Deklarisane neistine

Nedavno su se, simbolično u Tršiću, okupili predstavnici visokoškolskih, naučnih i kulturnih institucija čije polje rada uključuje srpski jezik: univerzitetskih departmana, odseka, katedri, instituta, zavoda. Tamo su jednoglasno usvojili dve deklaracije. Jedna je naslovljena "Deklaracija o statusu srpskog jezika na nesrbističkim katedrama i nenastavničkim fakultetima". Verovatno o svemu najbolje govori činjenica da ovaj naučni krem srpskog jezika na tom srpskom jeziku nije uspeo da formuliše naslov svoje deklaracije tako da izrazi ono što je želeo. Na stranu što danas veliki broj univerziteta u zemlji uopšte nema katedru kao jedinicu organizacije (Univerzitet u Nišu, na primer, ima departmane). Problem je što se deklaracija uopšte ne bavi statusom srpskog jezika na katedrama (jedinicama organizacije univerziteta koje okupljaju nastavno i ponekad administrativno osoblje vezano za određenu naučnu oblast), već u programima studija. Jednostavnije rečeno, oni ne bi da nema univerzitetske katedre bez srbista kao članova - oni bi da nema univerzitetskog studijskog programa bez obaveznih časova srpskog jezika. 

Sa naslovom druge deklaracije su imali više sreće: nju su naslovili "Deklaracija o neophodnosti povećanja broja časova srpskog jezika i književnosti u osnovnoj i srednjoj školi". U ovoj deklaraciji iznose i egzaktne podatke (uvijene u polemički stil političkog novinara televizije Pink) kojima argumentuju svoj zahtev: "Drugi, ne manje pametni od nas narodi nikad nisu dovodili u pitanje poseban položaj svog maternjeg jezika i nacionalne književnosti. Evo nekoliko primera: Francuska ima 8 do 10 časova nedeljno, Turska 8 do 10, Rusija 9 (u ovoj zemlji maternji jezik nije samo opšteobrazovni predmet prvog reda, već ima nadpredmetni status), Slovačka 9, Austrija i Portugalija 8 itd.“ Sam zahtev ima ton vapaja, ali se konkretnošću i preciznošću nadovezuje na argument: "Zbog toga sa punim pravom tražimo da predmet Srpski jezik i književnost dobije u našem obrazovnom sistemu ono mesto koje zaslužuje, odnosno da se, najpre, poveća broj časova u osnovnoj i srednjoj školi: na najmanje 7 časova u mađim razredima osnovne škole, na 6 časova u starijim razredima osnovne škole, na 5 časova u gimnazijama na svim smerovima i na 3-4 časa u srednjim stručnim školama (zavisno od tipa škole i godine učenja)."

Čitalac stiče utisak da se krem srbistike pozabavio istraživanjem i sakupio precizne podatke ne samo o tome koji evropski narodi nisu manje pametni od Srba, već i o statusu maternjeg jezika u osnovnim i srednjim školama u državama u kojima ti narodi žive, te javnost obaveštava o podacima do kojih je dešao. Osim što izneseni podaci nisu istiniti. Kako ministarstva gotovo svih ovih država odgovarajuće podatke drže javno dostupnim na internetu - lako ih je i proveriti.

U Austriji, da krenem od sistema koji dobro poznajem, škola je podeljena na  četvorogodišnju osnovnu (razredna nastava), u kojoj nemački jezik nije izdvojen kao poseban predmet, već je deo bloka obavezne nastave (GU, "Lernbereich des grundlegenden Unterrichts" - zajedno sa matematikom i nečim što liči na Svet oko nas ili Poznavanje prirode i društva), i za šta je zajedno rezervisano 10 časova nastave, odnosno u kombinaciji sa eventualnim manjinskim jezikom (moj sin na tim časovima ima bhs) i dopunskom nastavom za bilingvalnu decu - i čitavih 16 (na linkovanoj strani ovi dodatni časovi su označeni kao GU/DFKURS). U praksi, učitelji fleksibilno koriste ove časove trudeći se da đaci jednako napreduju u svim oblastima u odnosu na programe. Tu očigledno nema prostora da samo nemački zauzme osam časova, pogotovu što je program matematike na tom uzrastu zahtevniji. Kada se nemački izdvoji kao poseban predmet, i u stručnim školama i u gimnazijama, od petog do osmog razreda on zaprema svega 4 časa nedeljno, a od devetog do dvanaestog (naša srednja škola) tek 3. Nemački jezik tako u Austriji ni u kom razredu ne dobija 8 časova nastave, kako Deklaracija obaveštava, a najvećim delom školovanja ostaje na polovini ovog obima ili ispod nje. Ovde se može videti primer programa jedne gimnazije, za svih osam razreda. 

U Francuskoj, broj časova doseže četiri i po časa nedeljno - ni blizu 8 do 10 iz Deklaracije. Zanimljivo je da je ovo proizvod reforme od pre četiri godine, kada su nastavu francuskog jezika srezali za oko 10%. Može se zaključiti da trend među narodima ne manje pametnim od nas nije povećavanje, nego smanjivanje broja časova maternjeg jezika.

Turska, koja ima sistem 8+4 kao i mi, zaista kreće sa 10 jedinica turskog jezika u prvim razredima osnovne škole, da bi lagano spuštala i od sedmog razreda do kraja školovanja imala 5. Ono što Deklaracija ne uzima u obzir je da u Turskoj jedinica nastave nije čas od 45 minuta, već traje svega pola sata. Drugim rečima, 10 turskih jedinica predstavlja naših 6,5 časova, a njihovih 8 jedinica je malo više od naših 5 časova. I ako zanemarimo ovu činjenicu, i prihvatimo da ima razreda s po 8, odnosno 10 polusatnih jedinica - ipak nije istinito da se tokom celog školovanja broj jedinica kreće u ovom opsegu. Naprotiv, dve trećine razreda ima značajno nižu kvotu.

Slično je u Slovačkoj, gde se u prvom razredu zaista počinje od 9 časova nedeljno kako Deklaracija navodi, ali ovaj broj do šestog razreda pada na 5. Srednjoškolski program podrazumeva maksimum od 4 časa slovačkog jezika nedeljno. 

U Portugalu se kreće sa nešto niže kvote, od 7 časova u prvom razredu osnovne, da bi se u petom stiglo do 5, a u devetom spalo na 4 časa portugalskog jezika nedeljno - na čemu se ostaje i tokom trogodišnje srednje škole. Ni u jednoj fazi program ne uključuje 8 časova nedeljno koje pominje Deklaracija, a tokom jedne trećine školovanja, predviđeni broj časova je upola manji od toga.

Opšta ocena je da osim što Deklaracija bira države sa većim brojem časova nastave maternjeg jezika kako bi podržala svoj zahtev (implikacija je da je to kriterijum koji određuje da li je narod manje pametan od nas), ona stanje u ovim zemljama predstavlja neistinito. Kod Austrije, Francuske i Portugala navodi brojeve koji bukvalno obmanjuju javnost i državne institucije, kod Turske takođe, jer zanemaruje za trećinu kraće trajanje jedinice nastave. Kod Slovačke, navedeni broj časova ima osnovu u stvarnoj situaciji, ali samo za prva dva razreda. Reforma u Francuskoj, jednoj od zemalja izabranih kao primer, sugeriše da trend nije povećavanje, već smanjivanje obima nastave maternjeg jezika u okviru snovnog i srednjeg školovanja.

Zaključak bi bio da je broj časova maternjeg jezika koje deklaracija traži za mlađe razrede osnovne škole na nivou država koje određuju gornju granicu evropskih praksi, dok je broj koji se traži za starije razrede osnovne i za srednju školu veći nego u bilo kojoj od navedenih država, osim možda Rusije čije podatke nisam uspeo da dobavim pa se moram ograditi.

Ono što brine i više od toga da su izneseni neistiniti podaci, je da struku ne interesuje šta se na časovima radi, već samo da ih bude što više. Reforma nastave srpskog jezika treba da bude reforma sadržaja i kvaliteta. Ako takva reforma zahteva povećanje broja časova u nekim razredima, onda povećanje ima smisla razmotriti. Povećanje broja časova bez kvalitativne reforme samo će pooštriti problem. Na srbističkoj zajednici je da iznedri reformu koja će zasluživati više poverenja i kada je kvantitet u pitanju. Kuknjava i neistiniti podaci samo slabe njen kredibilitet.