Rodno osetljivi jezik
Mnogo je pisano, i inače i na ovom blogu, o preskripciji u jeziku: o tome da ona uvek predstavlja nasilje nad jezikom, da je uvek u službi preuzimanja, kontrolisanja i upražnjavanja moći u društvu, i o tome da preskripcija uvek umanjuje osnovne vrednosti jezika: funkcionalnu i estetsku. Preskripcija se uvek krije iza nekog zajedničkog interesa celog društva ili neke grupe unutar njega, ali takođe uvek svodi na težnju samozvanih predstavnika društva ili grupe da uspostavljajući sebe kao autoritete propisanog jezika sebi pribavljaju društveni uticaj i autoritet.
Zagovornici i zagovornice rodno osetljivog jezika (u daljem tekstu ROJ) često insistiraju da ROJ ne treba posmatrati kao preskriptivnu intervenciju, navodeći dva argumenta: da ROJ nije propisan kao obaveza, već je stvar preporuke, i da ROJ ne predstavlja nešto nametnuto spolja, već autentičnu želju samog govornika da doprinese rodnoj ravnopravnosti. Ovo je očigledna demagogija. Čak i čista preporuka, jača ili slabija, bez imalo sumnje spada u preskripciju, to nema potrebe ni dokazivati ni elaborirati. Ali preporuka za koju je tražen i uveden zakon, gde se za njeno nepoštovanje propisuje kazna, mnogo je više od preporuke, i predstavlja posebno nasilnu jezičku preskripciju. Stav o autentičnoj želji govornika, o izražavanju njegove ličnosti i njegovih stavova, prema kome je zapravo ROJ nešto što svi građani žele da govore da bi unapredili rodnu ravnopravnost, zaslužuje nekoliko rečenica.
Autentična želja govornika i okvir i sadržaj ROJa
Kada govorimo o pojmu ROJa, moramo da razlikujemo dva njegova ideološka aspekta. Jedan je sam vrednosni stav, da je bolje, poželjnije, društvo u kome su ljudi ravnopravni kog god roda bili, od onoga u kome je rod osnov diskriminacije. Koliko god to od mene bilo daleko, mora se prepoznati da postoje i ljudi koji ne dele taj vrednosni sud. Da postoje i oni koji ga dele, ali smatraju da ima drugih stvari koje su važnije od rodne ravnopravnosti, na primer zaštita najšire shvaćenog života, kao u pro-life pokretu, ili slobodni protok dobara, kao kod neoliberalnog kapitalizma. I da su ti građani u zbiru, nažalost, u većini u našem društvu.
Za pitanje kojim se bavimo, za stav da ROJ treba posmatrati kao unutrašnju inicijativu, kao ličnu želju govornika da svojim jezikom doprinese rodnoj ravnopravnosti, ovo ima jasnu posledicu: većina građana, većina govornika jezika, nema ovu vrstu autentične lične potrebe. Sa jedne strane, pravni sistem i postoji da bi vrednosti i pravila ponašanja o kojima postoji konsenzus u društvu bili nametnuti i onima koji ih ne dele (građanin se može na primer ne slagati sa neprikosnovenošću prava na život, ali će ako nekome uskrati to pravo odgovarati pred zakonom). Svesna i savesna manjina koja se bori da rodna ravnopravnost dobije adekvatno mesto u većinskoj kulturi u našem društvu međutim nesvesno i nesavesno ide linijom manjeg otpora: umesto da radi na promeni stava u zajednici, gde bi onda eventualni zakon samo uredio nešto oko čega već postoji konsenzus - ona pokušava da uz podršku stranih faktora, odozgo, prisilno, zakonom dovede do te promene. Zakoni koji se sukobljavaju sa većinskim stavom zajednice samo zaoštravaju podele time pogoršavajući situaciju i odlažuči željenu promenu.
Drugi relevantan ideološki aspekt ROJa jeste skup jezičkih sredstava i strategija za ostvarivanje rodne ravnopravnosti. Radi ilustracije, upravo sa ciljem ostvarivanja rodne ravnopravnosti, u SFRJ je važila preporuka da se i za žene i za muškarce termini sa značenjem titula, zvanja, zanimanja upotrebljavaju samo u takozvanom muškom, zapravo neutralnom rodu, upravo iz težnje neutralnosti. Potpuno suprotno tome, ideologija ROJa drži da rodnu ravnopravnost ostvarujemo doslednom upotrebom imenica u ženskom rodu. Nijedan od dva stava nema nikakvu empirijsku, pa čak ni razrađenu spekulativnu teorijsku podršku. Ideolozi i ideološkinje ROJa uglavnom tvrde da neupotreba izraza ženskog roda prikriva činjenicu da neku titulu nose, ili neko zanimanje vrše i brojne žene, pa se stoga stvara stereotip o odsustvu žena iz mnogih sfera (da li onda i kad ne upotrebljavamo ženski rod govoreći o nacijama stvaramo utisak da nacije čine samo muškarci?). Ne postoji nijedno istraživanje koje potvrđuje ovaj stav, a i njegova logika je na više načina problematična.
Od govornika se, dakle, očekuje da prihvate zdravo za gotovo da upotreba ROJa pozitivno utiče na rodnu ravnopravnost, kao i da svako upućivanje na ženu imenicom koja nije obeležena za ženski rod ta žena treba da smatra diskriminativnim. Kako, bar zasad, nismo društvo apsolutnog jednoumlja kakvom ROJ teži, postoje i ljudi koji su potpuno posvećeni rodnoj ravnopravnosti, ali bilo iz ideološkog uverenja, bilo na naučnom osnovu, dele stav da ROJ ne doprinosi rodnoj ravnopravnosti, ili da takav kako je propisan nije realno izvodljiv. Za pitanje na koje smo se fokusirali, tvrdnju da je ROJ izraz autentične lične želje, ličnih stavova govornika, ovo određuje još jednu relevantnu grupu onih koji takvu želju i takve stavove nemaju. I dok je sasvim u skladu sa prirodom prava da zakonom propiše koje vrednosti u jednom društvu će imati prioritet nad drugima, za propisivanje toga kako ćemo govoriti i pisati to nije slučaj. U tom smislu je propisivanje jezika u Zakonu o rodnoj ravnopravnosti naopako realizovana želja malog periferno-kolonijalnog Perice da bude veći katolik (odnosno progresivac) od Pape, kombinovana sa njegovim nedostatkom kompetencije za takav status.
Kako da govorim ROJ?
Nedostatak kompetencije posebno se očituje u činjenici da uz sav govor o ROJu, uz Zakon, uz nekoliko tekstova koji donose uputstva za njegovu primenu, mi danas nemamo ni približno jasnu sliku šta on konkretno predstavlja. Pogotovu zbunjujuće je insistiranje zagovornika i zagovornica ROJa na tome da je upotreba imenica ženskog roda i slaganja u ženskom rodu kada govorimo o ženama samo mali i manje važan deo ROJa. Detaljno sam pročitao tri najistaknutija teksta pisana da pomognu u konkretnoj upotrebi ROJa, i nisam našao gotovo ništa drugo.
Najdetaljniji je Priručnik za upotrebu ROJa Hristine Cvetinčanin Knežević i Jelene Lalatović, dokument koji obiluje transferom neprijatnosti usled stepena lingvističkog neznanja koje ispoljava. Ilustrovaću citatom. Govoreći o gramatici, autorke kažu: "Gramatička pravila prave filolozi i filološkinje – stručnjaci i stručnjakinje za jezik." U redu je da predškolska deca veruju da je srpski jezik izmislio Vuk Karadžić, ali neko sa pretenzijom da drugima pomogne u razumevanju prirode i upotrebe jezika mora da ima poznavanje lingvistike bar na nivou srednjoškolca.
Lingvistička nekompetentnost na stranu, ovaj priručnik govori o jeziku i svetu oko nas, rodu i gramatici, rodu i diskriminaciji, politici i jeziku, zabludama o rodno osetljivom jeziku, o istraživačicama jezika, o drugim znamenitim ženama, ali najmanje o tome kako govoriti i pisati ROJ. Tamo gde o tome govori, daje trinaest smernica, koje se po sadržaju mogu podeliti u 4 grupe:
1. Smernice koje govore o upotrebi imenica i slaganja u ženskom rodu kada se govori o ženama.
Ovde spadaju druga smernica (Treba dosledno upotrebljavati formu (gramatičkog) ženskog roda za imenovanje zanimanja i titula žena gde god je to moguće), treća (Titule i zanimanja žena treba pisati u punom obliku, tj. treba izbegavati pisanje skraćenica - kod skraćenica se ne vidi rod), šesta (Treba koristiti paralelne forme ukoliko se izrečeno odnosi i na muškarce i na žene), sedma (U pisanom i usmenom izražavanju treba koristiti što više različitih formi rodno osetljivog jezika - ovde su obuhvaćeni isključivo načini za izražavanje ženskog roda) i dvanaesta smernica (Izbaciti iz upotrebe izraz „ljudi i žene”! - kao što joj naslov kaže, govori o bukvalno jednom jedinom, pritom relativno retkom izrazu).
2. Smernice o drugim aspektima ROJa
U ovu grupu dolazi samo četvrta smernica (Treba izbegavati oslovljavanje ženske osobe prema bračnom statusu).
3. Smernice koje govore o smernicama ili su trivijalne, a zajedničko im je da imaju cilj da nasmeju
Ovde dolaze osma (Kada prevodimo sa stranog na srpski jezik, koristimo rodno osetljiv jezik - kao da ima nekog razloga da jezik prevoda bude drugačiji od originalnih tekstova) i trinaesta smernica (Ove smernice koristiti u svim oblicima pisanog izražavanja (ankete, upitnici, oglasi, izveštaji, saopštenja - nije vic).
4. Smernice koje ne govore o ROJu
Ovoj grupi pripadaju prva (Subjekat i predikat se moraju slagati u rodu i broju - ovo je osobina gramatike jezika, nezavisno od ROJa), deveta (Ne koristiti termine i izraze koji vređaju određene grupe građanki i građana! - odnosi se na druge osnove diskriminacije, niđe veze sa ROJom), deseta (Treba izbegavati iskaze i primere u kojima su muškarci i žene u stereotipnim ulogama - sadržaj teksta nije osobina jezika) i jedanaesta smernica (Prestati sa korišćenjem seksističkih stereotipnih iskaza! - ima identičan sadržaj kao deseta).
Pet od trinaest smernica govore o upotrebi imenica i slaganja u ženskom rodu (indirektno i prva koju sam svrstao u tematski promašene), dok samo jedna govori o drugim aspektima ROJa, i odnosi se na jedan jezički detalj: oslovljavanje udatih osoba (zapravo je sporno oslovljavanje tipa Jovana Petrovićeva već odavno nestalo iz jezika, što uglavnom važi i za upotrebu reči gospođica za neudate žene, pa je smernica bespredmetna).
Posebne pažnje je vredna sedma smernica (U pisanom i usmenom izražavanju treba koristiti što više različitih formi rodno osetljivog jezika), koja preporučuje mešanje načina izražavanja roda, dajući sledeći pozitivan primer:
"... na konkurs za menadžera/menadžerku ljudskih resursa ... Od svih kandidatkinja i kandidata se očekuje ... za radno mesto menadžera/ke ljudskih resursa..."
Preporuka je ne držati se iste strategije, već nekad koristiti cele izraze sa kosom crtom, nekad samo nastavak sa kosom crtom, a nekad cele izraze sa veznikom i. U lingvistici je dobro ustanovljena činjenica da ovakva menjanja strategije za izražavanje istog sadržaja u okviru istog teksta štete i funkcionalnom (brzina i zahtevnost produkcije, percepcije, procesiranja) i estetskom aspektu jezika. Nije jasno sa kojom motivacijom se preporučuje ovako štetna praksa, jer autorke o tome ne govore.
Preostala dva teksta su Vodič za upotrebu rodno osetljivog jezika u javnoj upravi u Srbiji Svenke Savić i Marjane Stevanović, te Rodno osetljiv jezik u udžbenicima: primeri dobre prakse Marjane Stevanović. U njima nisam našao ništa što nije uključeno u već diskutovani priručnik. Zaključak je da se uprkos tvrdnjama zagovornika i zagovornica ROJa, prema svim dostupnim izvorima, ROJ u Srbiji zaista svodi na upotrebu imenica i slaganja u ženskom rodu.
Neostvarivost ROJa
Proizvoljnost stava da ROJ preporučen Zakonom i pratećim preporukama doprinosi jezičkoj ravnopravnosti i njegova opskurna (ne)definisanost nisu jedini razlog zašto je pogrešno pa i nemoguće propisati jezik koji doprinosi rodnoj ravnopravnosti. Ovde ću navesti još dva.
Prvi je da značenjski sadržaj jezika nije moguće omeđiti zakonskim ograničenjima. Jezik je obično višeznačan, njegova značenja su često neuhvatljiva, jer isti jezički izraz može imati vrlo različita značenja u različitim kontekstima, kao i više međusobno potpuno suprotstavljenih značenja u istom kontekstu (ironija, sarkazam). Nije moguće očekivati da jedan govornik uoči i predvidi sve moguće interpretacije izraza koji upotrebi; samim tim neko ne može biti kažnjen jer je jedno značenje onoga što je rekao ili napisao (koje on možda nije imao na kraj pameti) problematično iz ugla rodne ravnopravnosti. Niti je moguće na sudu dokazati da neko nebukvalno značenje neophodno postoji, još manje da je nameravano. Samim tim, zakonsko propisivanje jezičke upotrebe u skladu sa ideološkim načelime nije ostvarivo - to je iskustvo brojnih totalitarnih režima kroz istoriju, i sa tim moraju da se pomire i današnji totalitarni ideolozi, uključujući ideologe i ideološkinje ROJa.
Da ilustrujem, moguće je, na primer, na osnovu argumenata zagovornika i zagovornica ROJa, tvrditi da ROJ doprinosi diskriminaciji žena. Ako jedan jezik raspolaže dvama izrazima takvim da je značenje jednog jače od značenja drugog, upotreba slabijeg izraza obično donosi i dodatno značenje, naime da jači izraz nije istinit (jer da jeste, govornik bi njega rekao). Na primer, značenje rečenice Volim sve filmove je jače od značenja iskaza Volim neke filmove. Zato kada pitate nekog voli li filmove, i on kaže Volim neke - implikacija je da ne voli sve: da voli sve, rekao bi Da, ili Volim sve.
Kada je značenje rečenice vrednosno negativno, i rečenica ima slabiju verziju različitu samo u rodu jedne imenice, upotreba imenice ženskog roda donosi negativnu implikaciju o ženama. Tako je rečenica Kao tipični političar, Hilari Klinton je spremna da svoj uspeh plati tuđim životima slabija verzija rečenice Kao tipična političarka, Hilari Klinton je spremna da svoj uspeh plati tuđim životima. Zato u odnosu na značenje prve, slabije rečenice, druga, jača, donosi i implikaciju da navedena negativna osobina nije tipična za osobe koje se bave politikom nezavisno od roda, već samo za žene među njima. Prva rečenica kaže: tipični političari imaju izrečenu osobinu, pa je ima i Hilari Klinton. Druga kaže: tipične žene političari imaju iskazanu osobinu, pa je ima i Klinton. Prva rečenica, koja protivno preporukama o ROJu za ženu koristi izraz muškog roda tipični političar nosi neutralno značenje, dok druga, koja u skladu s preporukama koristi izraz ženskog roda tipična političarka, nosi negativnu implikaciju o ženama. Prevedeno u jezik zagovornika i zagovornica ROJa, ukoliko upotreba ženskog roda zaista povećava vidljivost žena u pozitivnim kontekstima, ona čini to isto i u negativnim kontekstima. Što je još gore, kako su naše društvo i naša kultura jošuvek diskriminatorni prema ženama, prirodno je da je broj negativnih konteksta veći. U ukupnom ishodu, onda, ROJ više doprinosi negativnoj nego pozitivnoj vidljivosti žena. Postavlja se pitanje treba li onda i u negativnim kontekstima koristiti imenice ženskog roda, ili ih tu treba izbegavati i time učiniti ROJ još grotesknijim i još neizvodljivijim za prosečnog govornika.
Kao još jedna ilustracija, dosledna primena ROJa može dovesti do efekata groteske, koji će ponovo u negativni kontekst staviti vidljivost žena u jeziku. Kako primećuje Bugarski u svom autorskom tekstu u Danasu, kada se za žensku osobu koristi niz imenica sa značenjem titule ili profesije, preporuke zahtevaju da sve imenice budu u ženskom rodu. Na primer: Rektorka akademkinja profesorka doktorka Jelena Vukajlović obratila se danas novinarima i novinarkama. Jedan od ciljeva ROJa je da se žene nosioci titula i zanimanja učine vidljivijim. Činjenica da se markiranje ženskog roda u izrazu javlja četiri puta, a svaka od titula samo jednom, baca u senku upravo značenje koje nose same titule, prenaglašavajući ženski rod referenta (odnosno, u ovom slučaju, očito, referentkinje) i sugerišući ironiju ili grotesku. Ujedno, ovakve situacije često čine rečenicu glomaznom do ugrožavanja razumljivosti (Svaki student ili svaka studentkinja koji ili koja je stekao ili stekla pravo upisa semestra, bio ili bila je obavezan ili obavezna da zatraži da mu ili joj dostave izveštaj o njegovim ili njenim daljim obavezama). Skraćivanje ne popravlja situaciju i ugrožava tečno čitanje sadržaja (Svaki/a student/kinja koj/a je stekao/la pravo upisa semestra, bio/la je obavezan/a da zatraži da mu/joj dostave izveštaj o njegovim/njenim daljim obavezama - eksperimenti upućuju da ljudski mozak u takvim slučajevima zbog preopterećnosti zapravo zanemaruje dodatne markere ženskog roda). Zagovornici i zagovornice ROJa tvrde da se ni efekat groteske, ni efekat nečitljivosti u ovim kontekstima ne javljaju, očekujući da verujemo njihovoj reči a ne sopstvenom jezičkom iskustvu, a ponegde i naučnim dokazima.
ROJ je, najzad, nesprovodljiv, ali i diskriminatoran, i time što pogrešno podrazumeva da svi korisnici jezika imaju kompetenciju za njegovu upotrebu. Da bi se ROJ dosledno koristio, neophodno je ne samo neprestano paziti da li se neka reč odnosi na ženu ili na grupu koja uključuje i žene. Pre svega je neophodno imati odgovarajuće metalingvističko znanje: znati šta su imenice, kako se grade imenice ženskog roda, kada je potrebno navesti samo ženski rod (premijerka Ana Brnabić), a kada oba (poslanice i poslanici Narodne skupštine), što nije slučaj za većinu govornika, i u velikoj meri zavisi od socijalnog statusa.
Kome je ROJ posvećen
Poslednji problem ROJa koji ću navesti tiče se pitanja kome je ROJ upućen, ko je arbitar njegove upotrebe. Već smo odbacili kao demagoški stav da je ROJ autentični izraz ciljeva i želja samog govornika: ciljevi i želje značajne većine govornika našeg jezika nisu u skladu ni sa idealom rodne ravnopravnosti, kamoli i sa time da je ROJ način da se njoj doprinese.
Drugi tip argumenata koji se sreće, nazovimo ih argumentima drugog lica, jeste da je ROJ usmeren ka ženama o kojima se govori: žena ima pravo da zahteva da se na nju upućuje isključivo imenicama ženskog roda. Osim što je generalno neprirodno i u sukobu sa prirodom jezika, da moj govor bude određen stavovima ljudi o kojima govorim, a ne mojim sopstvenim (osim u okvirima pristojnosti i empatije), ovaj argument nailazi i na isti problem kao i argument prvog lica. Ne dele sve žene ideologiju ROJa, pogotovu u delu da je ROJ dobar način da se unapredi rodna ravnopravnost. Neke žene smatraju da istom cilju bolje služi upravo upotreba neutralnih izraza. Druge da je mnogo važniji sadržaj koji jezik nosi od gramatičkih klasa, odnosno da je ženski rod nekad poželjan i ima pozitivan efekat, ali je nekad i neutralan ili čak štetan, a često i rogobatan. Kako u velikom broju situacija govorniku nije poznat stav žena o kojima govori o ovom pitanju, nije ostvarivo vezati upotrebu ROJa za autentičnu želju osobe o kojoj se govori.
Treći tip argumenta je da neki autoritet, na primer feministička zajednica (kad bi ova bila homogena), ima pravo da odredi kako da se govori o ženama u službi rodne ravnopravnosti. Totalitarnost ovakvog stava, njegova podložnost zloupotrebi u cilju osvajanja moći, verovatno je razlog što se ovaj argument jako retko iznosi i brani. Ali onda ostaje potpuno neodređeno odakle dolazi preskripcija, ko je njeno merilo i arbitar.
Sve u svemu
Ukratko, ROJ je nedovršena konstrukcija koja poseže za jezičkom preskripcijom i služi svojim tvorcima i tvoriteljkama pre nego rodnoj ravnopravnosti, podrazumevajući pritom neke ideološke stavove koji su u skladu sa vrednosnim sistemom zajednice i kulture, neke koje to nisu ali ekonomske i tehnološke okolnosti ih čine požljnim, ali i mnoge koji su zasnovani na upitnim i usamljenim ideološkim pogledima i neosnovanim pretpostavkama o efektima upotrebe ROJa. Sam ROJ je kontradiktorno, nejasno, i ovlašno određen kad je u pitanju konkretna upotreba jezika, i uglavnom se svodi na upotrebu imenica i slaganja u ženskom rodu kad god referent uključuje žene. Mehaničke, gramatički formulisane preporuke ROJa često imaju efekat suprotan očekivanom, čine jezik rogobatnim, i na više nivoa su neostvarive pa i diskriminatorne. Najzad, nejasno je i ko je osnovni korisnik, odnosno arbitar pretpostavljenih efekata ROJa: govornik, referentkinje, ili možda ipak jedna ideološko-interesna grupa.
