O rodno osetljivom jeziku - njegovoj nesvrsishodnosti, nedefinisanosti, neostvarivosti i nasilnosti

Rodno osetljivi jezik

Mnogo je pisano, i inače i na ovom blogu, o preskripciji u jeziku: o tome da ona uvek predstavlja nasilje nad jezikom, da je uvek u službi preuzimanja, kontrolisanja i upražnjavanja moći u društvu, i o tome da preskripcija uvek umanjuje osnovne vrednosti jezika: funkcionalnu i estetsku. Preskripcija se uvek krije iza nekog zajedničkog interesa celog društva ili neke grupe unutar njega, ali takođe uvek svodi na težnju samozvanih predstavnika društva ili grupe da uspostavljajući sebe kao autoritete propisanog jezika sebi pribavljaju društveni uticaj i autoritet.

Zagovornici i zagovornice rodno osetljivog jezika (u daljem tekstu ROJ) često insistiraju da ROJ ne treba posmatrati kao preskriptivnu intervenciju, navodeći dva argumenta: da ROJ nije propisan kao obaveza, već je stvar preporuke, i da ROJ ne predstavlja nešto nametnuto spolja, već autentičnu želju samog govornika da doprinese rodnoj ravnopravnosti. Ovo je očigledna demagogija. Čak i čista preporuka, jača ili slabija, bez imalo sumnje spada u preskripciju, to nema potrebe ni dokazivati ni elaborirati. Ali preporuka za koju je tražen i uveden zakon, gde se za njeno nepoštovanje propisuje kazna, mnogo je više od preporuke, i predstavlja posebno nasilnu jezičku preskripciju. Stav o autentičnoj želji govornika, o izražavanju njegove ličnosti i njegovih stavova, prema kome je zapravo ROJ nešto što svi građani žele da govore da bi unapredili rodnu ravnopravnost, zaslužuje nekoliko rečenica.

Autentična želja govornika i okvir i sadržaj ROJa

Kada govorimo o pojmu ROJa, moramo da razlikujemo dva njegova ideološka aspekta. Jedan je sam vrednosni stav, da je bolje, poželjnije, društvo u kome su ljudi ravnopravni kog god roda bili, od onoga u kome je rod osnov diskriminacije. Koliko god to od mene bilo daleko, mora se prepoznati da postoje i ljudi koji ne dele taj vrednosni sud. Da postoje i oni koji ga dele, ali smatraju da ima drugih stvari koje su važnije od rodne ravnopravnosti, na primer zaštita najšire shvaćenog života, kao u pro-life pokretu, ili slobodni protok dobara, kao kod neoliberalnog kapitalizma. I da su ti građani u zbiru, nažalost, u većini u našem društvu. 

Za pitanje kojim se bavimo, za stav da ROJ treba posmatrati kao unutrašnju inicijativu, kao ličnu želju govornika da svojim jezikom doprinese rodnoj ravnopravnosti, ovo ima jasnu posledicu: većina građana, većina govornika jezika, nema ovu vrstu autentične lične potrebe. Sa jedne strane, pravni sistem i postoji da bi vrednosti i pravila ponašanja o kojima postoji konsenzus u društvu bili nametnuti i onima koji ih ne dele (građanin se može na primer ne slagati sa neprikosnovenošću prava na život, ali će ako nekome uskrati to pravo odgovarati pred zakonom). Svesna i savesna manjina koja se bori da rodna ravnopravnost dobije adekvatno mesto u većinskoj kulturi u našem društvu međutim nesvesno i nesavesno ide linijom manjeg otpora: umesto da radi na promeni stava u zajednici, gde bi onda eventualni zakon samo uredio nešto oko čega već postoji konsenzus - ona pokušava da uz podršku stranih faktora, odozgo, prisilno, zakonom dovede do te promene. Zakoni koji se sukobljavaju sa većinskim stavom zajednice samo zaoštravaju podele time pogoršavajući situaciju i odlažuči željenu promenu.

Drugi relevantan ideološki aspekt ROJa jeste skup jezičkih sredstava i strategija za ostvarivanje rodne ravnopravnosti. Radi ilustracije, upravo sa ciljem ostvarivanja rodne ravnopravnosti, u SFRJ je važila preporuka da se i za žene i za muškarce termini sa značenjem titula, zvanja, zanimanja upotrebljavaju samo u takozvanom muškom, zapravo neutralnom rodu, upravo iz težnje neutralnosti. Potpuno suprotno tome, ideologija ROJa drži da rodnu ravnopravnost ostvarujemo doslednom upotrebom imenica u ženskom rodu. Nijedan od dva stava nema nikakvu empirijsku, pa čak ni razrađenu spekulativnu teorijsku podršku. Ideolozi i ideološkinje ROJa uglavnom tvrde da neupotreba izraza ženskog roda prikriva činjenicu da neku titulu nose, ili neko zanimanje vrše i brojne žene, pa se stoga stvara stereotip o odsustvu žena iz mnogih sfera (da li onda i kad ne upotrebljavamo ženski rod govoreći o nacijama stvaramo utisak da nacije čine samo muškarci?). Ne postoji nijedno istraživanje koje potvrđuje ovaj stav, a i njegova logika je na više načina problematična.

Od govornika se, dakle, očekuje da prihvate zdravo za gotovo da upotreba ROJa pozitivno utiče na rodnu ravnopravnost, kao i da svako upućivanje na ženu imenicom koja nije obeležena za ženski rod ta žena treba da smatra diskriminativnim. Kako, bar zasad, nismo društvo apsolutnog jednoumlja kakvom ROJ teži, postoje i ljudi koji su potpuno posvećeni rodnoj ravnopravnosti, ali bilo iz ideološkog uverenja, bilo na naučnom osnovu, dele stav da ROJ ne doprinosi rodnoj ravnopravnosti, ili da takav kako je propisan nije realno izvodljiv. Za pitanje na koje smo se fokusirali, tvrdnju da je ROJ izraz autentične lične želje, ličnih stavova govornika, ovo određuje još jednu relevantnu grupu onih koji takvu želju i takve stavove nemaju. I dok je sasvim u skladu sa prirodom prava da zakonom propiše koje vrednosti u jednom društvu će imati prioritet nad drugima, za propisivanje toga kako ćemo govoriti i pisati to nije slučaj. U tom smislu je propisivanje jezika u Zakonu o rodnoj ravnopravnosti naopako realizovana želja malog periferno-kolonijalnog Perice da bude veći katolik (odnosno progresivac) od Pape, kombinovana sa njegovim nedostatkom kompetencije za takav status.

Kako da govorim ROJ?

Nedostatak kompetencije posebno se očituje u činjenici da uz sav govor o ROJu, uz Zakon, uz nekoliko tekstova koji donose uputstva za njegovu primenu, mi danas nemamo ni približno jasnu sliku šta on konkretno predstavlja. Pogotovu zbunjujuće je insistiranje zagovornika i zagovornica ROJa na tome da je upotreba imenica ženskog roda i slaganja u ženskom rodu kada govorimo o ženama samo mali i manje važan deo ROJa. Detaljno sam pročitao tri najistaknutija teksta pisana da pomognu u konkretnoj upotrebi ROJa, i nisam našao gotovo ništa drugo.

Najdetaljniji je Priručnik za upotrebu ROJa Hristine Cvetinčanin Knežević i Jelene Lalatović, dokument koji obiluje transferom neprijatnosti usled stepena lingvističkog neznanja koje ispoljava. Ilustrovaću citatom. Govoreći o gramatici, autorke kažu: "Gramatička pravila prave filolozi i filološkinje – stručnjaci i stručnjakinje za jezik." U redu je da predškolska deca veruju da je srpski jezik izmislio Vuk Karadžić, ali neko sa pretenzijom da drugima pomogne u razumevanju prirode i upotrebe jezika mora da ima poznavanje lingvistike bar na nivou srednjoškolca. 

Lingvistička nekompetentnost na stranu, ovaj priručnik govori o jeziku i svetu oko nas, rodu i gramatici, rodu i diskriminaciji, politici i jeziku, zabludama o rodno osetljivom jeziku, o istraživačicama jezika, o drugim znamenitim ženama, ali najmanje o tome kako govoriti i pisati ROJ. Tamo gde o tome govori, daje trinaest smernica, koje se po sadržaju mogu podeliti u 4 grupe:

1. Smernice koje govore o upotrebi imenica i slaganja u ženskom rodu kada se govori o ženama.

Ovde spadaju druga smernica (Treba dosledno upotrebljavati formu (gramatičkog) ženskog roda za imenovanje zanimanja i titula žena gde god je to moguće), treća (Titule i zanimanja žena treba pisati u punom obliku, tj. treba izbegavati pisanje skraćenica - kod skraćenica se ne vidi rod), šesta (Treba koristiti paralelne forme ukoliko se izrečeno odnosi i na muškarce i na žene), sedma (U pisanom i usmenom izražavanju treba koristiti što više različitih formi rodno osetljivog jezika - ovde su obuhvaćeni isključivo načini za izražavanje ženskog roda) i dvanaesta smernica (Izbaciti iz upotrebe izraz „ljudi i žene”! - kao što joj naslov kaže, govori o bukvalno jednom jedinom, pritom relativno retkom izrazu).

2. Smernice o drugim aspektima ROJa

U ovu grupu dolazi samo četvrta smernica (Treba izbegavati oslovljavanje ženske osobe prema bračnom statusu).

3. Smernice koje govore o smernicama ili su trivijalne, a zajedničko im je da imaju cilj da nasmeju

Ovde dolaze osma (Kada prevodimo sa stranog na srpski jezik, koristimo rodno osetljiv jezik - kao da ima nekog razloga da jezik prevoda bude drugačiji od originalnih tekstova) i trinaesta smernica (Ove smernice koristiti u svim oblicima pisanog izražavanja (ankete, upitnici, oglasi, izveštaji, saopštenja - nije vic).

4. Smernice koje ne govore o ROJu

Ovoj grupi pripadaju prva (Subjekat i predikat se moraju slagati u rodu i broju - ovo je osobina gramatike jezika, nezavisno od ROJa), deveta (Ne koristiti termine i izraze koji vređaju određene grupe građanki i građana! - odnosi se na druge osnove diskriminacije, niđe veze sa ROJom), deseta (Treba izbegavati iskaze i primere u kojima su muškarci i žene u stereotipnim ulogama - sadržaj teksta nije osobina jezika) i jedanaesta smernica (Prestati sa korišćenjem seksističkih stereotipnih iskaza! - ima identičan sadržaj kao deseta).

Pet od trinaest smernica govore o upotrebi imenica i slaganja u ženskom rodu (indirektno i prva koju sam svrstao u tematski promašene), dok samo jedna govori o drugim aspektima ROJa, i odnosi se na jedan jezički detalj: oslovljavanje udatih osoba (zapravo je sporno oslovljavanje tipa Jovana Petrovićeva već odavno nestalo iz jezika, što uglavnom važi i za upotrebu reči gospođica za neudate žene, pa je smernica bespredmetna).

Posebne pažnje je vredna sedma smernica (U pisanom i usmenom izražavanju treba koristiti što više različitih formi rodno osetljivog jezika), koja preporučuje mešanje načina izražavanja roda, dajući sledeći pozitivan primer: 

"... na konkurs za menadžera/menadžerku ljudskih resursa ... Od svih kandidatkinja i kandidata se očekuje ... za radno mesto menadžera/ke ljudskih resursa..."

Preporuka je ne držati se iste strategije, već nekad koristiti cele izraze sa kosom crtom, nekad samo nastavak sa kosom crtom, a nekad cele izraze sa veznikom i. U lingvistici je dobro ustanovljena činjenica da ovakva menjanja strategije za izražavanje istog sadržaja u okviru istog teksta štete i funkcionalnom (brzina i zahtevnost produkcije, percepcije, procesiranja) i estetskom aspektu jezika. Nije jasno sa kojom motivacijom se preporučuje ovako štetna praksa, jer autorke o tome ne govore.

Preostala dva teksta su Vodič za upotrebu rodno osetljivog jezika u javnoj upravi u Srbiji Svenke Savić i Marjane Stevanović, te Rodno osetljiv jezik u udžbenicima: primeri dobre prakse Marjane Stevanović. U njima nisam našao ništa što nije uključeno u već diskutovani priručnik. Zaključak je da se uprkos tvrdnjama zagovornika i zagovornica ROJa, prema svim dostupnim izvorima, ROJ u Srbiji zaista svodi na upotrebu imenica i slaganja u ženskom rodu.

Neostvarivost ROJa

Proizvoljnost stava da ROJ preporučen Zakonom i pratećim preporukama doprinosi jezičkoj ravnopravnosti i njegova opskurna (ne)definisanost nisu jedini razlog zašto je pogrešno pa i nemoguće propisati jezik koji doprinosi rodnoj ravnopravnosti. Ovde ću navesti još dva.

Prvi je da značenjski sadržaj jezika nije moguće omeđiti zakonskim ograničenjima. Jezik je obično višeznačan, njegova značenja su često neuhvatljiva, jer isti jezički izraz može imati vrlo različita značenja u različitim kontekstima, kao i više međusobno potpuno suprotstavljenih značenja u istom kontekstu (ironija, sarkazam). Nije moguće očekivati da jedan govornik uoči i predvidi sve moguće interpretacije izraza koji upotrebi; samim tim neko ne može biti kažnjen jer je jedno značenje onoga što je rekao ili napisao (koje on možda nije imao na kraj pameti) problematično iz ugla rodne ravnopravnosti. Niti je moguće na sudu dokazati da neko nebukvalno značenje neophodno postoji, još manje da je nameravano. Samim tim, zakonsko propisivanje jezičke upotrebe u skladu sa ideološkim načelime nije ostvarivo - to je iskustvo brojnih totalitarnih režima kroz istoriju, i sa tim moraju da se pomire i današnji totalitarni ideolozi, uključujući ideologe i ideološkinje ROJa.

Da ilustrujem, moguće je, na primer, na osnovu argumenata zagovornika i zagovornica ROJa, tvrditi da ROJ doprinosi diskriminaciji žena. Ako jedan jezik raspolaže dvama izrazima takvim da je značenje jednog jače od značenja drugog, upotreba slabijeg izraza obično donosi i dodatno značenje, naime da jači izraz nije istinit (jer da jeste, govornik bi njega rekao). Na primer, značenje rečenice Volim sve filmove je jače od značenja iskaza Volim neke filmove. Zato kada pitate nekog voli li filmove, i on kaže Volim neke - implikacija je da ne voli sve: da voli sve, rekao bi Da, ili Volim sve.

Kada je značenje rečenice vrednosno negativno, i rečenica ima slabiju verziju različitu samo u rodu jedne imenice, upotreba imenice ženskog roda donosi negativnu implikaciju o ženama. Tako je rečenica Kao tipični političar, Hilari Klinton je spremna da svoj uspeh plati tuđim životima slabija verzija rečenice Kao tipična političarka, Hilari Klinton je spremna da svoj uspeh plati tuđim životima. Zato u odnosu na značenje prve, slabije rečenice, druga, jača, donosi i implikaciju da navedena negativna osobina nije tipična za osobe koje se bave politikom nezavisno od roda, već samo za žene među njima. Prva rečenica kaže: tipični političari imaju izrečenu osobinu, pa je ima i Hilari Klinton. Druga kaže: tipične žene političari imaju iskazanu osobinu, pa je ima i Klinton. Prva rečenica, koja protivno preporukama o ROJu za ženu koristi izraz muškog roda tipični političar nosi neutralno značenje, dok druga, koja u skladu s preporukama koristi izraz ženskog roda tipična političarka, nosi negativnu implikaciju o ženama. Prevedeno u jezik zagovornika i zagovornica ROJa, ukoliko upotreba ženskog roda zaista povećava vidljivost žena u pozitivnim kontekstima, ona čini to isto i u negativnim kontekstima. Što je još gore, kako su naše društvo i naša kultura jošuvek diskriminatorni prema ženama, prirodno je da je broj negativnih konteksta veći. U ukupnom ishodu, onda, ROJ više doprinosi negativnoj nego pozitivnoj vidljivosti žena. Postavlja se pitanje treba li onda i u negativnim kontekstima koristiti imenice ženskog roda, ili ih tu treba izbegavati i time učiniti ROJ još grotesknijim i još neizvodljivijim za prosečnog govornika.

Kao još jedna ilustracija, dosledna primena ROJa može dovesti do efekata groteske, koji će ponovo u negativni kontekst staviti vidljivost žena u jeziku. Kako primećuje Bugarski u svom autorskom tekstu u Danasu, kada se za žensku osobu koristi niz imenica sa značenjem titule ili profesije, preporuke zahtevaju da sve imenice budu u ženskom rodu. Na primer: Rektorka akademkinja profesorka doktorka Jelena Vukajlović obratila se danas novinarima i novinarkama. Jedan od ciljeva ROJa je da se žene nosioci titula i zanimanja učine vidljivijim. Činjenica da se markiranje ženskog roda u izrazu javlja četiri puta, a svaka od titula samo jednom, baca u senku upravo značenje koje nose same titule, prenaglašavajući ženski rod referenta (odnosno, u ovom slučaju, očito, referentkinje) i sugerišući ironiju ili grotesku. Ujedno, ovakve situacije često čine rečenicu glomaznom do ugrožavanja razumljivosti (Svaki student ili svaka studentkinja koji ili koja je stekao ili stekla pravo upisa semestra, bio ili bila je obavezan ili obavezna da zatraži da mu ili joj dostave izveštaj o njegovim ili njenim daljim obavezama). Skraćivanje ne popravlja situaciju i ugrožava tečno čitanje sadržaja (Svaki/a student/kinja koj/a je stekao/la pravo upisa semestra, bio/la je obavezan/a da zatraži da mu/joj dostave izveštaj o njegovim/njenim daljim obavezama - eksperimenti upućuju da ljudski mozak u takvim slučajevima zbog preopterećnosti zapravo zanemaruje dodatne markere ženskog roda). Zagovornici i zagovornice ROJa tvrde da se ni efekat groteske, ni efekat nečitljivosti u ovim kontekstima ne javljaju, očekujući da verujemo njihovoj reči a ne sopstvenom jezičkom iskustvu, a ponegde i naučnim dokazima.

ROJ je, najzad, nesprovodljiv, ali i diskriminatoran, i time što pogrešno podrazumeva da svi korisnici jezika imaju kompetenciju za njegovu upotrebu. Da bi se ROJ dosledno koristio, neophodno je ne samo neprestano paziti da li se neka reč odnosi na ženu ili na grupu koja uključuje i žene. Pre svega je neophodno imati odgovarajuće metalingvističko znanje: znati šta su imenice, kako se grade imenice ženskog roda, kada je potrebno navesti samo ženski rod (premijerka Ana Brnabić), a kada oba (poslanice i poslanici Narodne skupštine), što nije slučaj za većinu govornika, i u velikoj meri zavisi od socijalnog statusa.

Kome je ROJ posvećen

Poslednji problem ROJa koji ću navesti tiče se pitanja kome je ROJ upućen, ko je arbitar njegove upotrebe. Već smo odbacili kao demagoški stav da je ROJ autentični izraz ciljeva i želja samog govornika: ciljevi i želje značajne većine govornika našeg jezika nisu u skladu ni sa idealom rodne ravnopravnosti, kamoli i sa time da je ROJ način da se njoj doprinese. 

Drugi tip argumenata koji se sreće, nazovimo ih argumentima drugog lica, jeste da je ROJ usmeren ka ženama o kojima se govori: žena ima pravo da zahteva da se na nju upućuje isključivo imenicama ženskog roda. Osim što je generalno neprirodno i u sukobu sa prirodom jezika, da moj govor bude određen stavovima ljudi o kojima govorim, a ne mojim sopstvenim (osim u okvirima pristojnosti i empatije), ovaj argument nailazi i na isti problem kao i argument prvog lica. Ne dele sve žene ideologiju ROJa, pogotovu u delu da je ROJ dobar način da se unapredi rodna ravnopravnost. Neke žene smatraju da istom cilju bolje služi upravo upotreba neutralnih izraza. Druge da je mnogo važniji sadržaj koji jezik nosi od gramatičkih klasa, odnosno da je ženski rod nekad poželjan i ima pozitivan efekat, ali je nekad i neutralan ili čak štetan, a često i rogobatan. Kako u velikom broju situacija govorniku nije poznat stav žena o kojima govori o ovom pitanju, nije ostvarivo vezati upotrebu ROJa za autentičnu želju osobe o kojoj se govori.

Treći tip argumenta je da neki autoritet, na primer feministička zajednica (kad bi ova bila homogena), ima pravo da odredi kako da se govori o ženama u službi rodne ravnopravnosti. Totalitarnost ovakvog stava, njegova podložnost zloupotrebi u cilju osvajanja moći, verovatno je razlog što se ovaj argument jako retko iznosi i brani. Ali onda ostaje potpuno neodređeno odakle dolazi preskripcija, ko je njeno merilo i arbitar.

Sve u svemu

Ukratko, ROJ je nedovršena konstrukcija koja poseže za jezičkom preskripcijom i služi svojim tvorcima i tvoriteljkama pre nego rodnoj ravnopravnosti, podrazumevajući pritom neke ideološke stavove koji su u skladu sa vrednosnim sistemom zajednice i kulture, neke koje to nisu ali ekonomske i tehnološke okolnosti ih čine požljnim, ali i mnoge koji su zasnovani na upitnim i usamljenim ideološkim pogledima i neosnovanim pretpostavkama o efektima upotrebe ROJa. Sam ROJ je kontradiktorno, nejasno, i ovlašno određen kad je u pitanju konkretna upotreba jezika, i uglavnom se svodi na upotrebu imenica i slaganja u ženskom rodu kad god referent uključuje žene. Mehaničke, gramatički formulisane preporuke ROJa često imaju efekat suprotan očekivanom, čine jezik rogobatnim, i na više nivoa su neostvarive pa i diskriminatorne. Najzad, nejasno je i ko je osnovni korisnik, odnosno arbitar pretpostavljenih efekata ROJa: govornik, referentkinje, ili možda ipak jedna ideološko-interesna grupa.

Whose language do Bosniaks, Croats and Serbs speak?

Bosniaks, Croats, and Serbs effortlessly engage in communication with each other, utilizing their respective regional language varieties. In cases where some Croats or Serbs do not share this linguistic compatibility, they encounter similar challenges when attempting to communicate with many others from their respective ethnic groups. It is common for individuals from two or all three of these ethnic backgrounds to reside in the same villages or towns, and as a result, their linguistic patterns often exhibit more similarity to each other than to many members of their own ethnic communities.

However, nationalists tend to be conservative, in the Balkans in particular. In line with the 19th century doctrine of nationalism, they consider that language is a central attribute of a nation: a nation without an own language is not a nation.

Croatian nationalists identify their language as Croatian and contend that historically and to this day, it has remained distinctly separate from neighboring languages. Bosniak nationalists identify their language as Bosnian and contend that historically and to this day, it has remained distinctly separate from neighboring languages. Serbian nationalists maintain that the language spoken by Bosniaks, Croats, and Serbs is a single language, correctly classified as Serbian. And they are all talking complete nonsense.

The debate is rooted in two fundamental questions: What is the subject of ownership? and Who has ownership? I will explore these questions, beginning with the first. The subject of ownership is the language or languages, and while this may appear straightforward, defining what constitutes a language is the initial challenge that must be addressed.

For instance, one might consider Serbian as the language that individuals of Serbian ethnicity typically and naturally use for mutual communication. However, the assertion that they speak the same language cannot be made, not only for an entire ethnic community but even for just two individuals. Languages in this sense are broad approximations. Each proficient adult commands numerous linguistic varieties, known as registers, which they employ in various contexts, and even these registers are only approximations. The boundaries between them are not clearly definable. Furthermore, even if one were to somehow rigidly identify a register (which is an impossible task, given the infinite range of expressions it encompasses), no single register exists that two different individuals share. What we can discuss is a degree of similarity or difference, but not between unique objects identifiable as languages specific to particular inividuals. Instead, it needs to involve vague sets of varieties, ranging from those individuals are fully proficient in and confident using to those they can only command to a limited extent. Quantifying such a measure comprehensively is exceedingly challenging, involving the assessment of the entire landscape of linguistic varieties spoken by two individuals and then comparing them. When it comes to two populations, this task becomes nearly unimaginable. And even once we imagine obtaining such a measure, the result would be that at least two thirds of each ethnic group have languages which are more similar to those of at least two thirds of any other among the three groups, than to the remaining third of their own. From the perspective of ownership, the conclusion arises that the collective body of language encompassing the three ethnic groups (and possibly extending beyond their boundaries) represents a single indistinct vague language that cannot be viewed in terms of ownership.

This is akin to asserting that there are distinct ways of walking: the Bosniak, the Croatian, and the Serbian walk. And denying that all three groups walk in various ways which can undergo different groupings - none of which matches the ethnic boundaries. Or alternatively, asserting that there is just one way of walking, which is the Serbian walk, and Bosniaks and Croats lack their own walk and use the Serbian one instead. As if a distinct way of walking can be identified, and conceived as belonging to an ethnic group. Language is inherently something that cannot be completely encapsulated, whether at an individual or communal level. It does not provide a sensible basis for distinguishing between groups and their identities when linguistic boundaries between them lack clear demarcation (like there is a clear demarcation between the walking styles of humans and horses).

Returning to the concepts of conservativeness and nationalism, in the nationalist discourse, the focal point is not the actual language and the genuine linguistic competence of its speakers. Nationalists adopt a prescriptive approach to language, meaning they advocate for specific rules imposed by authoritative figures, rather than endorsing spontaneous, capacity- and competence-based speech. Consequently, the focus shifts to adherence to these rules, rather than the authentic spoken language. This viewpoint is not even a valid view of langauge itself; rather, it serves as a tool employed by certain social groups to assert their influence and power.

Ironically, the conservativeness of these groups has led the self-proclaimed linguistic authorities of each of the three ethnic communities to establish nearly identical sets of rules. Thus, circling back to the question of ownership, even from this perspective of prescribed language, it cannot be asserted that these are three distinct languages. Since each group has undertaken its own prescriptive efforts, it is equally unjustifiable to claim that the language belongs exclusively to one group and not to the others. Consequently, even from the untenable standpoint of prescribed language, there is only one shared language among the three ethnic groups.

The designations "Bosnian," "Croatian," and "Serbian" languages ultimately persist as either vaguely synonymous or devoid of substantial meaning. If there is any meaning conveyed by these labels, it represents something intangible and unpossessable. None of the three ethnic groups, or anyone more broadly, can assert one-to-one association, let alone true ownership over this intangible essence.

Južni dijalekti su lepi i dragoceni, dok ostaju u svoja četiri zida

Napomena: U tekstu za osobe koje se bave lingvistikom u metodološkom pristupu iz devetnaestog veka, i čije interesovanje je vezano za srpski jezik, koristim termin srbisti. Ovo ne znači da ne postoje metodološki savremeni istraživači srpskog jezika.

Srbisti koji su se oglasili o projektu Digitalni bukvar uglavnom iznose isti stav koji zastupaju i inače kada se otvori pitanje jezičke diskriminacije. Taj stav kaže da nijedan srpski dijalekat, pa ni oni južni, nisu loši ni pogrešni, da su svi lepi i za sebe ispravni, i važan deo srpskog jezika. Srbisti ne diskriminišu nijedan govor – naprotiv, oni se intenzivno interesuju za dijalekte, i upravo o južnim dijalektima je napisano najviše monografija, disertacija, članaka. Međutim, kada se postavi pitanje ima li u standardu mesta za dijalekatske osobine, oni odgovaraju sa da, ali. Ali je da dijalekatske osobine u standard ulaze ako prođu "filter vremena i srbističke zajednice". Drugim rečima – jedna pojava u deset ili sto hiljada, i to posle pedeset ili sto godina. Za neke dijalekte ni to.

Pokušaću da ciničnost ovog stava ilustrujem parabolom. Parabole su uvek jačeg intenziteta od ciljanog koncepta, pa je i moja takva. U vreme kojem pripada lingvistički pristup srbista, krajem 19. veka, u Evropi su postojali ljudski zoo-vrtovi. U njima su u ograđene prostore smeštani pripadnici različitih kultura i etničkih zajednica iz kolonija, zajedno sa osnovnim artefaktima njihovih kultura koji ilustruju stanovanje, odevanje i ukrašavanje, oruđa rada. Zamislimo da je neko u to vreme otvorio pitanje rasizma i dobio odgovor da oni, Evropska elita tog vemena, nisu rasisti, oni smatraju sve kulture vrednim i lepim, i važnim delom ljudske vrste. Upravo su egzotičnim ljudima posvetili posebnu pažnju i uložili mnogo da široj publici predoče njihove fizičke osobine i način života. I da se postavilo pitanje ima li za te ljude mesta u višim staležima evropskih država – odgovorili bi da, ali. Mesta ima za sve koji zadovolje uslove koje mi postavljamo, držeći sve te ljude daleko od mogućnosti da ih ispune. Drugim rečima – jedan u milion, i to posle decenija poniženja.

Najdirektnija stigmatizacija južnih srpskih dijalekata je kada se sami dijalekti smatraju ružnim, zaostalim, ne-srpskim (jer za mnogog Srbina je ovo uvreda – a nije uvreda da se za interese švercera oružja i dilera droge u ime nacije žrtvuju životi). Ovako očigledno šovinističke stavove samo najbeskrupulozniji eksplicitno iznose – mada i toga ima više nego dovoljno (stanje nacije). Najmasivnija stigmatizacija dolazi drugim kanalom koji srbisti omogućavaju i potpomažu svojim stavom prema standardu, i u kome aktivno učestvuju svojim intervencijama i savetima. Ona se sastoji u tome da se kada neko govori standard i pritom unosi nestandardne osobine centralno- i severnosrbijanskih dijalekata – to ili ne prepoznaje kao pažnje vredno odstupanje od standarda (za osobine urbanih govora), ili se gleda kao promašivanje registra (unošenje neformalnih jezičkih sadržaja u formalni jezik, kod osobina ruralnih govora). Kada pak neko u situaciji rezervisanoj za standard unese najblažu osobinu južnih dijalekata – ovo se doživljava i ocenjuje kao teško ogrešenje o standard. Na ovaj način, isti onaj ekstremni stav da su južni srpski dijalekti ružni, zaostali, ne-srpski, neguje se na mnogo perfidniji, implicitni način, koji osim što je jednako stigmatizujuć i diskriminišuć, još potpuno izbegava cenzuru svesti i savesti.

Nije lek za stigmatizaciju u smeštanju dijalekata u vitrine ukrasa srpske nacije, u zoološke vrtove egzotičnih jezičkih varijeteta. Lek je u otvaranju visokih registara, u otvaranju zvaničnog i drugog javnog prostora za jezičke elemente južnih srpskih dijalekata. Bilo zauzimanjem fleksibilnijeg stava prema standardu, bilo ukidanjem veštačkog standarda, bilo uvođenjem paralelnog standarda zasnovanog na južnim govorima. Bez ovoga smo svi saučesnici u procesu koji osim što je duboko nepravedan, osim što nanosi mnogo štete – ekonomske, kulturne, obrazovne – ujedno i neminovno vodi raspadu jezičke zajednice, i to na mučan i težak način.

Kooperativnost čuva zajednicu, nametanje je ruši

Dva često navođena argumenta za strogo pridržavanje standardnog jezika su da bez njega ne bismo mogli da se razumemo, i da on na okupu drži jezičku, etničku, odnosno nacionalnu zajednicu.

Jeste pokušali nekad da zamislite šta bi se desilo kad bi se sreli Piroćanac i Somborac i razgovarali jedan sa drugim tako da Piroćanac govori čist pirotski, a Somborac čist somborski dijalekat? Ja kad pokušam, imam problem. Nešto mi ne da, opire se, ne mogu da zamislim da bi se to realno desilo. Ono što mi smeta je kooperativnost.

Ljudi su u komunikaciji kooperativni. Kad vide da neko govori drugačije, potpuno nesvesno svode svoj jezik na najčešće, najopštije reči, na one koje čuju i od sagovornika, ponegde čak uzimaju sagovornikovu reč za nešto za šta bi sami rekli drugačije. Ako neko sa Vama ragovara o stolariji, i za kvaku konstantno koristi reč drška, pritom Vas ne razumevajući kada Vi kažete kvaka, posle bezuspešnih više ili manje diskretnih pokušaja da objasnite da je pravi termin kvaka – počećete i sami da govorite drška (mada, ne bih da potcenim koliko je neko teška osoba).

Tako u svakoj jezičkoj zajednici, u svakoj zajednici gde ljudi govore različite srodne dijalekte, kooperativnost vodi spontanom izranjanju novog dijalekta, koji se zasniva na svemu onom što postojeći dijalekti dele, ponegde na elementima koje deli najveći broj dijalekata i govornika, te na pojednostavljenju preostalih sadržaja. Takvi dijalekti se zovu prirodni standardi. Njihove osobine su da su fleksibilni – ne postoje jednoznačna pravila već za svaku jezičku pojavu postoji opseg prihvatljivih opcija – i da su donekle pojednostavljeni (ovo je, na primer, razlog zašto su engleski i kineski jezik do postojeće mere uprostili svoju morfologiju). Ove dve osobine čine da govornici dijalekata lako uče prirodne standarde, kao i da standard ne pruža osnov za podelu i diskriminaciju.

U jednom kratkom periodu istorije, među lingvistima je vladalo uverenje da je za društvo povoljno da se njegov standard veštački propiše. Tada su mnogi jezici dobili veštačke standarde. Najčešći princip je bio uzeti neki postojeći dijalekat, i tamo gde i on dozvoljava više opcija, ograničiti ga na samo jednu. Ovo se dogodilo sa nemačkim, francuskim, ruskim jezikom, a istim putem krenuo je i srpski, odnosno srpskohrvatski. Drugi jezici, poput engleskog, danskog, norveškog ili španskog, ili nisu pokazali interesovanje za uspostavljanje veštačkog standarda, ili su otvorili prostor za postojanje većeg broja takvih standarda.

Veštački standardi imaju tri velika problema. Prvi je da slede juristički princip suprotan prirodi jezika, podrazumevajući da za svaki jezički problem postoji samo jedno rešenje. Za veštačke standarde je veoma bolno kada na primer ne mogu da kažu da je ispravno samo „gospoda su stigla”, a neispravno “gospoda je stigla” i “gospoda su stigli” – već su sve tri opcije deo jezika. Kako jezik ne predstavlja ograničen sistem – logička implikacija je da će uvek biti jezičkih problema koje standard ne propisuje. U krajnjoj instanci, dok je prirodni jezik po velikom broju dimenzija beskonačan, veštački jezik je konačan – i time drastično nižeg ekspresivnog kapaciteta.

Drugi problem veštačkih standarda je što se prirodni dijalekti neprestano menjaju, menja se i društveni okvir upotrebe jezika, pa i sam jezik. Ali, propisani jezik se ne može prirodno menjati - moraju se svesnom intervencijom menjati propisi. Zagovornici ideje veštačkog standarda pokušavaju da ovaj problem reše njegovim povremenim izmenama. Pogotovu su u tom smislu angažovani nemački lingvisti, koji imaju redovna okupljanja za koja se pripremaju izveštaji i predlozi o izmenama. Srbisti (što koristim kao termin za ljude koji sse jezikom bave u metodološkim okvirima 19. veka i interesuju se za srpski jezik) su izrazito konzervativni. Iako su im usta puna “fleksibilne stabilnosti”, njihovo opredeljenje je stabilnost, i srpski veštački standard danas uključuje tek zanemariv deo promena koje su se u jeziku dogodile u više od sto godina koliko je proteklo od definitivne standardizacije. Ovo standard čini neprilagođenim potrebama koje nameću okolnosti.

Treći problem je što ograničenja nametnuta prirodnom dijalektu na kome se veštački standard zasniva uvek narušavaju unutrašnju logičnost i sistemičnost jezika i čine ga teško naučivim. Zaislite samo da fizičar svede energetska stanja elektrona na ograničeni skup diskretnih vrednosti – kad bi se to moglo, sav univerzum bi se raspao. Ovaj problem je nešto manje izražen kod govornika dijalekata bliskih onome na kom je veštački standard zasnovan, jer oni uvek mogu da posegnu za alternativama iz svog živog dijalekta, a njihove alternative se doživljavaju kao marginalni deo standarda. Govornici drugih dijalekata imaju veće teškoće: kada oni za problem standarda uvedu rešenje iz svog dijalekta, to se doživljava kao teško ogrešenje o standard (na primer: podelio sam žvake na tri deteta). Ovaj problem, pogotovu kada je podržan vanjezičkim stereotipima, teži da izaziva diskriminaciju, istovremeno otežavajući i usporavajući obrazovanje dece iz takvih dijalekata, koja se efektivno školuju na stranom jeziku.

Nije teško videti kolika je besmislica da razumevanje među ljudima zavisi od postojanja veštačkog standarda – govornici srodnih dijalekata lako i efikasno uspostavljaju prirodne standarde koji se fleksibilno prilagođavaju stepenu različitosti dijalekata sagovornika i lako se uče. I pre Vuka, Belića i Stevanovića, ljudi su trgovali, dopisivali se, razgovarali. Još veća je zabluda da bi se bez standarda jezičke, etničke i nacionalne zajednice raspale – srpska se jezička zajednica formirala pre standardizacije jezika. Zajednice na okupu drže politički faktori i pitanja identiteta. Naprotiv, veštački standardi neophodno markiraju govornike nekih dijalekata i otvaraju prostor diskriminaciji i stigmatizaciji. Diskriminacija i stigmatizacija jednog dela zajednice pak često vode njenom raspadu.

Osam principa održanja jezičke zajednice

1.      Jezik svake zajednice je jedna jezička zajednica. Veće jezičke zajednice se odlikuju dijalektima i spontano uspostavljaju standardni dijalekat kojim komuniciraju govornici različitih dijalekata. Neke jezičke zajednice veštački određuju svoj standard.

2.      Nijedan zakon ni identitet pojedinca ni grupu ne obavezuje da bude deo bilo koje jezičke zajednice i prihvati njen standard. Ovo je uvek stvar dobre volje i interesa. (Videti i članove 2, 19 i 26 Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima UN.)

3.      Standardni jezik, odnosno dijalekat, samo je jedan od dijalekata, ni po čemu bolji od drugih. Veštački standardni jezik ima nedostatke u odnosu na prirodni.

4.      Standardnom jeziku treba težiti, ali je sasvim normalno, a često i korisno, od njega odstupati unošenjem osobina drugih dijalekata.  

5.      Govornik dijalekta koji nalikuje standardu rođenjem dobija mogućnost da u zajednici komunicira na svom maternjem jeziku. Govornik dijalekta koji se razlikuje od standarda sa drugima govori na standardu koji je prethodno morao da nauči kao i bilo koji strani jezik, sa manje ili više uspeha. To treba poštovati.

6.      Ispod kritike nečijeg govora uvek se krije negativno mišljenje o grupi koju taj govor karakteriše. Minimum pristojnosti nalaže da to ne činimo.

7.      Kad govori standardnim jezikom, govornik dijalekta koji se razlikuje od standarda prihvata da uloži dodatni trud i komunicira jezikom koji ga stavlja u podređeni položaj radi opstanka jezičke zajednice. Za svoj dodatni napor i odricanje, takav govornik zaslužuje zahvalnost jezičke zajednice.

8.      To što neko slabije vlada standardnim jezikom obično nije zato što ga je nedovoljno učio već je razlog njegov ekonomski status i urođena sposobnost ovladavanja različitim aspektima jezika, koja može biti bolja ili lošija. Ni jedno ni drugo ne smeju biti osnovi za osudu ili diskriminaciju.

Deklarisane neistine

Ministarstvo smešnog jezika

Postaje malo istrošeno referisati na Leteći cirkus u komentarima aktuelne stvarnosti, ali kada prevaziđemo ovaj, stići ćemo do stadijuma u kome ćemo o stvarnosti govoriti isključivo citatima iz Montija Pajtona ne nalazeći ništa neobično u tome.

U Politici izašao intervju sa Radom Stijović. Intervju ne donosi ništa novo, pun je uobičajenih materijalnih neistina, volje za moć, neznanja. Ilustracije radi, materijalnu neistinu naučna savetnica Stijović iznosi u rečenici koju ću dosledno navesti: Колеге из „Друштва за српски језик и књижевност” изнеле су ових дана податак да смо по броју часова матерњег језика на најнижој лествици у Европи. Kao što je red, najpre pohvala, pa onda kritika. Odmereno, ispravno, i stilski efektno, Društvo za srpski jezik i književnost je navedeno pod navodnicima. Time nam se saopštava da taj entitet neko naziva ovim imenom, ali da se razuman čovek od toga ograđuje. Šteta, međutim, što je tvrdnja koju rečenica saopštava notorna neistina. Iz ličnog iskustva sa sopstvenom decom znam da u Holandiji, Nemačkoj i Austriji program u školama sadrži manje časova maternjeg jezika i književnosti nego onaj u Srbiji. Ono po čemu smo na najnižoj lestvici nije broj časova, nego njihov kvalitet, a za to možemo zahvaliti isključivo naučnim savetnicima i univerzitetskim profesorima srpskog jezika. Volju za moć ilustruje implikacija ove tvrdnje, a to je da srpski jezik treba da dobije više obaveznih časova u programu - na svim nivoima školovanja - što bi predstavljalo dodatni paket uticaja i novca za zajednicu koja se ovim predmetom bavi. Ostatak ovog posta je posvećen neznanju, bilo ono posledica urođenih ili stečenih kapaciteta. I tiče se stava koji je kao srž intervjua dat i u njegovom naslovu: 

Više pažnje poklanjamo učenju stranih jezika nego srpskog.

Bazično neznanje u osnovi ovog iskaza, neznanje nepovezivo sa i najmanjim stepenom lingvističkog obrazovanja, je izjednačavanje učenja maternjeg i stranog jezika. Jer iako rečenica ne navodi maternji jezik, ona presuponira da je nama: naučnoj savetnici, novinarki i čitaocima Politike, srpski jezik maternji. Neznanje se sastoji u tome da se maternji jezik uvek usvaja, nikad ne uči, dok strani jezik, bar u školama - jer rečenica se na njih odnosi - zaista učimo. Znajući ovo, jasno je i da je iskaz o poklanjanju pažnje besmislen kad je reč o maternjem jeziku: usvajanje je nesvesni proces učenja, on ostaje ispod nivoa pažnje. Naravno onda da više pažnje poklanjamo učenju koje zahteva pažnju nego onome koje joj izmiče i koje je pretiče. Maternji i strani jezik su kao hodanje i skijanje. Hodanje usvojimo spontano i potpuno - za to imamo instinkt, sve potrebne uslove i jak stimulus okruženja. Za skijanje je potrebna odluka, materijalne okolnosti, pažnja, vežba - i onda skijanje neko ne nauči uopšte, neko ga nauči donekle, a nekome su hodanje i skijanje na jednakom nivou. Onda se javi naučna savetnica za sport i fizičko vaspitanje i upozori da više pažnje poklanjamo učenju skijanja nego hodanja.

Možda poklanjanje pažnje ovde stoji za trud, volju, elan, posvećen učenju, odnosno usvajanju jezika. Onda je to neistina. Instinkt učenja jezika u periodu prvog, maternjeg usvajanja, toliko je jak da se ne može uporediti sa sedenjem na časovima stranog jezika. Da su iole blizu ponašanju deteta koje usvaja jezik, učenici bi na ovim časovima svih 45 minuta naglas izgovarali teške kombinacije glasova u jeziku koji uče, isprobavali morfološe i sintaksičke kombinacije reagujući na reakcije nastavnika tako snažno da bi im gramatičke regularnosti ostajale trajno zabeležene u memoriji, a ipak bi ih istog trenutka ponovo testirali.

Možda, opet, poklanjanje pažnje stoji za broj časova posvećenih stranom jeziku u odnosu na broj časova posvećenih maternjem. Srpskom, da se neko ne polakomi. Neznanje je onda u tome da časovi maternjeg jezika u školi ne služe učenju tog jezika. Maternjim jezikom do školskog uzrasta već svi pojedinci sa tipičnim kognitivnim razvojem vladaju sa punom kompetencijom (to što nas program uči da je prošlo vreme od gledati - gledao sam samo ilustruje kvalitet programa). Na časovima maternjeg jezika smisleno je učiti o jeziku kao pojavi (opštelingvističke sadržaje), kao i usvajati veštine upotrebe tog jezika u specifičnim kontekstima, odnosno za konkretne svrhe. Ni jednog ni drugog u našim programima gotovo da nema, zahvaljujući naučnim savetnicima i univerzitetskim profesorima srpskog jezika. I da, nije istina da je više časova posvećeno stranom nego maternjem jeziku - a što se ti časovi koriste loše - zahvalimo znamo već kome.

Ako neko nije razumeo zašto naučna savetnica Stijović u rečenici koja je završila u naslovu strani jezik stavlja u neprirodni kontrast sa srpskim, umesto prirodnog sa maternjim, to je zbog toga što se ona obraća samo onima kojima je maternji jezik srpski. Ujedno ona od silnog nacionalnog žara ne može da propusti da istakne srpskost tog jezika. Ali i kada referiše samo na nas koji sa njom delimo srpski identitet, ona pogrešno presuponira da nam je svima maternji ne onaj srpski jezik koji smo usvojili kao maternji, nego onaj srpski jezik kojem ona želi da nas nauči. Taj srpski jezik nikome nije maternji. Ipak, za one koji su sa Desankom "imali sreće da se rode tamo gde" su se rodili, on predstavlja malu varijaciju u odnosu na njihov maternji, dok za one koji su imali nesreću da se rode gde su se rodili - on efektivno jeste strani jezik. I tako naslov intervjua gubi i poslednje ostatke smisla.

Iako je post posvećen naslovu, ne mogu da se uzdržim da ne prokomentarišem jedan ne tako redak, ali ipak dražestan biser. Kaže naučna savetnica Stijović: Норма мора да прати развој живе речи, не сме да изгуби контакт са реалношћу, али, свакако, не сме ни да озакоњује промене које не одговарају структури језика. Neka se jezička osobina promeni upravo jer se više nije uklapala u strukturu, usled promene drugih aspekata jezika. A onaj ko misli da se jezik vlada zakonima koje on ozakoni nije daleko od onoga ko veruje da ga sutra čega bitka kod Vagrama.