Kako biti srbista

Ili srbistika, ili nauka

U Srbiji ne nedostaje paradoksalnih i naopakih stavova i običaja. Razumno je očekivati da u tom pogledu izuzetak, ili bar donekle pošteđeni domen, bude akademska zajednica. Ali u obilju paradoksalnog i naopakog, ne iznenađuje što je realnost upravo suprotna.

U okviru akademske zajednice čiji članovi sebe nazivaju srbistima, uz očekivani stav da je srbistika naučna disciplina, i da su njene dve dominantne pod-discipline srbistička lingvistika, kao bavljenje lingvistikom na materijalu iz srpskog jezika, i srbistička nauka o kniževnosti, kao bavljenje naukom o književnosti na materijalu iz srpskog jezika, među srbistima lingvistima postoji i jedan koji je vredan interesovanja antropologa, ili prosto zaljubljenika u ispade čovekovog uma. Među srbistima lingvistima učvršćen je stav da se srbistička lingvistika odnosi samo na ono što prethodi nauci i ono što joj sledi - na opisivanje srpskog jezika i preskripciju njegove standardne varijante - ali ne i na samu nauku o jeziku. Istraživanje koje utvrđuje lingvističke zakonitosti na materijalu srpskog jezika, koje srpski jezik koristi za testiranje hipoteza u različitim domenima teorije o jeziku - eksplicitno se smatra - ne spada u srbistiku. Ono spada u opštu lingvistiku.

Meni je lično, najmanje hiljadu puta, objašnjeno da moji naučni radovi, iako se gotovo svi bave empirijskim materijalom iz srpskog jezika, i iako su svi iz domena lingvistike, ne spadaju u srbistiku već u opštu lingvistiku. Razlog - to što svi ovi radovi izvode opšte teorijske zaključke na osnovu generalizacija formulisanih nad materijalom iz srpskog jezika. ∀x. teorijski_relevantno(x) ⇒ ¬srbističko(x). Kraće: sbistika ∩ teorija = {∅}.

Dakle, srbistika seže do onde dok se ne dotaknemo teorije. Sve što se dotakne teorije, prestaje biti srbistika, i postaje opšta lingvistika. Svakom ko se bavio naukom - ili nije, ali zna da jezgro nauke predstavljaju naučne teorije, a da su naučne teorije sačinjene od naučnih hipoteza podvrgnutih testiranju posmatranjem i eksperimentisanjem - uviđa implikaciju ovog stava: ovako definisana, srbistička lingvistika nije deo nauke. U delu gde opisuje činjenice, ona je priprema za nauku (iako bez jasne svesti o teoriji, ni opisivanje ne može biti naučno upotrebljivo), a u drugom, u propisivanju standardnog jezika, ona je jedna od mnogih mogućih primena lingvistike kao nauke. Ali po definiciji, trenutak kada zađemo u samu nauku, trenutak je kada smo napustili srbistiku.

Kako se dogodilo da jedan važan deo akademske zajednice, zajednice onih koji se bave naukom, koji su plaćeni za bavljenje naukom i za prenošenje naučnog saznanja mlađim generacijama, za čije bavljenje naukom sredstva izdvajaju svi građani Srbije, dođe u situaciju da eksplicitnom definicijom svog angažovanja isključuje bavljenje naukom iz njegovih okvira?

Filologija

Filologija podrazumeva proučavanje starih tekstova iz ugla jezika, ali na pozadini pitanja koja se pre svega tiču istorije, kulture i književnosti. Procvetala je u devetnaestom veku, kada su okolnosti romantičarskog oduševljenja nacijom akcentovale njena interesovanja. Na kratko vreme se transformisala u proučavanje nacije i njene jezički ostvarene i čuvane kulture. Nakon toga se povukla u domene interpretacije tekstova na mrtvim jezicima, a drugde su je nasledile uglavnom lingvističke i književnonaučne discipline poput lingvistike teksta, istorijske i komparativne lingvistike. Drugde, u smislu u drugim domenima njenog interesovanja iz doba procvata, ali i drugde, u smislu u drugim državama u odnosu na ove naše bivše komunističke.

Zašto baš bivše komunističke? Zato što je komunizam kakav smo imali delio relevantne osobine romantizma. Visoko je vrednovao pojam nacije i njene samosvojnosti, kao i folklor kao umetnički izraz klasa koje je zastupao. Iako je ruska nauka danas u restrukturiranju, i ruski univerziteti skupo plaćaju strane naučnike da bi sustigli zapad u što većem broju naučnih oblasti - ako želite dobar opis pojedinih malih i nedovoljno istraženih jezika, Rusija je jedno od najboljih mesta gde ih možete potražiti. Ako vas pak interesuje lingvistika kao nauka, u Rusiji ćete naći američke lingviste Barbaru Partee i Johna Baylina i njihove studente, te nekoliko ruskih lingvista školovanih na zapadu, poput Irine Sekerine i Natalije Sljusar.

Filološko poimanje proučavanja jezika, koje nije opstalo upravo zbog svoje nesklonosti teorijskom, dominantno je u srpskoj lingvistici od Vuka do danas. I iako su Vuk, Daničić, Maretić, Belić, Ivići pokazivali autentična interesovanja za teorijsko, oni su u tome iskakali iz opšteg duha lokalnog bavljenja jezikom. Oni su i sami svoje interesovanje za teorijsko čuvali kao privilegiju, a kod svojih studenata su podsticali ono filološko, ili danas: srbističko. Jer zapravo srbistika i stoji, kao skraćeni naziv, za srpsku filologiju, kao što i slavistika, anglistika i germanistika stoje za slovensku, anglofonu i germansku filologiju.

Podatnost srpske (i bošnjačke, crnogorske, makedonske, naročito hrvatske) lingvistike nacionalizmu s kraja prošlog i početka ovog veka zato u velikoj meri potiče od njihove filološke usmerenosti. Neuspeh da se posle tog izleta okrenu nauci takođe.

Nacionalizam

Epidemija nacionalizma koja je u tadašnjoj Jugoslaviji nastupila krajem osamdesetih godina donela je i novu ulogu članovima akademske zajednice koji su se bavili jezikom i književnošću. Uloga je bila u tome da se utvrdi šta je sve u okviru predmeta interesovanja jedne prevaziđene naučne discipline, filologije, "svojina" sopstvenog naroda. Srpski proučavaoci književnosti su utvrđivali šta je srpska književnost: dubrovačka, književnost onih koji su se izjašnjavali kao srpski pisci, književnost pisaca van Srbije koji su etnički Srbi, književnost pisaca van Srbije čije je etničko poreklo srpsko. Srpski lingvisti su utvrđivali dokle sežu srpski dijalekti, ko je sve ukrao srpsku standardizaciju jezika, kako najbolje restandardizovati jezik tako da nam se više ne uzima. Sa ovim obrtom, pojavilo se i novo ime za filologe koji se bave srpskim jezikom: srbisti.

I dok su srbisti u nauci o književnosti brzo prevazišli ovu fazu, srbisti lingvisti nikada nisu. Razlog je verovatno to što nisu imali čemu da se vrate, o čemu je već govoreno uz podnaslov Filologija.

Vrednovanje rezultata naučnog rada

U maniji koja pridruženje Evropskoj Uniji gleda kao žrtvu zarad konačnog uvaljivanja pod okrilje velikodušnog staratelja, a ne kao na priliku da se država osavremeni, i gde se preporuke o osavremenjavanju prihvataju kao zlo koje ne razumemo, ali ga moramo provesti, a ne kao model koji treba da razmotrimo, optimizujemo, prilagodimo, i onda na najbolji način primenimo u svojoj zajednici, i preporuke u domenu vrednovanja naučnog rada prihvaćene su na isti način. Rezultate naučnog rada vrednujemo prema eklektički sklepanim tabelama sa kategorijama i bodovima. Na primer, časopisi su podeljeni na međunarodne i nacionalne. I jedni i drugi su raspoređeni u tri klase, prema značaju. Domaći su klasifikovani prema burazerskoj bliskosti urednika i izdavača sa uticajnim članovima regulatornih tela. Strani prema stepenu naučnog uticaja merenom citiranošću. Napredovanje u naučnoj hijerarhiji reguliše se uslovima definisanim nad ovom tabelom. Na primer, objavljivanje u klasifikovanom međunarodnom časopisu uslov je za mentorstvo doktorskoj disertaciji.

Očigledno je da disciplina koja se definiše kao nenaučna ne može prići međunarodnom naučnom časopisu. Država je pred pitanjem hoće li ostati bez lingvistike koja se kako-tako bavi njenim zvaničnim jezikom, ili će je izuzeti iz regulative i provere kvaliteta. Prirodno, i opravdano, odlučuje se za drugu opciju. Ali umesto da načini strategiju kako postepeno dovesti svoju lingvistiku do učešća na svetskoj naučnoj sceni i dostizanja prihvatljivog kvaliteta naučnog istraživanja, paradokslana i naopaka država dozvoljava da srbistička logika načini definitivni otklon. Izuzimanje od formalnih zahteva do postizanja potrebnog nivoa, lagano metastazira u stav da svaka publikacija domaćeg lingviste na materijalu srpskog jezika u međunarodnoj periodici postaje pretnja. Postaje argument državi i široj akademskoj zajednici da oslabi zaštitu srbista od praga kvaliteta, da uslov stvarnih međunarodnih publikacija uspostavi za izbore u viša zvanja, rukovođenje projektima, mentorstva i za upravljačke funkcije u visokom školstvu i nauci. Srbistička zajednica da bi zadržala privilegiju sve ono što bi svojim sadržajem moglo dovesti do međunarodne naučne publikacije, sve ono što je stvarna nauka, isključuje iz srbistike. Tako se garantuje da srbista nikad neće biti u mogućnosti da objavi u stvarnom međunarodnom lingvističkom izdanju, i da mu je potrebna zaštita države, odnosno poseban, privilegovan tretman.

Srbisti i jezik svetske nauke

Prosečni srbista nije u stanju da piše nijednim stranim jezikom, a donekle je u mogućnosti da čita, i to samo na ruskom. U mlađoj generaciji postoji manji broj izuzetaka koji se (pasivno) služe engleskim jezikom.

Slično situaciji sa diskvalifikacijom međunarodne periodike, i ovde se javlja zatvoreni krug neuspeha i sindroma kiselog grožđa. Srbista se ne služi engleskim i zato ne može da objavi u međunardnoj periodici, koja je danas sva na engleskom. Zato srbista zauzima stav: engleski je jezik globalizacije, NATOa, neokolonijalizma, i ja iz etičkih razloga (= u inat) ne želim da ga koristim. I tome ću učiti i svoje studente. Tako se situacija prenosi i na nove generacije: studenti uče da je sva srbistika pisana srpskim jezikom i da na engleskom ne treba ni čitati, kamoli pisati.

Engleski jezik je jezik svetske nauke. Nauka ne postoji u nacionalnim ili etničkim granicama - nauka je samo jedna, sve što nije deo jedinstvene svetske nauke - to nije ni nauka. Jedini način da se istraživanje učini dostupnim naučnoj publici jeste da se predstavi na engleskom. To je činjenica sveta u kome živimo. Meni se prvom ne sviđa, i ja bih ugrabio i svom snagom podržao prvu priliku da se ovo promeni. Ali dotad, ili ćemo se baviti naukom, ili nećemo. I ako smo toliko etični da bojkotujemo engleski jezik kao jezik nauke, onda treba da budemo i dovoljno etični da priznamo da se ne bavimo naukom, i da ili to počnemo da činimo, ili prestanemo da na ime bavljenja naukom primamo plate univerzitetskih profesora i institutskih istraživača.

Eksponencijalni efekat

Svaki građanin Srbije koji ima makar godinu dana obrazovanja bio je izložen nastavi srpskog jezika. Što više obrazovanja, to više izlaganja. Svima njima predavali su profesori koji su studirali kod srbista. I svima njima je usađena ideja da je srpski jezik predmet srpske lingvistike, koja je potpuno odvojena od svetske lingvistike, da se jezikom bavimo samo opisujući ga i propisujući ga, i implicitno da se jezikom ne možemo baviti kao drugim domenima prirode i čoveka: držeći se naučnog metoda, odnosno naučnog postupka.

Zagonetka

Antropološki je, i sociološki, zanimljivo pitanje zašto se od srbističkih disciplina ovo dogodilo samo srbističkoj lingvistici. Zašto srbisti u oblasti nauke o književnosti svoja istraživanja u najvećoj meri baziraju na teorijama aktuelnim u međunarodnoj naučnoj zajednici? Zašto se književna teorija i u Jugoslaviji, u vremenu socijalizma, očuvala kao integralni deo svetske književne teorije, dok se nauka o jeziku snažno vezala za filologiju i sovjetsku lingvistiku i samo pasivno naslućivala odjeke razvoja lingvistike u ostatku sveta? Ili: zašto su ideje filologije u srpskoj nauci o književnosti očuvane samo u tragovima među nekim od proučavalaca starijih razdoblja, a u većini oblasti prevladavaju savremeniji pristupi, dok je nauka o jeziku ostala dominantno filološka i preskriptivna, kao u doba prvih gramatika latinskog jezika? Zvuči fantastično, ali nemam objašnjenje ovakvog fenomena.

Jezička kultura

Iz jednog članka u Novostima (http://www.novosti.rs/vesti/kultura.71.html:463708-Okupacija-stranih-reci):

- Jezik je sistem unutar koga postoje podsistemi kojima vladamo - nastavio je Kovačević. - Sistemi novinarskog, administrativno-pravnog, književno-umetničkog ili naučnog stila... čine jezik u celini. Ako ne vladamo njegovim temeljima, zapravo ne vladamo jezikom. Današnje vreme govori o karikaturi jezičke kulture kod Srba. Danas je kod našeg naroda srpski jezik na vrednosnoj lestvici ispod bilo kog drugog, što nikad nije bilo. Zato je Odbor za srpski jezik neophodan.

Ovaj pasaž implicitno podrazumeva (jezikom pragatike - akomodira presupoziciju):

1. da jezičko ponašanje nije spontano, kognitivno intransparentno ponašanje usvojeno zahvaljujući urođenom kapacitetu, već predmet eksplicitnog znanja i svesno kontrolisanog ponašanja, koje se uči kao što se uči projektovanje zgrada ili izvođenje operacije slepog creva.

2. da je socijalna varijacija u jezičkom ponašanju koju obuhvatamo pojmovima registara i funkcionalnih stilova stvar norme koju za svaki od ovih domena (npr. za svakodnevni kolokvijalni jezik, ili za jezik naučnog rada) propisuju lingvisti, bilo pojedinačno, bilo kroz odbore, savete, akademije, a ne prirodno nastalo raslojavanje koje u svom obimu i karakteristikama zavisi od socijalnih parametara u svakoj pojedinačnoj jezičkoj zajednici (ako tako nešto postoji).

4. da je konačni cilj lingvistike, cilj kome svako lingvističko angažovanje treba da direktno ili indirektno doprinese, i kojim se doprinosom meri vrednost tog angažovanja - formulisanje norme, preskriptivnog sistema koji uređuje kako se treba jezički ponašati - na planu fonetike, gramatike, pa čak i stila (stilistička norma je jedan od centralnih pojmova srpske lingvistike, koliko god svakom razumnom čoveku zvučao kao oksimoron, jer stil se upravo odnosi na domen slobode, na prostor u kome se ostvaruje ono individualno, specifično, i gde nema prostora za preskripciju).

5. da je situacija u kojoj jezik u upotrebi ne izgleda onako kako ga lingvisti i njihovi odbori i saveti propisuju nepoželjna, bolesna situacija, u kojoj se društvo, država, nacionalno biće ne mogu uzdići iz banalnosti i propadanja.

Kapacitet za usvajanje jezika je urođen kao i kapacitet za usvajanje hoda. Ovo pitanje već dugo nije predmet debate, ovaj odgovor je već dugo deo zajedničkog znanja svih lingvista, bez obzira na metodološko usmerenje, jer su dokazi brojni i ubedljivi, a dovoljno je pomenuti jedan: ljudsko dete će naučiti jezik zajednice u kojoj odrasta, bez ikakvog aktivnog podučavanja, i nezavisno od toga je li rođeno u toj zajednici ili ne. Životinja neće naučiti prirodni jezik kakav koristi čovek, ni u jednoj njegovoj realizaciji (govor, znakovni jezik), čak i kada se podvrgne intenzivnoj dugoročnoj obuci. Jezičko ponašanje je u tipičnom slučaju netransparentno, kao što je to i hodanje: pišući ovo ne razmišljam o tome da ovo 'razmišljam' treba da se složi u licu i broju sa izostavljenim subjektom, kao što hodajući ne razmišljam o tome da nogu koju povlačim treba da pomerim napred centimetar ili dva ispred početka horizontalne projekcije mojih ramena. Najzad, svako od nas drugačije govori na košarkaškom terenu nego što govori kod sekretara suda od koga traži apostil za venčani list. Isto tako, svako od nas drugačije hoda na košarkaškom terenu, nego u sudu, ili kroz šiblje u parku, ili na plaži. Osim Letećeg cirkusa, nisam čuo da se individualno ili preko odbora iko žali na to da se danas ne hoda pravilno, i da se nedovoljno dobro poznaju sistemi hodanja po vrelom pesku i tvrdom kamenu zgrade suda.

I da pokažem da paralela uopšte nije komična, ili preterana. Kada hodamo ružno, po nekom opštem sudu, ili smešno, kao što hoda autor ovog teksta, mi možemo ovo ponašanje izvući iz kognitivne netransparentnosti, i poraditi na njemu - ispraviti stopala, minimalizovati vertikalnu amplitudu, ispraviti glavu. Možemo naučiti da hodamo kao gejša, kao princ Čarls, ili kao pravi profesionalni klovn. Tako možemo raditi i na svom jeziku. Pogotovu ako želimo da ga koristimo kao simbol socijalne pripadnosti ili ako nam je jezik sredstvo rada (kao piscima, novinarima, advokatima, sveštenicima, naučnicima). I tada možemo želeti da svoj jezik učinimo upadljivimm ili neupadljivim, prestižnim, kitnjastim ili smešnim. To je stvar našeg izbora, i stvar našeg stila.

I možemo, najzad, živeti u vremenu, u kulturi, u kojoj se teži ujednačenom, kitnjastom, veštačkom, doteranom - i tada će onaj citat od koga smo krenuli biti kao bubreg u loju, biće u svom kontekstu u kome dobija svu snagu koju podrazumeva svojim sadržajem. Ali možemo živeti i u bilo kakvohj drugoj kulturi, jednoj od beskrajno mnogo mogućnosti u koje se citat s početka ne uklapa, u kojima ne samo što nema snagu, nego nema ni interpretaciju. U kulturi koja teži autentičnosti, ili slobodi, ili neupadljivosti, jednostavnosti, svedenosti, nema prostora za učenje registara, za eksplicitno normiranje podsistema - oni se prirodno uspostavljaju, zahvaljujući svojoj socijalnoj funkciji i interakciji sa socijalnim parametrima.

Najzad, lingvistika je nauka, a nauka ima za cilj da opiše i objasni neki domen sveta. Nauka o jeziku opisuje i objašnjava jezik. Da, ona se može koristiti i da se domeni nadgradnje, beznačajno mali u srazmeri sa ukupnim jezičkim sistemom, propišu u onim društvima i kulturama u kojima se pokazuje potreba za takvim propisivanjem, u kojima zajednica pokazuje žeđ za preskripcijom i spremnost da tu preskripciju prihvati i ostvari. Ali preskripcija je samo jedan od domena primene nauke o jeziku, sekundaran u odnosu na sam živi jezik kao prirodnu pojavu kojom se nauka bavi, i uslovljen društvenim stavovima. I kada preskriptivna zajednica izražava nezadovoljstvo time da postoji u društvu koje ne pokazuje želju za preskripcijom i spremnost da je prihvati, društvo nema nikakav razlog da se na to osvrće, i osim površnih komentara - zaista se samim svojim jezičkim ponašanjem i ne osvrće.