1. Jezik svake zajednice je jedna jezička zajednica. Veće jezičke zajednice se odlikuju dijalektima i spontano uspostavljaju standardni dijalekat kojim komuniciraju govornici različitih dijalekata. Neke jezičke zajednice veštački određuju svoj standard.
2. Nijedan zakon ni identitet pojedinca ni grupu ne obavezuje da bude deo bilo koje jezičke zajednice i prihvati njen standard. Ovo je uvek stvar dobre volje i interesa. (Videti i članove 2, 19 i 26 Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima UN.)
3. Standardni jezik, odnosno dijalekat, samo je jedan od dijalekata, ni po čemu bolji od drugih. Veštački standardni jezik ima nedostatke u odnosu na prirodni.
4. Standardnom jeziku treba težiti, ali je sasvim normalno, a često i korisno, od njega odstupati unošenjem osobina drugih dijalekata.
5. Govornik dijalekta koji nalikuje standardu rođenjem dobija mogućnost da u zajednici komunicira na svom maternjem jeziku. Govornik dijalekta koji se razlikuje od standarda sa drugima govori na standardu koji je prethodno morao da nauči kao i bilo koji strani jezik, sa manje ili više uspeha. To treba poštovati.
6. Ispod kritike nečijeg govora uvek se krije negativno mišljenje o grupi koju taj govor karakteriše. Minimum pristojnosti nalaže da to ne činimo.
7. Kad govori standardnim jezikom, govornik dijalekta koji se razlikuje od standarda prihvata da uloži dodatni trud i komunicira jezikom koji ga stavlja u podređeni položaj radi opstanka jezičke zajednice. Za svoj dodatni napor i odricanje, takav govornik zaslužuje zahvalnost jezičke zajednice.
8. To što neko slabije vlada standardnim jezikom obično nije zato što ga je nedovoljno učio već je razlog njegov ekonomski status i urođena sposobnost ovladavanja različitim aspektima jezika, koja može biti bolja ili lošija. Ni jedno ni drugo ne smeju biti osnovi za osudu ili diskriminaciju.
No comments:
Post a Comment