Južni dijalekti su lepi i dragoceni, dok ostaju u svoja četiri zida

Napomena: U tekstu za osobe koje se bave lingvistikom u metodološkom pristupu iz devetnaestog veka, i čije interesovanje je vezano za srpski jezik, koristim termin srbisti. Ovo ne znači da ne postoje metodološki savremeni istraživači srpskog jezika.

Srbisti koji su se oglasili o projektu Digitalni bukvar uglavnom iznose isti stav koji zastupaju i inače kada se otvori pitanje jezičke diskriminacije. Taj stav kaže da nijedan srpski dijalekat, pa ni oni južni, nisu loši ni pogrešni, da su svi lepi i za sebe ispravni, i važan deo srpskog jezika. Srbisti ne diskriminišu nijedan govor – naprotiv, oni se intenzivno interesuju za dijalekte, i upravo o južnim dijalektima je napisano najviše monografija, disertacija, članaka. Međutim, kada se postavi pitanje ima li u standardu mesta za dijalekatske osobine, oni odgovaraju sa da, ali. Ali je da dijalekatske osobine u standard ulaze ako prođu "filter vremena i srbističke zajednice". Drugim rečima – jedna pojava u deset ili sto hiljada, i to posle pedeset ili sto godina. Za neke dijalekte ni to.

Pokušaću da ciničnost ovog stava ilustrujem parabolom. Parabole su uvek jačeg intenziteta od ciljanog koncepta, pa je i moja takva. U vreme kojem pripada lingvistički pristup srbista, krajem 19. veka, u Evropi su postojali ljudski zoo-vrtovi. U njima su u ograđene prostore smeštani pripadnici različitih kultura i etničkih zajednica iz kolonija, zajedno sa osnovnim artefaktima njihovih kultura koji ilustruju stanovanje, odevanje i ukrašavanje, oruđa rada. Zamislimo da je neko u to vreme otvorio pitanje rasizma i dobio odgovor da oni, Evropska elita tog vemena, nisu rasisti, oni smatraju sve kulture vrednim i lepim, i važnim delom ljudske vrste. Upravo su egzotičnim ljudima posvetili posebnu pažnju i uložili mnogo da široj publici predoče njihove fizičke osobine i način života. I da se postavilo pitanje ima li za te ljude mesta u višim staležima evropskih država – odgovorili bi da, ali. Mesta ima za sve koji zadovolje uslove koje mi postavljamo, držeći sve te ljude daleko od mogućnosti da ih ispune. Drugim rečima – jedan u milion, i to posle decenija poniženja.

Najdirektnija stigmatizacija južnih srpskih dijalekata je kada se sami dijalekti smatraju ružnim, zaostalim, ne-srpskim (jer za mnogog Srbina je ovo uvreda – a nije uvreda da se za interese švercera oružja i dilera droge u ime nacije žrtvuju životi). Ovako očigledno šovinističke stavove samo najbeskrupulozniji eksplicitno iznose – mada i toga ima više nego dovoljno (stanje nacije). Najmasivnija stigmatizacija dolazi drugim kanalom koji srbisti omogućavaju i potpomažu svojim stavom prema standardu, i u kome aktivno učestvuju svojim intervencijama i savetima. Ona se sastoji u tome da se kada neko govori standard i pritom unosi nestandardne osobine centralno- i severnosrbijanskih dijalekata – to ili ne prepoznaje kao pažnje vredno odstupanje od standarda (za osobine urbanih govora), ili se gleda kao promašivanje registra (unošenje neformalnih jezičkih sadržaja u formalni jezik, kod osobina ruralnih govora). Kada pak neko u situaciji rezervisanoj za standard unese najblažu osobinu južnih dijalekata – ovo se doživljava i ocenjuje kao teško ogrešenje o standard. Na ovaj način, isti onaj ekstremni stav da su južni srpski dijalekti ružni, zaostali, ne-srpski, neguje se na mnogo perfidniji, implicitni način, koji osim što je jednako stigmatizujuć i diskriminišuć, još potpuno izbegava cenzuru svesti i savesti.

Nije lek za stigmatizaciju u smeštanju dijalekata u vitrine ukrasa srpske nacije, u zoološke vrtove egzotičnih jezičkih varijeteta. Lek je u otvaranju visokih registara, u otvaranju zvaničnog i drugog javnog prostora za jezičke elemente južnih srpskih dijalekata. Bilo zauzimanjem fleksibilnijeg stava prema standardu, bilo ukidanjem veštačkog standarda, bilo uvođenjem paralelnog standarda zasnovanog na južnim govorima. Bez ovoga smo svi saučesnici u procesu koji osim što je duboko nepravedan, osim što nanosi mnogo štete – ekonomske, kulturne, obrazovne – ujedno i neminovno vodi raspadu jezičke zajednice, i to na mučan i težak način.

Kooperativnost čuva zajednicu, nametanje je ruši

Dva često navođena argumenta za strogo pridržavanje standardnog jezika su da bez njega ne bismo mogli da se razumemo, i da on na okupu drži jezičku, etničku, odnosno nacionalnu zajednicu.

Jeste pokušali nekad da zamislite šta bi se desilo kad bi se sreli Piroćanac i Somborac i razgovarali jedan sa drugim tako da Piroćanac govori čist pirotski, a Somborac čist somborski dijalekat? Ja kad pokušam, imam problem. Nešto mi ne da, opire se, ne mogu da zamislim da bi se to realno desilo. Ono što mi smeta je kooperativnost.

Ljudi su u komunikaciji kooperativni. Kad vide da neko govori drugačije, potpuno nesvesno svode svoj jezik na najčešće, najopštije reči, na one koje čuju i od sagovornika, ponegde čak uzimaju sagovornikovu reč za nešto za šta bi sami rekli drugačije. Ako neko sa Vama ragovara o stolariji, i za kvaku konstantno koristi reč drška, pritom Vas ne razumevajući kada Vi kažete kvaka, posle bezuspešnih više ili manje diskretnih pokušaja da objasnite da je pravi termin kvaka – počećete i sami da govorite drška (mada, ne bih da potcenim koliko je neko teška osoba).

Tako u svakoj jezičkoj zajednici, u svakoj zajednici gde ljudi govore različite srodne dijalekte, kooperativnost vodi spontanom izranjanju novog dijalekta, koji se zasniva na svemu onom što postojeći dijalekti dele, ponegde na elementima koje deli najveći broj dijalekata i govornika, te na pojednostavljenju preostalih sadržaja. Takvi dijalekti se zovu prirodni standardi. Njihove osobine su da su fleksibilni – ne postoje jednoznačna pravila već za svaku jezičku pojavu postoji opseg prihvatljivih opcija – i da su donekle pojednostavljeni (ovo je, na primer, razlog zašto su engleski i kineski jezik do postojeće mere uprostili svoju morfologiju). Ove dve osobine čine da govornici dijalekata lako uče prirodne standarde, kao i da standard ne pruža osnov za podelu i diskriminaciju.

U jednom kratkom periodu istorije, među lingvistima je vladalo uverenje da je za društvo povoljno da se njegov standard veštački propiše. Tada su mnogi jezici dobili veštačke standarde. Najčešći princip je bio uzeti neki postojeći dijalekat, i tamo gde i on dozvoljava više opcija, ograničiti ga na samo jednu. Ovo se dogodilo sa nemačkim, francuskim, ruskim jezikom, a istim putem krenuo je i srpski, odnosno srpskohrvatski. Drugi jezici, poput engleskog, danskog, norveškog ili španskog, ili nisu pokazali interesovanje za uspostavljanje veštačkog standarda, ili su otvorili prostor za postojanje većeg broja takvih standarda.

Veštački standardi imaju tri velika problema. Prvi je da slede juristički princip suprotan prirodi jezika, podrazumevajući da za svaki jezički problem postoji samo jedno rešenje. Za veštačke standarde je veoma bolno kada na primer ne mogu da kažu da je ispravno samo „gospoda su stigla”, a neispravno “gospoda je stigla” i “gospoda su stigli” – već su sve tri opcije deo jezika. Kako jezik ne predstavlja ograničen sistem – logička implikacija je da će uvek biti jezičkih problema koje standard ne propisuje. U krajnjoj instanci, dok je prirodni jezik po velikom broju dimenzija beskonačan, veštački jezik je konačan – i time drastično nižeg ekspresivnog kapaciteta.

Drugi problem veštačkih standarda je što se prirodni dijalekti neprestano menjaju, menja se i društveni okvir upotrebe jezika, pa i sam jezik. Ali, propisani jezik se ne može prirodno menjati - moraju se svesnom intervencijom menjati propisi. Zagovornici ideje veštačkog standarda pokušavaju da ovaj problem reše njegovim povremenim izmenama. Pogotovu su u tom smislu angažovani nemački lingvisti, koji imaju redovna okupljanja za koja se pripremaju izveštaji i predlozi o izmenama. Srbisti (što koristim kao termin za ljude koji sse jezikom bave u metodološkim okvirima 19. veka i interesuju se za srpski jezik) su izrazito konzervativni. Iako su im usta puna “fleksibilne stabilnosti”, njihovo opredeljenje je stabilnost, i srpski veštački standard danas uključuje tek zanemariv deo promena koje su se u jeziku dogodile u više od sto godina koliko je proteklo od definitivne standardizacije. Ovo standard čini neprilagođenim potrebama koje nameću okolnosti.

Treći problem je što ograničenja nametnuta prirodnom dijalektu na kome se veštački standard zasniva uvek narušavaju unutrašnju logičnost i sistemičnost jezika i čine ga teško naučivim. Zaislite samo da fizičar svede energetska stanja elektrona na ograničeni skup diskretnih vrednosti – kad bi se to moglo, sav univerzum bi se raspao. Ovaj problem je nešto manje izražen kod govornika dijalekata bliskih onome na kom je veštački standard zasnovan, jer oni uvek mogu da posegnu za alternativama iz svog živog dijalekta, a njihove alternative se doživljavaju kao marginalni deo standarda. Govornici drugih dijalekata imaju veće teškoće: kada oni za problem standarda uvedu rešenje iz svog dijalekta, to se doživljava kao teško ogrešenje o standard (na primer: podelio sam žvake na tri deteta). Ovaj problem, pogotovu kada je podržan vanjezičkim stereotipima, teži da izaziva diskriminaciju, istovremeno otežavajući i usporavajući obrazovanje dece iz takvih dijalekata, koja se efektivno školuju na stranom jeziku.

Nije teško videti kolika je besmislica da razumevanje među ljudima zavisi od postojanja veštačkog standarda – govornici srodnih dijalekata lako i efikasno uspostavljaju prirodne standarde koji se fleksibilno prilagođavaju stepenu različitosti dijalekata sagovornika i lako se uče. I pre Vuka, Belića i Stevanovića, ljudi su trgovali, dopisivali se, razgovarali. Još veća je zabluda da bi se bez standarda jezičke, etničke i nacionalne zajednice raspale – srpska se jezička zajednica formirala pre standardizacije jezika. Zajednice na okupu drže politički faktori i pitanja identiteta. Naprotiv, veštački standardi neophodno markiraju govornike nekih dijalekata i otvaraju prostor diskriminaciji i stigmatizaciji. Diskriminacija i stigmatizacija jednog dela zajednice pak često vode njenom raspadu.

Osam principa održanja jezičke zajednice

1.      Jezik svake zajednice je jedna jezička zajednica. Veće jezičke zajednice se odlikuju dijalektima i spontano uspostavljaju standardni dijalekat kojim komuniciraju govornici različitih dijalekata. Neke jezičke zajednice veštački određuju svoj standard.

2.      Nijedan zakon ni identitet pojedinca ni grupu ne obavezuje da bude deo bilo koje jezičke zajednice i prihvati njen standard. Ovo je uvek stvar dobre volje i interesa. (Videti i članove 2, 19 i 26 Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima UN.)

3.      Standardni jezik, odnosno dijalekat, samo je jedan od dijalekata, ni po čemu bolji od drugih. Veštački standardni jezik ima nedostatke u odnosu na prirodni.

4.      Standardnom jeziku treba težiti, ali je sasvim normalno, a često i korisno, od njega odstupati unošenjem osobina drugih dijalekata.  

5.      Govornik dijalekta koji nalikuje standardu rođenjem dobija mogućnost da u zajednici komunicira na svom maternjem jeziku. Govornik dijalekta koji se razlikuje od standarda sa drugima govori na standardu koji je prethodno morao da nauči kao i bilo koji strani jezik, sa manje ili više uspeha. To treba poštovati.

6.      Ispod kritike nečijeg govora uvek se krije negativno mišljenje o grupi koju taj govor karakteriše. Minimum pristojnosti nalaže da to ne činimo.

7.      Kad govori standardnim jezikom, govornik dijalekta koji se razlikuje od standarda prihvata da uloži dodatni trud i komunicira jezikom koji ga stavlja u podređeni položaj radi opstanka jezičke zajednice. Za svoj dodatni napor i odricanje, takav govornik zaslužuje zahvalnost jezičke zajednice.

8.      To što neko slabije vlada standardnim jezikom obično nije zato što ga je nedovoljno učio već je razlog njegov ekonomski status i urođena sposobnost ovladavanja različitim aspektima jezika, koja može biti bolja ili lošija. Ni jedno ni drugo ne smeju biti osnovi za osudu ili diskriminaciju.