Kultura sakupljača i opisivača

Na programu master studija filologije, na modulu za jezik, držim kurs koji se zove Metodologija lingvističkih istraživanja. Kurs sam osmislio sa ciljem da nadoknadi veliki nedostatak u razumevanju pojma nauke i naučnog istraživanja sa kojim većina studenata dođe do master studija, i da pomognem da u svet nauke, u koji ovaj nivo studija ima cilj da ih uvede, niko ne uđe bez makar najosnovnije predstave o tome šta je naučno istraživanje. Najkonkretniji rezultat treba da bude da njihovo mastersko istraživanje i rad kojim o njemu izveštavaju pokaže osnovnu informisanost o naučnom metodu. Stvarni rezultat kursa je drama. Završi se time da studenti razviju dezorijentisanost, nesigurnost i strah od master rada, sam kurs doživljavajući kao nerazumljivo odbacivanje svega što su ikad naučili da čini nauku kojom žele da se bave, i gubeći sve nade da će ikada završiti sa ispitnim obavezama na tom predmetu. Na kraju to nekako završe, ali najčešće ostajući jednako zbunjeni, i ne ostvarivši uspeh koji su od sebe navikli. Ali zbunjenost je podnožje nauke, valjda je i to neki rezultat.

Kurs počinjem uvek tako što pitam studente da makar okvirno saopšte kojim naučnim problemima će se baviti u master radu. Dobijem odgovore tipa: ja bih da se bavim onomastikom, na primer, imena u nekom selu. Ili: ja bih iz istorije jezika, na primer, govor nekog pisca kog mi profesorka da i onda da opišem njegov jezik. Ili pak: istraživaću poslovice, ali ne u standardnom jeziku, nego u nekom dijalektu (sa logikom da su poslovice u standardnom jeziku dovoljno istražene ili manje zanimljive - iako poslovice u standardnom jeziku ustvari ne postoje, budućida je u pitanju folklorna forma).

Onda ih pitam da mi navedu bar jedno naučno, teorijsko, pitanje na koje će njihovo istraživanje dati makar deo odgovora. I oni kažu: na pitanje kakva su imena u određenom selu, kakve su poslovice u određenom dijalektu. Objasnim da su to empirijska, a ne teorijska pitanja, pitanja koja pitaju kakvo je stanje pojedinačnih konkretnih stvari u svetu, ne pitanja koja pitaju kako su one povezane, i zašto. Da empirijska pitanja postaju naučna tek onda kad odgovaraju na neko naučno relevantno teorijsko pitanje. Onda objasnim da je teorijski zanimljivo pitanje zašto voda kada se greje isparava, ili zašto životinje imaju paran broj nogu, ili ako ćemo lingvistički primer, zašto jezici koji razviju bogat padežni sistem uglavnom izgube član, kakva je interakcija između akcenta glagola i njegove morfologije. 

Ponovo tražim da formulišu teorijsko pitanje. Dobijem odgovor: uporedila bih imena u dva sela, ili uzela bih poslovice u kojima je nosilac značenja životinja. I šta je onda teorijski zanimljivo pitanje? Pa kako se razlikuju imena u dva sela; kakvo značenje životinja u poslovicama nosi. Onda ostavimo teorijska pitanja za kasnije, kada prođemo lekcije koje se bave naučnim metodom uopšte i naučnim metodom u lingvistici. U okviru tih lekcija, detaljno se pozabavimo naučnim pitanjima, razlikom empirijskog i teorijskog, svrhom naučnog metoda, prođemo mnoge primere naučno zanimljivih pitanja u nauci uopšte, u lingvistici, hipoteza koje na njih nude odgovore, predikcija tih hipoteza, testiranja ovih predikcija. Predstavimo metode modelovanja u semantici, sintaksi, fonologiji, kvalitativne i kvantitativne.

Onda ponovo postavim pitanje: šta ćete istraživati, o čemu ćete pisati u master radu, i kog naučnog pitanja se vaše istraživanje tiče - i dobijem iste odgovore. U međuvremenu čujem od kolega: bili su mi studenti sa master programa, kažu predavao si im da istorija jezika i dijalektologija nisu nauke.

Ja ovde ne sporim da sam loš predavač - loš ili ne, pitanje koje me interesuje je zašto je uopšte potreban dobar predavač da studente nauči zanimljivim pitanjima, zašto i najgori mogući predavač nije dovoljan da im tek pomogne da naučna pitanja koja prirodno sede u njihovim glavama, prepoznaju i o njima govore. Naučna pitanja su stvar instinkta, stvar radoznalosti, ona su u svima nama od najranijeg detinjstva, naročito u onima koji pokazuju nameru da se bave naukom time što se upišu na program master studija. Naučna pitanja je teško suzbiti u sebi, teško ih je preskočiti, zameniti dosadnim pitanjima o tome koja konkretno imena se daju u jednom gradu ili selu. Šta je ta pitanja u ovim mladim ljudima zatrpalo, umrtvilo, potislo ih van domašaja podsticaja i provokacije da ih nađu i saopšte?

Lingvistika postavlja mnoštvo uzbudljivih pitanja o tome šta je čovek, kako je nastao, kako se razlikuje od drugih životinja; šta je misao, odakle ona čoveku; o tome kakvim algoritmom barata naš mozak kada stvara gramatične izraze, zašto svi jezici sveta pokazuju neke zajedničke osobine, zašto se jezik menja, zašto je podložan varijaciji, kako se jezici usvajaju i kako se zaboravljaju. Lingvistika je nauka koja proučava jezik kao opštu pojavu tako što istražuje mnoštvo konkretnih činjenica: svaki jezik nudi brojne empirijske zagonetke čije objašnjenje je korak ka objašnjenju dubljih osobina jezika, čoveka, sveta. Proučavanje našeg jezika, kao i proučavanje jezika cez, ili jezika halkomelem, ili finskog, značajno je za razumevanje jezika kao biološke, psihološke, socijalne i prirodne pojave. Obrazac ponašanja koji pokazuje naša imenica obrazovanje da se akcentuje na prvom slogu kada znači proces oformljenja nekog predmeta ili tela, a na pretposlednjem kada dobije specifično, pomereno značenje, i bude sinonim reči edukacija, govori nam nešto o tome kako fukcioniše čovekov mentalni leksikon, kako se pamte i grade reči, pa i kako naš mozak obrađuje informacije.

Ali u Srbiji, među ljudima koji kao svoj poziv ističu proučavanje srpskog jezika, lingvistika nije nauka. Ona se, kako je oni praktikuju, može razložiti u dve velike kampanje. Jedna je propisivanje velikog i neprikosnovenog zakonika o tome šta u našem jeziku jeste ispravno a šta nije. O njoj sam dovoljno pisao u ranijim blogovima. Druga je kampanja opisivanja i popisivanja svega što postoji, a nekako se vezuje za srpski jezik. Pogotovu opisivanja imaginarnih dijalekata (koji se prema tom shvatanju jednom opišu, i onda su večno opisani), oličenih u jeziku nekakvih zamišljenih baba s planine koje nikad nisu napuštale svoja sela niti imale kontakte sa ljudima koji govore iole drugačije nego one, koje nose neku suštinu opisivanog dijalekta, njegov drevni praizvor. Nije cilj opisati jezik kakav jeste, u kontaktima, u menjanju, u varijacijama, već razdeliti dijalekatski kontinuum u potpuno proizvoljne parcele i za svaku od njih opisati njen nepostojeći iskonski ideal.

Smisao ovog opisivanja je groznica etničkog identiteta: svaki mogući milimetar i trenutak svakog mogućeg aspekta postojanja etnikuma treba opisati jer tako opisujemo i od zaborava čuvamo atavističko jezgro identiteta tog etnikuma. Jedan srbista sa strepnjom u glasu saopštava drugom, ili svojim studentima: "Govor Medoševca još nije opisan". Nedostaje u zbirci opisa našeg jezika. Ako ga uskoro ne opišemo, možda ćemo ga zauvek izgubiti. Da li će selo nestati? Ne. Da li će ljudi u njemu prestati da govore? Ne. Ali možda nestane nepismenih izolovanih baba, i tako nam zauvek izmakne esencijalni medoševački, a ostane samo neki zaprljani, zagađeni, promenljivi.

Ali zamislimo da se zaista uspe da se u svakom selu Srbije pronađe po deset izolovanih baba, i opiše njihov govor. Da li tada posle kraja istorije proglašavamo i kraj dijalektologije? I kada tih baba zatim nestane, da li tada dijalekti prestaju da postoje? I šta ćemo onda raditi sa tih desetak hiljada dijalekatskih opisa, čemu će oni služiti? Da li će ih neko čitati? Da li će neko iz njih učiti kako da ispravno govori svoj dijalekat? Da li će oni ostati kao svedočanstvo čistog srpstva koje je nekad postojalo, a onda nestankom izolovanih baba prestalo da postoji? Najzad, da li je uopšte moguće iz jednog srbističkog opisa dijalekta rekonstruisati taj dijalekat?

Ne samo što ne postoje dijalekatske esencije koje izumiru sa babama, ne samo što su dijalekti prinudne apstrakcije a ne realni objekti, ne samo što su u vremenskom i prostornom rasipanju, ne samo što je zbirka opisanih dijalekata sama po sebi potpuno beskorisna i bezvredna dok se ne stavi u kontekst opštih naučnih pitanja o jeziku - već opis govora nije ni moguć bez prethodnog donošenja nekih teorijskih i metodoloških izbora. Bez prethodnog odgovaranja na neka opštija teorijska pitanja. Bez određenja pojmovnog aparata (glagol, padež, pitanje, slog, akcenat), bez izbora da li opisujemo unutrašnje jezičke strukturne osobine ili njihovu interakciju sa upotrebom jezika - sa našim namerama, sa efektima komunikacije, sa kuturnim i socijalnim parametrima. Teorijska pitanja tako i prethode opisu jezika, i predstavljaju njegovu svrhu, njegov krajnji cilj. Naivna slika o čistom opisu, o opisu radi opisa, o opisu radi nacionalnog bića, mera je naučne zabludelosti čitavog jednog naučnog polja u našoj državi.

Ova situacija, nastala mutacijom romantičarskog oduševljenja narodnim stvaralaštvom, etnicističke opsednutosti svojom etničkom zajednicom, i hijerarhijom i poltronstvom kao jedinim principima organizacije srbističke zajednice, specifična je za lingvistiku (i nauku o književnosti), i u drugim se disciplinama (čak ni u etnologiji - valjda jer se tamo razlikuju etnologija i etnografija) ne ispoljava. Nijedan naš fizičar ne misli da je cilj njegove nauke da izmeri sve fizičke veličine u svojoj državi, ili u svom narodu. Niti ijedan naš biolog misli da je cilj njegove nauke da popiše sve životinje, biljke, gljijve, alge koje žive u njegovoj državi, ili narodu. Naši epidemiolozi se bave i mikroorganizmima koji prete (i) drugim državama. Naši matematičari proučavaju brojne odnose i geometrijske oblike koji postoje i u drugim narodima i kulturama. Njih sve interesuju opšti zakoni koji važe u njihovim naukama, svi oni dele ista istraživačka pitanja kao njihove kolege u Belgiji ili Indoneziji.

I dok se studenti hemije ili političkih nauka bave uzbudljivim naučnim pitanjima, dok uče da nam nauka pomaže da razumemo svet oko sebe i u sebi, studentima srpskog jezika i književnosti se mozak intenzivno ispira sakupljačkim fanatizmom: toliko je toga još neopisano, još nesakupljeno, tolika imena ulica, glagoli u romanima ovog pisca, izrične rečenice u pesmama onog, govori tolikih sela. Čita se literatura zasnovana na teorijski neosmišljenom opisivanju, pišu se isti takvi seminarski i diplomski radovi, slušaju se predavanja na kojima ovakav pristup lingvistici stoji kao jedini koji je uopšte moguće da postoji.

Nemojte otići i nekome reći kako tvrdim da su sakupljanje i opisivanje loši po sebi. To su važni aspekti lingvističkog dodira sa empirijom, sa svojim predmetom proučavanja. Loše je kada se sakupljanje i opisivanje postave kao cilj. Oni su sredstvo, i moraju da budu određeni nekim opštijim naučnim ciljem. Neko teorijsko pitanje mora da oblikuje način prikupljanja empirijskih podataka i izbor podataka koji se prikupljaju. U fizici merimo magnetni fluks predmeta kad prethodno neka hipoteza predvidi da će biti u vezi sa gustinom magnetnog polja, površinom tela i uglom između nje i magnetnih sila. Ili da fluks jednog predmeta stupa u tačno određeni tip interakcije sa fluksom drugog. Neće prosto krenuti da mere i zapisuju sve fizičke veličine koje se mogu izmeriti za sve predmete i pojave koji nas okružuju - i svako novo stanje koje se uspostavi smatrati kontaminiranim i manje vrednim.

Do upisa master studija, studentima srpskog jezika uspešno je izbrisano svako sećanje na radoznalost, na uzbuđenje, naučno ushićenje - kada je u pitanju jezik. Jezik tamo gde su se oni obreli traži vojnike, robote, zombije, koji opisuju radi opisivanja, neselektivno, sve što miriše na jezik i moglo bi se opisivati, koji klasifikuju u nesistematične kategorije oput Fukoovih besnih pasa i životinja koje pripadaju caru, i nadaju se da jednog dana steknu hijerarhijsku poziciju koja će im omogućiti da malo i propisuju. Da im se prizna autoritet da određuju kako se ima govoriti, i da sprovode nadzor nad narodom da to i čini. Istinska nauka o jeziku za njih je strašilo, bauk, koji je s mukom proteran iz njihovog zabrana, i sada vreba iz tame, to im je potisnuto sećanje na vreme kada su bili slobodni, ali kada nisu bili deo svete zajednice opisivača i sakupljača, mrlja iz prošlosti koju kriju i od sebe i od drugih. Bauk koji stoji između onoga što opisuju i onoga što se propisuje, i preti da zapita: zašto ono što opisujemo toliko izmiče onome što propisujemo? 

Optimalna osnovica standarda iz ugla tipologije i istorije jezika

Jezički tipovi i evolucija jezika

Jedna od linija po kojima je naš jezik podeljen jeste i linija jezičkog tipa prema morfo-sintaksičkoj strukturi. Jezici se po ovom kriterijumu grubo dele na flektivne jezike poput indoevropskih, u kojima reči nastavcima (ređe prefiksima) grade kompleksni sistem morfoloških oblika, korenske poput mandarinskog (jezici gde svaka reč ima samo jedan oblik), aglutinativne poput baskijskog (koji spajaju čitave reči u nove reči i nove oblike) i polisintetičke poput jupika (koji grade izuzetno velike reči, složenošću i semantikom često ravne rečenicama), a naš jezik pokriva raspon od izrazito flektivnih novoštokavskih dijalekata, preko oslabljeno flektivnih staroštokavskih (uključujući kajkavski i neke dijalekte čakavskog za one koji ove govore smatraju delom našeg jezika) do analitičkih torlačkih dijalekata, koji u nekim domenima pokazuju aglutinativne i korenske osobine (na primer ne kažu najviši nego naj(-)visok, ne kažu čitati nego da čitam, ne kažu detetu nego na dete). Naš zvanični standardni jezik (zvanični standardni ovde stoji suprotstavljeno spontano ustanovljenim standardnim jezicima) zasnovan je na najflektivnijem polu naših dijalekata. Imajući u vidu da je dizajn standardnog jezika verovatno najmoćnije sredstvo jezičkog inženjeringa - da taj izbor može imati uticaj na stanje u živim govorima i njihov razvoj - ovo otvara pitanje kakve su posledice ovog izbora za naš standard, naše govorno područje i budućnost našeg jezika. Kao i da li bi bilo bolje da za osnovicu standarda uzmemo neki drugi dijalekat.

Početkom 19. veka, misao vodećih lingvista poput braće Šlegel, Šlajhera i Bopa prožeta je idejom da su flektivni jezici poput indoevropskih razvijeniji od drugih jezika. Ukrštena sa teorijom evolucije, ova ideja je otvorila mračnu stranicu u razvoju lingvistike, od rasističkih teorija koje su kulminirale u okviru nacističke Nemačke do Marovog preslikavanja između jezika i društvenog sistema.

Naučni razvoj lingvistike u dvadesetom veku, pogotovu rad nemačko-danskog lingviste Ota Jespersena, brzo je doveo do definitivnog razdvajanja socijalno-ekonomskih, rasnih i genetskih parametara od tipa jezičke struture. Svaka etnička skupina i svako društveno uređenje kompatibilni su sa svakim strukturnim tipom jezika. Jespersenov rad pogotovu je jasan u ovom pogledu: on pokazuje da je promena u jeziku ciklična, i da jezici kroz istoriju ne prolaze nikakvu evolutivnu, kvalitativnu promenu. Radije, u pitanju je kružno premeštanje funkcionalnog opterećenja: u jednom periodu veći teret u jezičkoj strukturi nosi morfologija, u drugom sintaksa, u trećem fonologija, a ista dinamika postoji i u pogledu drugih podela jezika na nivoe i domene. Engleski je tako danas jezik minimalnog udela inflektivne morfologije, blizak u mnogim aspektima analitičkim i korenskim jezicima, ali je uprkos tome lingua franca gotovo čitavog sveta, pogotovu u oblasti tehnologije, nauke i ekonomije. Romanski jezici su tokom poslednjih dve hiljade godina ubrzanog tehnološkog razvoja prešli put od infleksijski izuzetno bogatog latinskog koji je reprezentativan za stanje svih ovih jezika na prelasku iz stare u novu eru, do značajno siromašnijih italijanskog, francuskog, rumunskog. Čak i nemački jezik na kome su ideje lingvista 19. veka građene, danas je gotovo u potpunosti izgubio padežni sistem - okosnicu bogate flektivne morfologije. Zapravo, još je Wilhelm fon Humboldt primetio da ako ozbiljno shvatimo priču o flektivnim jezicima kao jezicima visoko razvijenih zajednica, onda bi se od njemu poznatih indoevropskih jezika starogrčki morao smatrati vrhuncom razvoja ljudske zajednice, kao flektivno najbogatiji jezik, daleko bogatiji od jezika koji su u Humboldtovo vreme vladali svetom: nemačkog, francuskog, engleskog, španskog.

U svakom slučaju, stav većine lingvista danas je da promena jezika od flektivnog ka aglutinativnom ili od korenskog ka polisintetičkom nije evolutivna promena, u smislu da od jedne vrste nastaje druga, već predstavlja dnamiku varijacije, gde ista pojava varira u sopstvenom prostoru slobode između različitih mogućih sopstvenih realizacija. Zajednica koja govori korenskim jezikom nema tendenciju za bilo koju vrstu tehnološke, političke ili kulturne razlike u odnosu na zajednicu koja govori flektivnim jezikom.

Da li to znači da je svejedno na kom dijalektu gradimo zvanični standardni jezik? U ovom tekstu želim da iznesem viđenje prema kojoj relevantne razlike ipak postoje. Ali naravno, da bi se razlike prepoznale i uporedile, potrebno je najpre odabrati sistem vrednosti na čijoj pozadini poredimo, odnosno identifikovati ciljeve koje želimo da postignemo. Nauka sama je u ovom pogledu neutralna: ona prepoznaje zakonitosti, objašnjava ih, i poredviđa moguće opcije s obzirom na okolnosti. U primeni pak, ona traži da joj se odrede ciljevi. Krenimo i ovde tim putem.

Kvalitet ili kvantitet

Ovde iznosim svoje lične stavove o jezičkoj promeni, koji su trenutno na nivou spekulacije, deduktivne pretpostavke još neproverene na detaljnijim empirijskim podacima. U literaturi o jezičkoj tipologiji i dijahroniji, donekle slična razmatranja nude Haspelmat iz tipološkog i Trudgill iz sociolingvističkog ugla, ali sličnosti su još relativno grube.

Smatram da se jezička promena može u velikoj meri objasniti delovanjem i sukobljavanjem dveju sila: težnje da jednim jezikom govori što brojnija zajednica, i težnjom da nivoi gramatike što ravnomernije učestvuju u raspodeli informacijskog sadržaja.

Prva sila nastaje usled demografskog rasta i geografskog širenja ljudskih zajednica, uključujući i rezultate imperijalnih i kolonijalnih konstrukcija. Velike zajednice, velike države, obično su multinacionalne, multietničke, a čak i kada jedan isti jezik uključuje veliki broj govornika - on teži formiranju većeg broja dijalekata koji se s vremenom sve više udajavaju jedni od drugih. Ovo neminovno dovodi do situacije intenzivnog međujezičkog kontakta i ptrebe za komunikacijom među govornicima različitih jezika. Poznato je da ova situacija obično rezultira procesima kreolizacije: ustanovljuje se jezik zajednički za čitavu skupinu, pretežno zasnovan na dominantnom izvornom jeziku međusobne kominikacije, ali sa značajnim razlikama u gramatici - obično u pravcu analitične strukture, kakvu u ekstremnom obliku ispoljavaju aglutinativni i korenski jezici. Takav je slučaj sa afrikansom, sa jamajčanskim i haićanskim kreolom, sa kreolom ostrva Makao i svim drugim jezicima ovog tipa. Takav je slučaj i sa visoko analitičkim jezicima balkanskog jezičkog saveza, kojima pripadaju i naši torlački govori, kojima naginju naši staroštokavski dijalekti, i za koje Hinrichs tvrdi da takođe treba da budu posmatrani kao kreolski jezici.

Kreolizacija, posredovana u sporijim i blažim slučajevima težnjom analitizmu, a u drastičnijim pidžinizacijom (gubljenjem svake gramatičke strukture), obično umanjuje morfološku kompleksnost jeziko koji zahvata, što amortizuje povećanom kompleksnošću pre svega sintaksičkog, donekle fonološkog nivoa. Reči gube (delove) svoje paradigme, a značenje koje su izražavali izgubljeni oblici preuzimaju posebne funkcionalne reči i sintaksičke konstrukcije (često delimično ikoničke prirode, poput reduplikacije). Rečenice postaju duže: jezik pravi kompromis sa ekonomijom, sa efikasnošću.

Ekonomija u jeziku, dakle, vuče u suprotnom smeru. Ona teži kraćoj rečenici, kompaktnijem pakovanju informacije, ravnomernijoj raspodeli takozvanog funkcionalnog opterećenja: stepena iskorišćenosti različitih domena jezika, pogotovu gramatike. Dok ravnomerno funcionalno opterećenje tako uključuje i značajno opterećenje morfologije, ona direktnija ekonomija oličena u kompaktnijem, kraćem izrazu, u manje utrošenog vremena i energije za njegov izgovor, teži i kkoncentraciji kompleksnosti na morfološkom nivou.

Prema ovakvom stavu, ekonomija će učiniti da se jezik koji se tokom dužeg period razvija bez izraženijeg rasipanja po dijalektima ili kontakta sa drugim jezicima, pre ili kasnije razvije do nivoa polisintetičkog jezika. Ovo se upravo očekuje među ostrvskim zajednicima i drugim narodima u uslovima izolovanosti i ograničenih resursa - što i jesu tipični uslovi u kojima postoje polisintetički jezici. U manje savršenim uslovima - na primer u jezički homogenim zajednicama sa umerenim jezičkim kontaktom nastaće jezici flektivne morfologije. U jezicima sa više kontakta i dijalekatski razuđnijim jezicima nastaće aglutinativni i korenski sistemi.

Šta je dobro, a šta loše?

Obe ove tendencije, tendencija kompleksnijoj morfologiji u interesu efikasnosti i tendencija prostijoj morfologiji radi funkcionalnosti jezika u većoj zajednici, očigledno su pozitivne u okolnostima u kojima postoji naš jezik, s obzirom da njime govori zajdnica od gotovo dvadeset miliona ljudi.

Velika zajednica govornika, izmešanost sa govorniima drugih jezika, širenje uticaja engleskog jezika, faktori su koji podstiču kreolizaciju. Otud konstantno i relativno brzi širenje balkanističkog uticaja ali i razvoj istih osobina u govorima koji balkanizmima nisu obuhvaćeni ali jesu meta kreolizacije - poput zagrebačkog govora na susretu kajkavskih i novoštokavskih uticaja. Ovaj proces je unekoliko usporen time što smo za osnovicu zvaničnog standarda izabrali najflektivniju varijantu, te institucije države donekle pariraju silama kreolizacije.

U postojećim uslovima, očekuje se nastavak tendencije sužavanja novoštokavskog područja i širenja govora nosilaca analitičkih tendencija. Izbor drugačije osnovice standarda mogao bi da ubrza ovaj proces. Dalje usporavanje teško da bi bilo moguće. Koja je opcija bolja? Zavisi šta želimo.

Nacionalistima bi u interesu bio prelazak na analitičku osnovicu standarda. Na duži rok, ona zajednica koja prva uvede analitički standard mogla bi da računa na budućnost u kojoj se i na susednim teritorijama koristi ovakav jezik, i u kojima će na osnovu standardnog jezika moći da pretenduje na ove govornike.

Sa druge strane, nacionalisti su obično konzervativci, a konzervativci su po definiciji protiv menjanja standarda. Jezik je i jednima i drugima jedan od najvažnijih komponenti etničkog identiteta, te ima status svetinje i ne sme se menjati. Dodatno, promena standarda bi prema naivnom tumačenju konzervativaca ali i nacionalista, ugrozila kontinuitet sa dosadašnjim kulturnim blagom zajednice. Moj je utisak da ovakav sentiment prevladava među nacionalistima i konzervativcima, što je i očekivano s obzirom nan jegovu iracionalnu i nelogičnu prirodu, te da uprkos logici nacionalnog interesa ne treba očekivati da posegnu za promenom standarda.

Zainteresovanima za opstanak jezika koji pripada svim njegovim govornicima u interesu je jako prisustvo analitičkih varijeteta. Oni su bolje prilagođeni broju govornika i količini međujezičkog kontakta, i bolje odgovara zahtevima zajednice. Ovo je potvrđeno geografskim širenjem analitičkih govora.

Prelazak na analitički standard ima i tu prednost da bi značajno olakšao učenje standarda govornicima koji ne dolaze sa teritorije njegove dijalekatske osnovice. S obzirom na širenje analitičkih tendencija, sve veći broj govornika mora da uči teško naučivi flektivni standard. Sa analitičkim standardom, imali bismo sve manji broj ljudi koji standard moraju da uče, i oni bi pritom učili lakše naučivi analitički varijetet.

Centralni, i veoma jak argument u prilog zadržavanja visoko flektivnog standarda za mene je u njegovoj efikasnosti - u njegovom ekonomičnom pakovanju informacija. I ukoliko bi se nekakav balans između takvog standarda i nadirućeg analitičkog vernakulara mogao održati, meni bi on bio najbolje rešenje. Naravno, pod uslovom da prevaziđemo nasilne i diskriminatorske obrasce ponašanja svojstvene aktuelnim samozvanim braniocima novoštokavskog standarda, i posvetimo više naučno zasnovane pažnje problemima raslojenosti našeg jezika.