гомилом других чини сличним. Ћирилица не би заглавила у кругу ових симбола да није симбиозе српског етницизма са хрватским, да се они не дефинишу један према другоме. Да око нас живе све сами Бугари и Македонци, ћирилица би у истом овом етничком идентитету учествовала тек као једна маргинална црта на коју нико не обраћа пажњу.

И пошто се о ћириличном писму јако често говори и пише као о састојку без кога српство престаје да постоји, пошто фанатици ћирилице затрпавају интернет коментарима о томе како треба забранити латиницу, како нам масони и илуминати узимају ћирилицу не би ли нас систематски уништили од стране идиота, како и треба да нестанемо кад користимо и латиницу, често сам замишљао како би то изгледало кад бисмо ми Срби свој језик престали да пишемо ћирилицом и потпуно прешли на латиницу. Наравно да ми је таква мисао тужна: тужно је кад нешто нестане, тужно је кад се остане сиромашнији за појаву у коју је уложена енергија многих генерација, која је споменик ретке победе прогресивног над конзервативним у нашој историји, писмо којим су написана многа интимна писма, велике песме и романи, које су училе и њиме писале генерације. Тужно ми је и јер је ћирилица део мог живота, моје прво писмо. Али нестају и веће ствари, нестају целе животињске врсте, неколико њих дневно, нестају остаци древних градова, нестају глечери, дешавају се нестанци који угрожавају читаву планету. Нестанак ћирилице не би угрозио ништа. Српски етникум би остао српски етникум - свега за мрву мање посебан, и свега за мрву виталнији него са њом (виталнији просто тиме да спонтана промена у једној култури ту културу обично чини прилагођенијом околностима, и тиме виталнијом). Несумњиво је да је некакав Перунов фанатик сматрао да је корен српства сечен онда када су Срби своју стару религију мењали хришћанством, да је на свој средњевековни начин формулисао осећање угрожености, или губитка идентитета. А данас се његов савремени двојник боји да ћирилица коју смо добили са губитком претходне вере представља последњи ризом корена српског бића. 

Ако није довољно јасно, овим желим да одбацим и образац где нешто морамо чувати јер су нам то оставили наши стари. Наши најстарији стари су нам оставили своју многобожачку религију, па су је наши млађи стари, када нису били стари, одбацили у корист боље и истинитије. Наши су нам стари оставили и лапот и крвну освету, али смо у међувремену изградили друштво које проблеме које су наши стари овим институцијама решавали решава на нешто бољи начин. Наши стари нас нису заробили него даровали, да задржимо што нам је корисно, заменимо оно што може бити боље, и сами додамо нешто - јер и ми ћемо једног дана спадати у нечије старе. И желим да укажем на бесмисленост вриштања етнициста како је ћирилица на нестанку, како је већина грађана наше државе и припадника етничке заједнице више не користи, те како је треба заштитити забранама и законима. Ако је ћирилица последње што чува идентитет једне заједнице од нестајања, и ако већина те заједнице више не користи ћирилицу, онда је тај идентитет реално престао да постоји. Закони и забране могу бити апарати који га одржавају између живота и смрти, одлаже се констатовање смрти, али он никада више неће трчати по пашњацима и брати прве љубичице. Срећом, премиса је погрешна, па су погрешни и закључци изведени над њима: нити идентитет зависи од ћирилице, нити је на нестајању.

Флоскуле о ћирилици као сржи српског идентитета потпуно су празне и бесмислене, њихова једина снага је у бескрајном понављању кроз нападе панике који се око ње глуматају: оне стварног садржаја немају. Објективно гледано, ћирилица је произвољна особина актуелног идентитета српског етникума. Као и неизбројиво мноштво других особина. Од којих вероватно њих хиљаду неће дочекати сутрашњи дан а да то нико неће приметити: јер култура је у сталној промени. Субјективно и симболично, ћирилица је оно што сваки појединачни субјект, и групе субјеката, од ње начине. Етницистима она тако и јесте симбол сопственог идентитета, али зато што су они одлучили да је тако себи представе. Здрав идентитет покушава да упозна себе, своје симболе, своје карактеристике, ток сопствене промене - укупност ових аспеката и њихових међусобних веза: он се не фиксира на неколико извиканих симбола и хистерију коју производи око њих. Здрав идентитет је у миру са својим садржајем, на основу њега одређује своје циљеве и њиме се помаже како би те циљеве постигао. Идентитет, или део идентитета, који запада у хиперпродукцију значења и значаја произвољног малобројног скупа симбола - болестан је. Треба му помоћи да оздрави. Али до тада му не треба дозволити да утиче на одлуке, да усмерава развој заједнице, да је трује бесом, страхом, пројектованом неуротичном стварношћу.

Неспорно је да ћирилица иде ка нестајању, и да ћирилицу не може да спаси држава. Чињеница да латиницу користи већи број језика са којима се срећемо, да и наш језик писан њоме може разумети већи број људи, али и то што наша провинцијалност себе успоставља у односу на евроамеричку цивилизацију, чије је писмо латиница, чини да латиница осваја улогу основног писма - док ћирилица добија статус реликта прошлости, вештачки одржаваног у животу. Нестанак ћирилице јесте непожељан исход, али није исход који било кога угрожава.

Говорим ово не јер се равнодушно мирим са губитком ћирилице, већ управо из супротоног разлога. Мислим да атмосфера створена око ћирилице доприноси њеном губитку. И драма, и поларизација, и притисак на појединца, осуда, и везивање судбине ћирилице за једну, притом штетну идеологију, идеологију конфликта. Неопходан услов за опстанак ћирилице је да се ослободи овог терета. Да престане да буде последње што нас чини Србима, сламка која нас одваја од утапања у безличност. Тек тада ће о ћирилици моћи да се мисли хладне главе, практично, прагматично, да се без теорија завере и без сувишних страсти препознају прави разлози њеног нестајања и осмисле начини да се овај процес преокрене. Тек када жеља да нас читају и они који наш језик не зову српским не буде наилазила на осуду и мржњу, овај и други стварни разлози за нестајање ћирилице ће бити реално препознати, а онда ће моћи и да се решавају. 

Ако у томе успемо, ако питање ћирилице из ирационалног, патолошког дискурса параноје и принуде преведемо у дискурс консензуса, анализе и позитивне акције, ја сам оптимиста када је о опстанку ћирилице реч. Тада ћемо моћи и да осмислимо конкретне акције којима можемо допринети опстајању ћирилице, и тек тада ће такве акције бити на здрав и одржив начин прихваћене од довољног броја људи. Неколико примера таквих конкретних акција, тек као илустрација како би то могло да изгледа:

• брендирање ћирилице као важне тековине светске кутуре, и поготову као важне тековине западне цивилизације насупрот садашњем статусу искључиво српске, изразито незападне културне црте - наравно, не одричући јој истовремену припадност православном словенском свету;
• рад на разбијању заблуде да је ћирилица српско писмо и да латиница то није,
• израда софтвера који ће повећати присуство ћирилице на интернету, попут екстензије за Хром која латинични текст приказује у ћирилици и обратно, и одговарајућих пандана за друге претраживаче интернета - електронски медији омогућују једноставно повећање присуства ћирилице на интернету, које треба на ненаметљив, ненасилан начин, али у што већој мери искористити,
• опуштање правописног притиска, али и регулисање проблема транскрипције имена из страних латиничних писама у нашу ћирилицу - писање ћирилицом и читање ћирилице треба учинити што једноставнијим и ефикаснијим, поготову у погледу садржаја узетих из енглеског, немачког, француског, шпанског, италијанског језика,
• популаризација чињенице да је двоазбучност предност, да деца која науче два писма  осим што касније лако уче и друга писма, и језике писане оним двама која су научили, још и брже напредују у општијим когнитивним капацитетима - ћирилицу не треба супротстављати латиници: оне су близанци који могу добро да функционишу заједно,
• пореске олакшице за издаваче и медије који своје најпопуларније текстове и емисије реализују уз употребу ћирилице - ћирилица има мање тржиште, а економски фактори су најупорнији и на овом пољу.

Хајде да се потрудимо да ћирилица остане једно од два наша писма. Хајде да то чинимо осмишљено, рационално, аналитично, сврсисходно, искрено, ради саме ћирилице. Хајде да то чинимо на начин који то може да постигне, а не на начине који служе заједљивом испољавању етницизма и конзервативизма. Да ћирилица не буде тачка поделе, разлог осуде и агресије, сврха забране, већ да буде заједнички успех, медијум и резултат размене мишљења и пример афирмативне акције у интересу целог друштва. Ако заиста желимо да наша ћирилица настави да живи, у томе ћемо и успети, а ако не желимо, ако се делимо на оне који је злоупотребљавају ради својих примитивних циљева и побуда и на оне који дистанцирање према овима првима проширују и у равнодушност према нестајању ћирилице, онда је и за нас и за њу боље да нестане, што пре.