Kultura sakupljača i opisivača

Na programu master studija filologije, na modulu za jezik, držim kurs koji se zove Metodologija lingvističkih istraživanja. Kurs sam osmislio sa ciljem da nadoknadi veliki nedostatak u razumevanju pojma nauke i naučnog istraživanja sa kojim većina studenata dođe do master studija, i da pomognem da u svet nauke, u koji ovaj nivo studija ima cilj da ih uvede, niko ne uđe bez makar najosnovnije predstave o tome šta je naučno istraživanje. Najkonkretniji rezultat treba da bude da njihovo mastersko istraživanje i rad kojim o njemu izveštavaju pokaže osnovnu informisanost o naučnom metodu. Stvarni rezultat kursa je drama. Završi se time da studenti razviju dezorijentisanost, nesigurnost i strah od master rada, sam kurs doživljavajući kao nerazumljivo odbacivanje svega što su ikad naučili da čini nauku kojom žele da se bave, i gubeći sve nade da će ikada završiti sa ispitnim obavezama na tom predmetu. Na kraju to nekako završe, ali najčešće ostajući jednako zbunjeni, i ne ostvarivši uspeh koji su od sebe navikli. Ali zbunjenost je podnožje nauke, valjda je i to neki rezultat.

Kurs počinjem uvek tako što pitam studente da makar okvirno saopšte kojim naučnim problemima će se baviti u master radu. Dobijem odgovore tipa: ja bih da se bavim onomastikom, na primer, imena u nekom selu. Ili: ja bih iz istorije jezika, na primer, govor nekog pisca kog mi profesorka da i onda da opišem njegov jezik. Ili pak: istraživaću poslovice, ali ne u standardnom jeziku, nego u nekom dijalektu (sa logikom da su poslovice u standardnom jeziku dovoljno istražene ili manje zanimljive - iako poslovice u standardnom jeziku ustvari ne postoje, budućida je u pitanju folklorna forma).

Onda ih pitam da mi navedu bar jedno naučno, teorijsko, pitanje na koje će njihovo istraživanje dati makar deo odgovora. I oni kažu: na pitanje kakva su imena u određenom selu, kakve su poslovice u određenom dijalektu. Objasnim da su to empirijska, a ne teorijska pitanja, pitanja koja pitaju kakvo je stanje pojedinačnih konkretnih stvari u svetu, ne pitanja koja pitaju kako su one povezane, i zašto. Da empirijska pitanja postaju naučna tek onda kad odgovaraju na neko naučno relevantno teorijsko pitanje. Onda objasnim da je teorijski zanimljivo pitanje zašto voda kada se greje isparava, ili zašto životinje imaju paran broj nogu, ili ako ćemo lingvistički primer, zašto jezici koji razviju bogat padežni sistem uglavnom izgube član, kakva je interakcija između akcenta glagola i njegove morfologije. 

Ponovo tražim da formulišu teorijsko pitanje. Dobijem odgovor: uporedila bih imena u dva sela, ili uzela bih poslovice u kojima je nosilac značenja životinja. I šta je onda teorijski zanimljivo pitanje? Pa kako se razlikuju imena u dva sela; kakvo značenje životinja u poslovicama nosi. Onda ostavimo teorijska pitanja za kasnije, kada prođemo lekcije koje se bave naučnim metodom uopšte i naučnim metodom u lingvistici. U okviru tih lekcija, detaljno se pozabavimo naučnim pitanjima, razlikom empirijskog i teorijskog, svrhom naučnog metoda, prođemo mnoge primere naučno zanimljivih pitanja u nauci uopšte, u lingvistici, hipoteza koje na njih nude odgovore, predikcija tih hipoteza, testiranja ovih predikcija. Predstavimo metode modelovanja u semantici, sintaksi, fonologiji, kvalitativne i kvantitativne.

Onda ponovo postavim pitanje: šta ćete istraživati, o čemu ćete pisati u master radu, i kog naučnog pitanja se vaše istraživanje tiče - i dobijem iste odgovore. U međuvremenu čujem od kolega: bili su mi studenti sa master programa, kažu predavao si im da istorija jezika i dijalektologija nisu nauke.

Ja ovde ne sporim da sam loš predavač - loš ili ne, pitanje koje me interesuje je zašto je uopšte potreban dobar predavač da studente nauči zanimljivim pitanjima, zašto i najgori mogući predavač nije dovoljan da im tek pomogne da naučna pitanja koja prirodno sede u njihovim glavama, prepoznaju i o njima govore. Naučna pitanja su stvar instinkta, stvar radoznalosti, ona su u svima nama od najranijeg detinjstva, naročito u onima koji pokazuju nameru da se bave naukom time što se upišu na program master studija. Naučna pitanja je teško suzbiti u sebi, teško ih je preskočiti, zameniti dosadnim pitanjima o tome koja konkretno imena se daju u jednom gradu ili selu. Šta je ta pitanja u ovim mladim ljudima zatrpalo, umrtvilo, potislo ih van domašaja podsticaja i provokacije da ih nađu i saopšte?

Lingvistika postavlja mnoštvo uzbudljivih pitanja o tome šta je čovek, kako je nastao, kako se razlikuje od drugih životinja; šta je misao, odakle ona čoveku; o tome kakvim algoritmom barata naš mozak kada stvara gramatične izraze, zašto svi jezici sveta pokazuju neke zajedničke osobine, zašto se jezik menja, zašto je podložan varijaciji, kako se jezici usvajaju i kako se zaboravljaju. Lingvistika je nauka koja proučava jezik kao opštu pojavu tako što istražuje mnoštvo konkretnih činjenica: svaki jezik nudi brojne empirijske zagonetke čije objašnjenje je korak ka objašnjenju dubljih osobina jezika, čoveka, sveta. Proučavanje našeg jezika, kao i proučavanje jezika cez, ili jezika halkomelem, ili finskog, značajno je za razumevanje jezika kao biološke, psihološke, socijalne i prirodne pojave. Obrazac ponašanja koji pokazuje naša imenica obrazovanje da se akcentuje na prvom slogu kada znači proces oformljenja nekog predmeta ili tela, a na pretposlednjem kada dobije specifično, pomereno značenje, i bude sinonim reči edukacija, govori nam nešto o tome kako fukcioniše čovekov mentalni leksikon, kako se pamte i grade reči, pa i kako naš mozak obrađuje informacije.

Ali u Srbiji, među ljudima koji kao svoj poziv ističu proučavanje srpskog jezika, lingvistika nije nauka. Ona se, kako je oni praktikuju, može razložiti u dve velike kampanje. Jedna je propisivanje velikog i neprikosnovenog zakonika o tome šta u našem jeziku jeste ispravno a šta nije. O njoj sam dovoljno pisao u ranijim blogovima. Druga je kampanja opisivanja i popisivanja svega što postoji, a nekako se vezuje za srpski jezik. Pogotovu opisivanja imaginarnih dijalekata (koji se prema tom shvatanju jednom opišu, i onda su večno opisani), oličenih u jeziku nekakvih zamišljenih baba s planine koje nikad nisu napuštale svoja sela niti imale kontakte sa ljudima koji govore iole drugačije nego one, koje nose neku suštinu opisivanog dijalekta, njegov drevni praizvor. Nije cilj opisati jezik kakav jeste, u kontaktima, u menjanju, u varijacijama, već razdeliti dijalekatski kontinuum u potpuno proizvoljne parcele i za svaku od njih opisati njen nepostojeći iskonski ideal.

Smisao ovog opisivanja je groznica etničkog identiteta: svaki mogući milimetar i trenutak svakog mogućeg aspekta postojanja etnikuma treba opisati jer tako opisujemo i od zaborava čuvamo atavističko jezgro identiteta tog etnikuma. Jedan srbista sa strepnjom u glasu saopštava drugom, ili svojim studentima: "Govor Medoševca još nije opisan". Nedostaje u zbirci opisa našeg jezika. Ako ga uskoro ne opišemo, možda ćemo ga zauvek izgubiti. Da li će selo nestati? Ne. Da li će ljudi u njemu prestati da govore? Ne. Ali možda nestane nepismenih izolovanih baba, i tako nam zauvek izmakne esencijalni medoševački, a ostane samo neki zaprljani, zagađeni, promenljivi.

Ali zamislimo da se zaista uspe da se u svakom selu Srbije pronađe po deset izolovanih baba, i opiše njihov govor. Da li tada posle kraja istorije proglašavamo i kraj dijalektologije? I kada tih baba zatim nestane, da li tada dijalekti prestaju da postoje? I šta ćemo onda raditi sa tih desetak hiljada dijalekatskih opisa, čemu će oni služiti? Da li će ih neko čitati? Da li će neko iz njih učiti kako da ispravno govori svoj dijalekat? Da li će oni ostati kao svedočanstvo čistog srpstva koje je nekad postojalo, a onda nestankom izolovanih baba prestalo da postoji? Najzad, da li je uopšte moguće iz jednog srbističkog opisa dijalekta rekonstruisati taj dijalekat?

Ne samo što ne postoje dijalekatske esencije koje izumiru sa babama, ne samo što su dijalekti prinudne apstrakcije a ne realni objekti, ne samo što su u vremenskom i prostornom rasipanju, ne samo što je zbirka opisanih dijalekata sama po sebi potpuno beskorisna i bezvredna dok se ne stavi u kontekst opštih naučnih pitanja o jeziku - već opis govora nije ni moguć bez prethodnog donošenja nekih teorijskih i metodoloških izbora. Bez prethodnog odgovaranja na neka opštija teorijska pitanja. Bez određenja pojmovnog aparata (glagol, padež, pitanje, slog, akcenat), bez izbora da li opisujemo unutrašnje jezičke strukturne osobine ili njihovu interakciju sa upotrebom jezika - sa našim namerama, sa efektima komunikacije, sa kuturnim i socijalnim parametrima. Teorijska pitanja tako i prethode opisu jezika, i predstavljaju njegovu svrhu, njegov krajnji cilj. Naivna slika o čistom opisu, o opisu radi opisa, o opisu radi nacionalnog bića, mera je naučne zabludelosti čitavog jednog naučnog polja u našoj državi.

Ova situacija, nastala mutacijom romantičarskog oduševljenja narodnim stvaralaštvom, etnicističke opsednutosti svojom etničkom zajednicom, i hijerarhijom i poltronstvom kao jedinim principima organizacije srbističke zajednice, specifična je za lingvistiku (i nauku o književnosti), i u drugim se disciplinama (čak ni u etnologiji - valjda jer se tamo razlikuju etnologija i etnografija) ne ispoljava. Nijedan naš fizičar ne misli da je cilj njegove nauke da izmeri sve fizičke veličine u svojoj državi, ili u svom narodu. Niti ijedan naš biolog misli da je cilj njegove nauke da popiše sve životinje, biljke, gljijve, alge koje žive u njegovoj državi, ili narodu. Naši epidemiolozi se bave i mikroorganizmima koji prete (i) drugim državama. Naši matematičari proučavaju brojne odnose i geometrijske oblike koji postoje i u drugim narodima i kulturama. Njih sve interesuju opšti zakoni koji važe u njihovim naukama, svi oni dele ista istraživačka pitanja kao njihove kolege u Belgiji ili Indoneziji.

I dok se studenti hemije ili političkih nauka bave uzbudljivim naučnim pitanjima, dok uče da nam nauka pomaže da razumemo svet oko sebe i u sebi, studentima srpskog jezika i književnosti se mozak intenzivno ispira sakupljačkim fanatizmom: toliko je toga još neopisano, još nesakupljeno, tolika imena ulica, glagoli u romanima ovog pisca, izrične rečenice u pesmama onog, govori tolikih sela. Čita se literatura zasnovana na teorijski neosmišljenom opisivanju, pišu se isti takvi seminarski i diplomski radovi, slušaju se predavanja na kojima ovakav pristup lingvistici stoji kao jedini koji je uopšte moguće da postoji.

Nemojte otići i nekome reći kako tvrdim da su sakupljanje i opisivanje loši po sebi. To su važni aspekti lingvističkog dodira sa empirijom, sa svojim predmetom proučavanja. Loše je kada se sakupljanje i opisivanje postave kao cilj. Oni su sredstvo, i moraju da budu određeni nekim opštijim naučnim ciljem. Neko teorijsko pitanje mora da oblikuje način prikupljanja empirijskih podataka i izbor podataka koji se prikupljaju. U fizici merimo magnetni fluks predmeta kad prethodno neka hipoteza predvidi da će biti u vezi sa gustinom magnetnog polja, površinom tela i uglom između nje i magnetnih sila. Ili da fluks jednog predmeta stupa u tačno određeni tip interakcije sa fluksom drugog. Neće prosto krenuti da mere i zapisuju sve fizičke veličine koje se mogu izmeriti za sve predmete i pojave koji nas okružuju - i svako novo stanje koje se uspostavi smatrati kontaminiranim i manje vrednim.

Do upisa master studija, studentima srpskog jezika uspešno je izbrisano svako sećanje na radoznalost, na uzbuđenje, naučno ushićenje - kada je u pitanju jezik. Jezik tamo gde su se oni obreli traži vojnike, robote, zombije, koji opisuju radi opisivanja, neselektivno, sve što miriše na jezik i moglo bi se opisivati, koji klasifikuju u nesistematične kategorije oput Fukoovih besnih pasa i životinja koje pripadaju caru, i nadaju se da jednog dana steknu hijerarhijsku poziciju koja će im omogućiti da malo i propisuju. Da im se prizna autoritet da određuju kako se ima govoriti, i da sprovode nadzor nad narodom da to i čini. Istinska nauka o jeziku za njih je strašilo, bauk, koji je s mukom proteran iz njihovog zabrana, i sada vreba iz tame, to im je potisnuto sećanje na vreme kada su bili slobodni, ali kada nisu bili deo svete zajednice opisivača i sakupljača, mrlja iz prošlosti koju kriju i od sebe i od drugih. Bauk koji stoji između onoga što opisuju i onoga što se propisuje, i preti da zapita: zašto ono što opisujemo toliko izmiče onome što propisujemo?