Pesnikovo zalaganje za gramatičku pravilnost

Modernistička, i pogotovu avangardna književnost, ima izrazitu težnju oslobađanju od svih vrsta okova. Kako je jezik gradivna materija književnosti, to su okovi nametnuti jeziku i prvi koji dolaze na red. Oslobađanje je najvećim delom implicitno, kršenjem 'pravila' u samom književnom tekstu. Ali, prirodno, ima i eksplicitnog, manifestnog govora o ideologiji pravilnog. Ovde pokušavam da rekonstruišem jednu Vinaverovu pesmu u kojoj projektuje (anti-)utopiju pravilnog (jezika). Ostavljena su na izbor dva tumačenja: sve će podleći pritisku ideologije pravilnog, ili pak: ideologija pravilnog će otići na istorijski otpad, a pravilnost više neće dolaziti od čovekove projekcije već će sve onakvo kakvo jeste po sebi biti pravilno.

Pesnikovo zalaganje za gramatičku pravilnost

Glasak me budi, glasak umilni,

u noći kad me nesanica mori.

što ti glagoli, pa sve nepravilni?

Pesnička dušo, ko s tim da se bori?

O tetka Deso, ko ih sve stvori?

O tetka Deso, slušam na sve strane,

i plačem s decom, ridam, jecam silno.

znaj tetka Deso, zora će da grane, 

doživećemo najsvetlije dane,

i ništa neće biti nepravilno.

Pravilno biće sve čega se mašiš,

pravilni biće i čovek i žena.

Nemoj, o čedo, jezom da se plašiš,

budućnost ide svetla, zanesena,

pravilna biće glagolska vremena.

                                      Stanislav Vinaver