Jezik je drugde: sistem negovane nepismenosti

Nedavno su javnošću još jednom protutnjali podaci o tome da je Srbija zemlja sa najviše funkcionalno nepismenih u Evropi. Kako u zemlji u kojoj se toliko govori o pismenosti i drži do pismenosti - preko milion nepismenih? U kojoj čim neko progovori kruševačkim ili leskovačkim akcentom, čim progovori pirotskim ili borskim dijalektom - svi prepoznaju nepismenost. Da li se na njih misli? Da li je to znak da kampanje Negujmo srpski jezik i Sačuvajmo srpski jezik nisu imale dovoljno efekta? 

Ne, to je znak da su ove kampanje, i pogled na jezik i obrazovanje kome pripadaju i koji šire, jošuvek suvereni vladari kulturne i obrazovne politike i prakse u ovoj zemlji. Kažem li ja to da kampanja Negujmo srpski jezik doprinosi nepismenosti? Kažem. Pa kako je to moguće, valjda negovanje jezika upravo znači opismenjavanje? Stvar interpretacije.

Pomenute kampanje i svetonazor koji nameću pod pismenošću podrazumevaju sposobnost da se govori i piše kao Ivo Andrić. Mali problem: Ivo Andrić je imao privatnog lektora i njegovi su tekstovi rezultat višegodišnjeg doterivanja. Ako vam je ova lestvica previsoko podignuta, a jeste, svakome, tu je drugo najbolje rešenje: norma. Skup proizvoljnih, i često nerealnih i nerazumnih pravila koja su uspostavili čuvari nekakve umišljene ispravnosti srpskog jezika kako bi nam 'pomogli' da svi govorimo kao Ivo Andrić. I koja su odredili kao donju granicu pismenosti. 

Pismeni moramo biti svi. Dakle, svi se moramo pridržavati norme. Inače smo nepismeni. Negujmo srpski jezik znači: potrudimo se više da se držimo norme, i da samim tim budemo pismeni. Šta je tu loše?

Loše je što norma obiluje loše prepoznatim generalizacijama, pogrešnim analizama jezičkih struktura u jeziku pretvorenim u neodrživa gramatička pravila. Ali pogubno je, naročito za pismenost, to što ovaj pristup pismenosti od ljudi traži nešto što niko ne može u potpunosti da postigne, a većina ne može ni u takvoj meri da ne budu prepoznati kao nepismeni. Ne samo što je i ova lestvica postavljena previsoko, i što je načinjena od lošeg materijala - postavljena je i u pogrešnom smeru.

Pismenost je ovde loše shvaćena. Ona ne podrazumeva sposobnost da se pripoveda poput Njegoša i pišu opisi prirode na nivou Petra Kočića. Ne podrazumeva pisanje sastava o proleću i o majci, ili držanje zdravice na slavi. Pogotovu ne funkcionalna pismenost.

Pod funkcionalnom pismenošću se podrazumevaju ona znanja i veštine koje čoveku omogućuju funkcionalnost u okruženju u kome živi: sposobnost da komunicira, da uči, da usvaja simboličke i vrednosne sisteme jedne kulture. Kada je reč o pisanju i čitanju, njen minimum su najosnovniji zadaci svakodnevnog života: popuniti formular, potpisati se, pročitati tablu na autobusu i naći sedište sa odgovarajućim brojem. Funkcionalna pismenost obuhvata i usmenu komunikaciju: sposobnost da se lekaru ili službeniku izloži problem, iznese zahtev, da se razume njegovo objašnjenje i slede njegova uputstva, da se predstavi svoj stav o nekom pitanju, svoj interes, izraze svoja osećanja. Uz to, osnona funkcionalna pismenost danas uključuje uzimanje novca sa automata, upotrebu elektronske pošte, lifta, interfona, plaćanje na kasi sa samoopsluživanjem, ali i poznavanje organizacije administracije, zdravstvenog sistema, političkih odnosa i drugih kulturnih odnosa i sadržaja. 

Ne samo da su ovo osnovi funkcionalne pismenosti neophodne čoveku, već predstavljaju i prirodni prvi korak u usvajanju šire i dublje pismenosti: korak koji se lako savladava, čija je svrsishodnost očigledna, koji pruža osećaj samopouzdanja, i omogućuje dalju nadogradnju. U svim pravcima. Ka dubljem i boljem razumevanju i samog jezika, i njegove uloge u književnsti, umetnosti, društvenoj organizaciji, politici, nauci. I ka efikasnijem i boljem korišćenju društvenih resursa. Kada dete naučimo funkcionalnoj pismenosti, kada ono razume smisao pismenosti, u njoj se oseća prirodno, onda će, uz nešto afiniteta i talenta, lako napraviti i sledeći korak: razviti svoj stil i prepoznati kvalitet tuđeg. Dok kada se sa slova, tačke, zareza, upitnika i uzvičnika krene direktno u rafiniranje stila, onda nastaje nerazumevanje i frustracija, a odatle nesigurnost i nelagoda pri upotrebi jezika. Kada se zajednici koja ne dostiže ni minimum zahteva funkcionalne pismenosti porukama o negovanju i čuvanju srpskog jezika zapravo kaže kako onog trenutka kad ne zadovoljavaju visoke i često promašene zahteve propisane norme - oni  manifestuju nepismenost, i ujedno ugrožavaju i kvare jezik, mi im sa onoga što pismenost zaista jeste peusmeravamo pažnju na nešto drugo, i šaljemo poruku da su od pismenosti mnogo dalje nego što zaista jesu.

Osnove funkcionalne pismenosti treba da obezbedi škola. Za to treba da se pobrine odgovarajuće ministarstvo propisujući dobro koncipirani program i obezbeđujući dobru pripremu za nastavnike. Funkcionalna pismenost se neće usvojiti pisanjem sastava na večite teme, poetične ili dosadne, patetične ili dubokoumne, niti lekcijama iz gramatike o subjektia i objektima, genitivu i pluskvamperfektu. Ona se postiže realnim zadacima sa kojima se srećemo u svakodnevnom životu: pisanjem molbe, žalbe, zahteva, popunjavanjem, ali i sastavljanjem formulara za neku svrhu, analizom (i idejama za poboljšanje) interfejsa kompjuterskog programa, raspitivanjem za put do bazena i davanjem uputstava onome ko se raspituje - čitajući karte i prema sećanju. U bilo kom dijalektu, sa bilo kojim akcentom. Nezavisno od bilo kakve norme. Jer ovo su veštine koje oogućuju snalaženje u svakodnevnom životu. Na kojima se u našoj školi ne radi, i koje ne budu savladane pre svega zbog visoko ostavljenih lestvica u nekom potpuno nevažnom domenu 'norme', domenu bez ikakvog značaja za bilo koji aspekt čovekovog života (osim one vrednosti koja mu je veštački dodeljena i održavana kampanjama za negovanje i čuvanje nesigurnost i straha). Umesto da se svim raspoloživm snagama uhvati u koštac sa životom, produkt našeg obrazovnog i društvenog sistema ostaje ubeđen da je nepismen i nesiguran, uplašen već u samom korišćenju jezika, i ispada iz igre mnogo pre nego što i stigne do pravih elemenata pismenosti.