Akademski građani u akademskim zabranima

Više puta sam pisao o kampanji profesora Filološkog fakulteta u Beogradu da se nastava srpskog jezika uvede na sve visokoškolske studijske programe. Ovde bih se pozabavio administrativnom stranom tog pitanja u svetlu organizacije univerziteta u Srbiji. Konkretno, zalažem se za najhitniju integraciju univerziteta na nivou studija: za to da se omogući da svaki student jednog univerziteta u okviru blokova izbornih predmeta ili povrh predviđenog broja kredita može da izabere i sluša bilo koji kurs ponuđen na tom univerzitetu, a ne samo uzak broj programom predviđenih kurseva, u cilju raznovrsne specijalizacije kadrova, veće prilagođenosti tržištu rada, a ujedno i mogućnosti da studenti nezavisno od programa studija na univerzitetu nastave da razvijaju svoje jezičke i komunikativne veštine.

Zamislimo da odseci za maternji jezik u zemlji urade pravu stvar i obezbede sebi kadar koji je u stanju da studente nauči kako da zanatski uspešno pišu tekstove različitih vrsta, kao i kako da druge nauče ovoj veštini. I zamislimo da ponude efikasne programe kojima će nastavni kadar u zemlji obučiti ovom zadatku. I da za pet, ili deset godina, iz srednjih škola krenu da izlaze mladi ljudi sa solidnim nivoom jezičke kulture. Da li će tada postojati potreba da se studentima nefiloloških fakulteta - budućim pravnicima, ekonomistima, novinarima, mašincima, umetnicima ponude kursevi jezičke kulture?

Verovatno će mnoge iznenaditi, ali moj odgovor je - da. Da, u smislu da se u veštinama pisanja i govorenja uvek može napredovati, i da različite struke zahtevaju različite specifične veštine, pa studentima tih disciplina treba ponuditi mogućnost da se u ovim oblastima dalje razvijaju. Kvalitetni kursevi akademskog pisanja, administrativno-pravnog jezika, motivacijske i argumentativne retorike, eseja - svakako bi značajno unapredili mnoge programe studija. 

I zamislimo sada, dakle, da smo dostigli taj nivo, i da onda i ja, zajedno sa profesorima Filološkog fakulteta u Beogradu, zagovaram potrebu da se svim studentima svih univerziteta ponude kursevi pisanja u različite uže svrhe. Kako bi se to izvelo?

Moje kolege u Srbiji smatraju da je rešenje da se na svakom fakultetu u zemlji otvori po jedna (cela ili razlomljena) profesura za srpski jezik, ili bar lektorat, i da se zaposli po jedan srbista koji bi držao potrebnu nastavu. Ovaj način pati od krupnih nedostataka.

Ti bi nastavnici bili samotnjaci u svojim institucijama, bez aktivnog okruženja i interakcije sa kolegama, bez mogućnosti da učestvuju u razvoju odseka, istraživačkih grupa, da suorganizuju konferencije, seminare, razmene studenata i istraživača. Odseci za srpski jezik na univerzitetu na kom predaju bili bi lišeni njihovog iskustva. To je pogotovu pogubno za profesore metodike na tim odsecima koji studente treba da pripreme da rade ovaj posao, a čiji bi se uvidi sveli isključivo na teoriju. Sami nastavnici na nematičnim programima često bi za pun fond časova radili na više različitih fakulteta, trošeći dodatno vreme u saobraćaju, bez matičnog radnog mesta i mira za bavljenje naukom i unapređenjem nastave. Njihov položaj: kabinet, fond časova, pa i sadržaj nastave, zavisili bi od odluka i stava fakulteta sa čijim naučnim oblastima nemaju dodirnih tačaka.

Idealno rešenje je da odsek za srpski jezik na svakom univerzitetu nudi niz kurseva jezika za različite svrhe upotrebe i različite nivoe, a da te kurseve mogu da izaberu i pohađaju studenti svih fakulteta tog univerziteta. Ali - prema našem sadašnjem uređenju univerziteta, ovo je nemoguće.

Za razliku od valjda svih država u svetu - srpski državni univerziteti nisu zaista univerziteti, već konfederacije fakulteta (sem Univerziteta u Novom Pazaru, ali on je posebna tema). Fakulteti su pravna lica sa svojim računima i budžetima i velikom autonomijom u odlučivanju. I dok ovo možda ima i poneku prednost u pogledu demokratičnosti i bližeg i direktnijeg bavljenja pojedinačnim odsecima i programima studija - ima i tu posledicu da student jednog fakulteta ne može da sluša predmete na drugom fakultetu istog univerziteta.

To znači da student elektronike koji želi da svoja znanja izgrađuje u pravcu bioničkog inžinjeringa ne može da sluša predmete sa medicinskog fakulteta koji su mu za to usmerenje neophodni. Student medicine koji želi da se bavi forenzikom ne može da sluša predmete iz oblasti prava. A student prava koji želi da unapredi svoja znanja u oblasti retorike i analize diskursa - ne može da sluša kurseve na Filozofskom fakultetu.

Poređenja radi, u Gracu postoje četiri velika državna univerziteta. Ne samo da su svi oni integrisanog tipa, pa su kursevi unutar istog univerziteta dostupni svim studentima, već su univerziteti međusobno sklopili dogovore po kojima svaki student svakog od četiri univerziteta može da sluša svaki kurs koji bilo koji od ovih univerziteta nudi. Ne treba opisivati koliko je time podignut kvalitet studija i njihova privlačnost za studente.

Ustvari pitanje dostupnosti kurseva studentima nije neophodno vezano za integraciju univerziteta. Dovoljno je provesti tri administrativne promene da ono i uz ovakvu organizaciju bude moguće. Jedna je promena statuta univerziteta i svakog od fakulteta, takva da biranje kurseva sa drugih fakulteta bude pravno omogućeno. 

Druga se tiče strukture kurikuluma. U Srbiji su izborni blokovi u studijskim programima obično definisani nabrajanjem kurseva koji se u tom bloku mogu izabrati. Najčešće su to kursevi unutar oblasti studija. Ovim se studenti bukvalno, i brutalno, sprečavaju da steknu univerzalnija i šira znanja. Zašto student fizike ne bi slušao kurs iz filozofije? Zašto student filozofije ne bi slušao kurs iz prava ili elektronike (pogotovu kada na primer želi da se bavi filozofijom prava, odnosno tehnologije)? Potrebno je, dakle, da se blokovi izbornih predmeta oslobode svakog ograničenja i ostanu prosto brojevi kredita koji se stiču samostalno izabranim kursevima.

Treća promena se tiče novca. On je i glavni razlog što su studenti danas ograničeni na svoje fakultete: fakulteti dobijaju novac po broju upisanih studenata, i ako bi studenti slušali predmete na drugim fakultetima - moglo bi se desiti da jedan fakultet dobija novac za studenta kome drugi fakultet obezbeđuje deo nastave. Za rešenje ovog problema dovoljno je nešto što je trebalo učiniti jako davno (mislim da se naša vlada obavezala da to učini pre desetak godina). A to je prelazak na objedinjeni elektronski registar studenata, gde bi svi studenti državnih univerziteta bili vođeni u istoj umreženoj elektronskoj bazi podataka. U ovom registru bi bio zaveden svaki kurs koji odsluša svaki pojedinačni student, i vrlo jednostavno bi se sveli računi o broju aktivnih student-kurs jedinica na svakom pojedinačnom fakultetu i univerzitetu, kako bi se skladno tome odredili i njihovi budžeti.

Sa svakom godinom odlaganja otvaranja celokupnog univerziteta za sve njegove studente - obrazovanje desetina hiljada ljudi je nepotrebno, i vrlo ozbiljno oštećeno. Ne samo što su uskraćeni za mogućnost da fleksibilno usmeravaju svoje obrazovanje, već i za podsticaj da svom obrazovanju pristupe aktivno, da za njega preuzmu odgovornost, čime se samo nastavalja proces ukalupljivanja pasivnih građana koji čekaju da im sistem odredi profil obrazovanja, obezbedi posao, uredi državu i društvo.

Zato pozivam i državu, i akademsku javnost, a naročito zagovornike nastave srpskog za sve, da su pridruže inicijativi i zahtevaju od države i univerziteta da što hitnije provedu potrebne promene i obezbede studijsku integraciju univerziteta - nezavisno od njegove organizacione integracije.

Obrazovni sistem i veštine jezičke komunikacije: šta činiti?

Srbisti Filološkog fakulteta u Beogradu i SANU poslednjih godina zagovaraju ideju da kurseve srpskog jezika treba uvesti kao obavezne na sve visokoškolske studijske programe u zemlji. Kao razlog se navodi ocena da govornici srpskog jezika generalno pokazuju nizak nivo jezičke kulture, i da je to pogotovu velika smetnja za one sa univerzitetskim obrazovanjem. To je kao da pred godišnji odmor ostavite ispravan auto u servisu radi rutinskog pregleda, a servis ga vrati pokvaren, i krene da bogoradi kako je strašno da auto bude neispravan, i kako treba da ih povedete na letovanje da tamo nastave da ga popravljaju. U svim državama sveta, opšti elementi jezičke kulture stvar su osnovnog i srednješkolskog obrazovanja, sve one grade svoj obrazovni sistem tako da u ovoj fazi ostvare što bolje rezultate u veštinama jezičke komunikacije u formalnoj sferi. Neke su uspešnije, neke imaju više prostora za napredak. Ali samo u našoj se lek za loše obavljen posao traži u dužem obavljanju lošeg posla umesto boljem u predviđenim vremenskim granicama.



Moja ćerka pohađa srednju školu u Austriji. Program maternjeg, nemačkog jezika primarno je usmeren ka razvoju kulture izražavanja. Pod kulturom izražavanja ovde imam na umu sposobnost da se jezik adekvatno i efikasno koristi u različitim formalnim oblastima komunikacije, odnosno eksplicirane i uvežbane postupke sastavljanja tekstova prema zahtevima i normama različitih vidova zvanične komunikacije. Više od pola vremena na ovim časovima učenici pišu tekstove ili razgovaraju o njima nakon što ih nastavnik iskomentariše i oceni. Gotovo svi domaći radovi ovog su tipa. Obrađuju se različiti žanrovi: argumentovanje stava, doživljaj umetničkog dela, izveštaj o događaju. Učenici dobijaju jasne i konkretne zadatke i pišu i razmatraju desetine radova tokom svake godine. Fokus je na tome da se jezički elementi poput organizacije teksta, izbora leksike, dužine i strukture rečenice - osveste i shvate kao blokovi koje biramo skladno svrsi i prirodi teksta. Drugu polovinu programa čine gramatika i književnost, ali i one uglavnom u funkciji kulture izražavanja. Obrađuju se one gramatičke kategorije koje su važne za jezik formalne komunikacije, a ne koriste se u svakodnevnoj - poput genitiva, konjunktiva ili participa prezenta. Cilj je da učenici praktično ovladaju ovim jezičkim sredstvima. Čita se jedno književno delo godišnje, najviše dva, ali se ide u dubinske diskusije po različitim dimenzijama, pišu tekstovi, usmeno referiše, pripremaju se posteri, odlazi na pozorišne predstave koje su na tom delu zasnovane (i onda o njima izveštava). Nemački jezik je obavezan deo mature, i polaže se upravo pisanjem teksta na zadatu temu u okviru određenog žanra, kojim se u praksi manifestuje vladanje odgovarajućim aspektima jezičke kulture.

Primarni cilj u njihovom pristupu obrazovanju su ona znanja u različitim naučnim oblastima koja su najdirektnije korisna u ličnom i profesionalnom životu. Teorijski sadržaji imaju tek sekundarnu ulogu. U nastavi maternjeg jezika, žrtvovano je teorijsko poznavanje gramatike, široko opšte obrazovanje u oblasti književnosti - radi postizanja praktičnog cilja: sposobnosti da se jezik uspešno koristi u formalnoj komunikaciji. Neću se baviti opravdanošću ovakvog pristupa - za temu ovog teksta važno je da se dobri rezultati na polju jezičke kulture postižu intenzivnim treningom, a ne nastavom zastarelih pogleda na gramatiku i obradom širokog zahvata u istoriju svetske i domaće književnosti.

Moj posao uključuje nastavu na austrijskom univerzitetu. Na kursevima osim studenata filoloških disciplina imam i one sa ekonomije, medicine, biologije, sporta, koji moje predmete slušaju kao izborne. Svi moji studenti položili su maturu, jer je to u Austriji uslov za univerzitet. Rezultati njihovog obrazovnog sistema su vrlo očigledni. Domaći, seminarski, diplomski radovi koje dobijem smisleno su organizovani, jasno napisani, formulacije su primerene sadržaju. Pre Austrije, deset godina sam predavao na univerzitetu u Srbiji. Po nivou kulture izražavanja, austrijski student sporta primetno je iznad studenta srpskog jezika i književnosti u Srbiji. Ovo naročito zabrinjava imajući na umu da se potonji priprema da veštine jezičke kulture ne samo primenjuje, već i prenosi drugima.

Ovo nikako ne znači da mi imamo gore studente ili nastavnike nego neka druga zemlja. Studenti i nastavnici su proizvod stanja duha, i konkretnije - institucija koje ih obrazuju. Srž problema je u tome da, uz mali broj izuzetaka, upravo univerzitetski profesori srpskog jezika, pogotovu oni u oblasti jezičke kulture, nemaju ni teorijsko znanje ni praktične veštine i iskustva u ovoj oblasti. O tome svedoče sadržaj i kvalitet njihovih naučnih i stručnih publikacija, svedoče silabusi metodičkih kurseva na studijama srpskog jezika i književnosti, osnovno- i srednjoškolski nastavni planovi i programi za srpski jezik i književnost, rezultati naših učenika na standardizovanim testiranjima. Svi koji smo studirali srpski jezik i književnost znamo da na ovim studijama jezička kultura - koja treba da bude najpraktičniji i najkonkretniji segment filologije jednog jezika - ima status daleke i apstraktne ideje, ideološkog konstrukta koji je predmet brojnih floskula i poneke knjige, ali kome nema mesta u materijalnoj stvarnosti. Status nekakvog jednoroga o kome su napisani brojni uzvišeni stihovi, ali koga niko nije video ili dodirnuo. Ona se ne vezuje za konkretne osobine dobro i primereno upotrebljenog jezika i postupke kojima on nastaje - već za vrtlog nejasnih slika i predstava, smesu gramatičkih termina, izanđalih fraza i istorijskih retrospektiva. Tako se već tokom studija budući nastavnici asimiluju jednoj kulturi koja nastavu jezičke kulture shvata kao laž u kojoj svi učestvujemo. Čitav obrazovni sistem žrtva je te oktroisane laži.

U nastavnim planovima i programima srpskog jezika i kniževnosti - u čijoj izradi učestvuju upravo stručnjaci za metodiku i jezičku kulturu - jezička kultura kao oblast, odnosno kao naslov, zauzima marginalno mesto. Da stvari budu još mnogo gore - ono što pod tim naslovom stoji uglavnom ne spada u korisne veštine i znanja koja će učenike osposobiti da uspešno koriste jezik u profesionalnom i privatnom životu. Jedna od nastavnih jedinica u oblasti jezičke kulture u aktuelnom programu glasi "Akcenat, reči, grupe reči, rečenice (smisaonice)". Druga je "Kazivanje i recitovanje napamet naučenih književnoumetničkih tekstova". Ne treba biti ekspert niti izrazito empatična osoba da nas ophrva stid dok ovo čitamo.

A kada se planovi i programi pretoče u realnost, onda i taj marginalni udeo sadržaja nazvanog jezičkom kulturom nestane. Nastava se svede na lektiru i poneki čas gramatike. Pismeni radovi koji bi trebalo da predstavljaju proveru napretka u oblasti jezičke kulture - pišu se u magli žanrovski nedefinisanog teksta i bez jasno predviđenih zadataka i ciljeva ili sa zadacima i ciljevima koji nemaju neposredne veze sa osnovnim elementima jezičke kulture.

Nije preterano reći da jezička kultura u srbističkoj nastavi, kao ni u nauci - ne postoji. Proširenjem ovakve nastave i na univerzitet ne može se postići ništa: malo više ničeg ostaje ništa. Osim što će oni koji su zaslužni za to što naša deca ne dobijaju odgovarajući trening u upotrebi jezika biti nagrađeni novim radnim mestima i time dobiti dodatni motiv da održe status quo. Jer ako bi osnovne i srednje škole počele da daju potrebno obrazovanje, sve te katedre srbistike na mašinskim, veterinarskim, šumarskim fakultetima bi ponovo postale nepotrebne.

Problem se može rešavati samo sistemski. Univerziteti najpre treba da proizvedu ili privuku i za profesore metodike i jezičke kulture postave stvarne eksperte u ovoj oblasti - i na učiteljskim fakultetima, i na srbističkim programima studija (privremeno rešenje do stasavanja sopstvenog kadra mogle bi biti kolege sa stranih filologija, na kojima se stvarnoj jezičkoj kulturi pridaje značajna pažnja). Oni bi trebalo da reformišu nastavne planove i programe u osnovnim i srednjim školama tako da jezička kultura koja to zaista jeste dođe na centralno mesto, i da obezbede da se ti planovi i programi u nastavi realizuju. Za ovo je pak potrebno nastavnom osoblju u oblasti srpskog jezika i književnosti ponuditi obuku u oblasti nastave jezičke kulture i osigurati da matura po novom sistemu uključi jasna očekivanja u oblasti jezičkog izražavanja.

U tom sistemskom rešavanju, važno je i raskrstiti sa mistifikacijama i nenaučnim pogledima na standardni jezik. Nastavnicima i učenicima se mora pomoći da uvide da standardni jezik nije stvar odluke nekakvih autoriteta, već prirodno nastali varijetet koji se vezuje za društvene domene sa obeležjem prestiža (politika, veliki mediji, visoka administracija, nauka) i stoga i sam dobija prestižni status. Takvim statusom on svojim uspešnim korisnicima donosi prednost u društvenim odnosima, te je u interesu svih da ga što bolje savladaju. Ali stvar je ličnog izbora i identiteta svakog građanina u kojoj će meri to učiniti, i da li će zatim realizovati tu korist - ili će je se pak odreći iz bilo kog od mogućih motiva: lojalnosti lokalnoj zajednici, slikovitosti, originalnosti, nepristajanja na društvene odnose prestiža, štedljivosti prema kognitivnim resursima.

Uvođenje ozbiljnog naučnog i nastavnog pristupa jezičkoj kulturi je težak, zahtevan zadatak, koji će nesumnjivo naići na mnogo otpora na različitim nivoima. Samozvani eksperti za jezičku kulturu, negovaoci sadašnjeg prazno-retoričkog pristupa ovoj disciplini, neće se dobrovoljno pomeriti sa svojih mesta. Nastavnici srpskog jezika i književnosti neće lako promeniti duboko uvreženo pogrešno razumevanje jezičke kulture i usvojiti nove veštine i znanja. Izrada novih planova i programa, novih nastavnih materijala, tražiće mnogo rada i neće proteći brzo. Ali dobit, i za pojedinca, i za zajednicu - vredna je svakog rizika i svakog napora, a svaki dan odlaganja nosi ogromnu cenu.