Srpski će svi studirati

Poznato je da nefunkcionalne zajednice obično lečeći problem tamo gde mu nije žarište samo uvećaju njegove razmere. Problem korumpiranog sudstva kod koga krivac često ostane nekažnjen, rešava se oštrijim kaznama. Oštrije kazne motivišu kriminalca da više novca i rizičniju pretnju upotrebi kako bi kaznu izbegao. Na kraju veći broj krivaca ostane nekažnjen.

Potpuno analognu reakciju ovih dana pokazuje zajednica ljudi koji sebe nazivaju srbistima, osim što je njena disfunkcionalnost još mnogo dublja. Novosti obaveštavaju da "Odbor za standardizaciju srpskog jezika, koji godinama upozorava na zapuštenost i ugroženost srpskog jezika i ćirilice, već neko vreme predlaže uvođenje srpskog jezika na sve fakultete". Navode se reči Srete Tanasića, predsednika Odbora za standardizaciju srpskog jezika o ljudima koji steknu visoko obrazovanje: "Kada odu iz srednje škole, u kojoj srpski jezik nije dovoljno zastupljen, oni se više ne susreću sa učenjem srpskog jezika i o srpskom jeziku. Zato vrlo loše pišu dokumente iz domena svoga poslovanja i ne znaju da je u Srbiji službeno pismo ćirilica." Eto odlične prilike da se od srca nasmejemo, ali i da se prepoznaju dve osnovne karakteristike grupe ljudi koja govori u ime zajednice srbista: neznanje i glad za političkom i finansijskom moći.

Paušalna procena iz fotelje, bez ikakvog istraživanja, ili bar sistematičnog uvida, da vosokoobrazovani ljudi "vrlo loše pišu dokumente iz domena svoga poslovanja" ravna je oceni jednog astronoma da se komete vrlo loše kreću među zvezdama i galaksijama. Čak i apsurdnija, jer da recimo jedna privatna firma prepozna da ima problema sa nekim dokumentima - prva bi se obratila Odboru, ili nekom zaista stručnom, za pomoć. Dokumenti o kojima je reč imaju svoju svrhu. I radnik i poslodavac brinu se da ta svrha bude ispunjena na najbolji mogući način. Da li su pritom ispunjeni zahtevi Odbora za standardizaciju važno je koliko i da li su zadovoljeni vizuelni kriterijumi Udruženja likovnih umetnika Srbije.

Naivna nauka, sramotno neznanje

Antropologija poznaje pojavu koja se obično naziva narodna, folklorna ili naivna nauka. To je skup verovanja o svetu koja ne odgovaraju realnim činjenicama, a nastaju u susretu načina kako naš um poima svet i našeg ograničenog uvida u činjenice vezane za samu pojavu. Na primer, ljudi naivno vakuum doživljavaju kao prostor koji usisava, dok je to zapravo prazan prostor u koji, pod atmosferskim ili drugim pritiskom, nadire gas ili tečnost iz okruženja. Vakuum NE USISAVA. Razlog za pogrešnu predstavu je da naš um prostor ispunjen vazduhom percipira kao prazan prostor, a atmosferski pritisak kao nulti pritisak - usled bezbojnosti i niske gustine vazduha te izostanka iskustva o značajno nižem pritisku od atmosferskog.

Slično tome, postoji narodna ili naivna lingvistika, u koju ulaze verovanja o jeziku koja deli većina ljudi, a za koja postoji jasno naučno saznanje da su pogrešna. Na primer, takva je predstava da je jezik pronalazak: da je neko nekad izmislio jezik, i da su nakon toga razni narodi izmišljali i razvijali svoje jezike. Deca često veruju da je naš jezik smislio Sveti Sava, ili Vuk Karadžić, odraslima ostane neka nejasna ideja o "mudrim glavama" koje su nekada davno odredile pravila našeg jezika. Ta pravila onda deca uče, prvo u porodici, a zatim u školi, a onaj ko u školi ne nauči pravila svog jezika - imaće nepotpuno poznavanje svog jezika i pogrešno će ga koristiti.

Jezik je prirodna pojava, koja spontano nastaje u ljudskoj zajednici. Do te mere da svi jezici sveta dele značajan broj zajedničkih osobina, osnovnu zajedničku strukturu, nezavisno da li su realizovani glasom ili pokretom poput jezika gluvih. I do te mere da i u zajednici koja nije nasledila jezik, čiji članovi nisu imali kontakta ni sa jednim jezikom - spontano nastaje novi jezik koji deli osobine drugih prirodnih jezika. Pokušaji da se planirano utiče na jezik jedne zajednice mogu imati samo marginalne efekte, i ti efekti će trajati vrlo kratko: kao što je trajala ekavica u Republici Srpskoj devedesetih, i kao što traju novogovorske reči u Hrvatskoj. Iako obrazovanje, pogotovu čitanje književnih dela, može pomoći da neko unapredi svoj stil, usvajanje jezika u punom kapacitetu i njegova upotreba dešavaju se bez svesnog napora i nezavisno od obrazovanja. Evo vrlo jednostavnog dokaza. Jezik Vukovih pevača smatra se savršenim primerom našeg jezika, a ne samo što su gotovo svi Vukovi pevači bili nepismeni i bez i dana obrazovanja, nego u vreme kada su pevali jezik kojim su pevali nije ni imao nikakav opis, nikakvu normu, niti se učio u školi. Marko Miljanov je u svojoj četrdesetoj godini počeo da uči da čita i piše - a njegov je tekst primer prefinjenog jezika.

Naivna slika jezika kao izuma, kao svesnog proizvoda, duboko je odomaćena kod većine takozvanih srbista, i ona se, recimo, projavljuje kada govore o zapuštenosti jezika. Zapušteno može biti dete, ili vrt, nešto čije postojanje u potpunosti zavisi od tuđe brige. Dete za koje se niko ne stara će propasti na jedan ili drugi način, a vrt koji niko ne održava neće biti vrt već šuma ili šikara. Šta biva sa jezikom o kome se niko ne stara? Više-manje isto što i kada se o njemu stara neko razuman. Najgore je pak kada neko u bazičnom sukobu sa zdravim razumom utuvi sebi u glavu da on treba da se brine o jeziku.

Šta znači da je ćirilica zapuštena i da ljudi koji pišu dokumente u okviru svoje struke ne znaju da je ćirilica službeno pismo? Da je zapuštena - to može da znači da nije prilagođavana tehnološkim zahtevima novog doba. Na primer, da nisu razvijani kompjuterski fontovi ili automatski transkriptori između latinice i ćirilice. Ako je ovo istina, a uglavnom nije, za to krivicu snose upravo srbisti, i naročito Odbor za standardizaciju koji je samozvano preuzeo odgovornost za brigu o srpskom jeziku. I to nema nikakve veze sa pukim korisnicima te ćirilice. A da ljudi ne znaju da je ćirilica službeno pismo je samo naivno-diplomatski način da se implicira da, kako je ćirilica službeno pismo, to ljudi koji na primer rade za neku firmu i za nju pišu dokumentaciju - treba tu službenu dokumentaciju da pišu ćirilicom. Ovo pokazuje da ustvari sami srbisti ne znaju kakav je status ćirilice u Srbiji, ni kakvo je značenje prideva služben u jednom i u drugom kontekstu. Ona je službeno pismo, što znači da se sva državna dokumentacija na srpskom jeziku piše i štampa ćirilicom. Upotreba u službi, na poslu je nešto drugo. Ta upotreba, kao ni privatna, ni bilo koja treća - ovim nisu obuhvaćene. Kojim će pismom programer pisati dokumentaciju za kod koji je izradio, kojim će pismom računovođa napisati platni spisak - njihov je lični izbor, ili izbor firme za koju rade.

Tanasić izjavljuje još da se "svi trudimo da besprekorno vladamo engleskim jezikom, kao da ćemo prevoditi za engleski dvor, voditi moćne svetske kompanije, a niko se ne pita zašto je potrebno poznavati i srpski standardni jezik i njime se služiti u svim vidovima javnog života". Ovde treba posebno razmotriti ono što je izrečeno, a posebno pozadinu koju podrazumeva. Pozadina je već navedeni sud o ugroženosti srpskog jezika. Ono što ga ugrožava - jeste engleski jezik. Građani Srbije više pažnje posvećuju engleskom nego maternjem jeziku, i teže da imaju doteraniji engleski nego srpski jezik. Kad ovo ne bi bilo očigledna neistina, prosečni građanin Srbije bi govorio i pisao engleski jezik bolje nego svoj maternji. Ovo bi bila neobična, ali jako dobra stvar - s obzirom na to da je poznavanje maternjeg jezika najviši nivo poznavanja koji se može osvojiti. Tada bi, dakle, prosečni građanin Srbije dva jezika govorio na maternjem nivou.

Ali ključna reč u ovom citatu je reč 'standardni'. Nije pitanje kako ćemo poznavati srpski jezik, kako ćemo dobro vladati njime, kakav ćemo imati stil - pitanje je šta znamo o standardnom srpskom jeziku. I to ne standardnom srpskom jeziku koji se spontano uspostavlja i razvija u svakom domenu karakterističnom za upotrebu standardnog jezika, nego o onome što srbisti podrazumevaju pod standardnim jezikom: skupu nasilnih intervencija u jeziku zasnovanih na naivnoj lingvistici, koje sami ti srbisti formulišu i zatim propagiraju. I nije čak ni pitanje da li ćemo takav standard koristiti tamo gde se standardni jezik normalno koristi - već da li ćemo ga koristiti "u svim vidovima javnog života". Ne može voditelj emisije namenjene adolescentima da koristi sleng, i ne može pacijent sa juga Srbije da se lekaru obrati na onome što je on usvojio kao standard, i što ima sav funkcionalni kapacitet - moraju da govore ono što Odbor nameće kao standard. Ovo je još jedan bukvalno monstruozan primer naivne lingvistike, ali i opasna, totalitarna ideja. Naivna lingvistika utoliko da svedoči o neznanju da različiti domeni upotrebe jezika zahtevaju različite registre - različite varijante, i da neki apsolutno ne trpe standardni jezik (i da i sam standadni jezik ima svoje registre od kojih neki ne trpe formalna školski nametnuta obeležja). Totalitarna utoliko što za cilj ima da svim ljudima u svim situacijama nametne jednu invarijantnu, uvek istu jezičku varijantu.

Zanimljivo je da se samo za srpski jezik insistira na standardnom, dok je engleski prosto naveden kao engleski. I još zanimljivije kada se zna da se o tom engleskom jeziku ne brine niko - da ne postoji Odbor za standardizaciju engleskog jezika, te da se u engleskom jeziku standardnim jezicima smatraju svi oni koji se uspostave na nivou javne komunikacije, od australijskog i indijskog engleskog do međunarodnog, tinejdžerskog i naučnog engleskog jezika. Kakvu bi tek zapuštenost u njemu jedan srbista pronašao, da mu je stalo. Zgodno je za šalu, ali zastrašujuće je i poražavajuće pre svega da ljudi koji rade kao naučni istraživači ili univerzitetski profesori barataju tolikom količinom banalnih naivnonaučnih predstava o jeziku, pa i o stvarnosti, i da pokazuju nepoznavanje najosnovnijih pravnih akata koji se jezika tiču.

... i nešto manje naivna zbunjenost

Kao lek za 'problem' koji uočava, Odbor nudi uvođenje obaveznih kurseva srpskog jezika na sve fakultete. Ako je "učenje srpskog jezika i o srpskom jeziku" od takve važnosti za svakog od nas, zašto ga nametnuti tek na univerzitetu? Da li predsednik Odbora ne uviđa da bi tako građani koji ne steknu visoko obrazovanje bili 'oštećeni', i 'diskriminisani'? Ne prepoznaje li nelogičnost predloga: zar nije očigledno da bi predlog trebalo da bude povećati fond časova jezika u osnovnoj školi - na nivou obrazovanja koji je za sve obavezan? I ako uviđa i prepoznaje, ako mu je očigledno, zašto onda umesto toga predlaže obavezne kurseve na svim fakultetima?

Iz istog razloga koji stoji iza cele kampanje u javnosti koja ne jenjava već decenijama: borbe za moć. Ako je posao naučnika da proučava svet onakav kakav jeste, njegova je moć jednaka stepenu uspešnosti i korisnosti njegovog istraživanja u društvenom kontekstu. Kada ste naučnik čiji su pogledi na nivou naivne nauke, nemate se čemu nadati. Ali ako naučnik, iskreno ili hinjeno naivni, sebe predstavi kao nekog ko formira jedan deo sveta, deo koji prožima živote svih ljudi, onda je njegova moć daleko veća. Ako za prirodnu pojavu uvede veštačke standarde, pojam ispravnog, ako elemente prirodnog i vrednosno neobojenog ponašanja proglasi neispravnim, i sebi pripiše autoritet da nečiji jezik diskvalifikuje kao nepravilan, te da ga nauči pravilnom jeziku. Ako proizvoljne osobine jezika proglasi za kritične za opstanak naroda, za njegov identitet, a sebe uspostavi kao autoritet koji može da pomogne da se te osobine sačuvaju - on je svoju moć drastično uvećao.

Ako još uvede srpski jezik kao obavezan kurs na svim fakultetima, onda je sebi obezbedio masivan kontigent radnih mesta visoke vrednosti - mesta univerzitetskih profesora i asistenata srpskog jezika. Znajući kako se u Srbiji dobijaju takva mesta, u pitanju je kapital za trgovanje uslugama i uticajima čiju je vrednost nemoguće i zamisliti.

Kako brojati jezike?

Zagovornici stava da su bosanski, crnogorski, hrvatski i srpski četiri posebna jezika uglavnom svoju poziciju podupiru političkim i (pseudo)istorijskim argumentima. Jedini lingvistički argument za koji znam predmet je ovog teksta.

Taj argument se može sažeti na sledeći način. Govorni, živi jezik je uvek kontinuum, u njemu je nemoguće uspostaviti granice među jezicima. Kada bi se gledao živi jezik, jezik koji prirodno živi među govornicima, onda bi postojao samo jedan južnoslovenski jezik: ni bugarski, ni makedonski, ni slovenački ne bi bili posebni jezici, jer na južnoslovenskom govornom području ne postoje realne jezičke granice. Namesto živog jezika, osnov podele među jezicima i brojanja jezika moraju biti standardizovane varijante. A danas svaka od četiri države: Bosna i Hercegovina, Crna Gora, Hrvatska i Srbija, provode sopstvenu standardizaciju i time formiraju svoj posebni jezik.

Pretpostavka argumenta je da države i standardizacije, te standardizacije i jezici stoje u preslikavanju jedan na jedan. Ova pretpostavka ne samo da ničim nije podržana, nego je očigledno neistinita.

Dovoljno je pomisliti na nemački, sa austrijskom, nemačkom i švajcarskom standardizacijom, ili na korejski i japanski sa nekoliko važećih pisama. A ne moramo ići ako daleko. Ako se zaista svaka standardizacija računa kao poseban jezik, onda nije moguće govoriti o hrvatskom jeziku. Na teritoriji Hrvatske, u aktivnoj su upotrebi najmanje tri međusobno prilično različita pravopisa:  Hrvatski školski pravopis, Hrvatski pravopis Instituta za hrvatski jezik i jezikoslovlje, te NDHovski kor(i(j))enski pravopis koji i danas upotrebljavaju nostalgičari onoga vremena. Pravopis je jedan od osnovnih elemenata standardizacije. Tri pravopisa bi morala određivati tri različite standardizacije, pa prema logici argumenta o brojanju standardizacija - i tri različta jezika. Uz ova tri jezika, tu su i najmanje dva sa srpskom etničkom etiketom: onaj u Srbiji koji je isključivo ekavski i onaj izvan Srbije koji je ili samo ijekavski, ili i ijekavski i ekavski, te najmanje dva crnogorska - onaj sa mekim s i z i onaj bez.

Ako se svaka standardizacija računa kao poseban jezik, onda nije moguć ni istorijski kontinuitet jednog jezika. Jezik se u vemenu menja, i standardizovan jezik posle izvesnog perioda zahteva temeljne reforme da bi se standard zadržao dovoljno blizu živog jezika. Jezik pre i posle reforme različito su standardizovani, i prema tome predstavljaju različite jezike.

Argument brojanja standardizacija je neodrživ. Nije institucionalna intervencija ono što određuje jedan jezik, već njegova realna upotreba, stepen različitosti, odnosno sličnosti među relevantnom varijetetima. Ono što bosanski, crnogorski, hrvatski i srpski standardni jezik čini jednim jezikom jeste njihovo zasnivanje na istom organskom varijetetu: na novoštokavskim dijalektima koji se uz marginalnu varijaciju govore u sve četiri države. Sama standardizacija čini beznačajnu intervenciju na površini ogromne mase živog jezika uzetog kao osnova standardizacije.

Razlog što se bugarski, makedonski i slovenački intuitivno odećaju kao posebni jezici nije u tome što su standardizovani nezavisno od srpskohrvatskog, ili što su standardizovani u posebnim državama, već u tome što su za osnovicu standardizacije uzeli međusobno dovoljno različite varijetete iz južnoslovenskog kontinuuma. Jedini način da se hrvatski izdvoji kao poseban jezik bio bi da za osnovicu standardizacije uzme čakavski ili kajkavski. Jedini način da se srpski izdvoji bio bi da za osnovicu uzme torlački. Za bosanski i crnogorski takva mogućnost čak i ne postoji: nijedan dijalekat koji se govori u ove dve države nije dovoljno daleko od novoštokavskih govora da bi kao osnovica standardizacije dao poseban jezik.

Naravno, ovo se odnosi na sadašnji trenutak. Zavisno od jačine granica među četirima državama (odnosno od stepena migracije stanovništva i mere kulturne razmene) - nije nemoguće da se njihovi dijalekti toliko međusobno odalje da neka naredna standardnojezička reforma dovede do četiri nova standarda čije su osnovice govori dovoljno međusobno različiti da daju (delimičan) osnov za posmatranje tih standarda kao različitih jezika. Da li će se to desiti, i kada, iz ove perspektive je nemoguće predvideti. Da li bi bilo dobro ili loše je sasvim očigledno: jezik koji govorimo je utoliko veći kapital ukoliko je veći broj ljudi sa kojima na njemu možemo komunicirati, a jezik kojim jedna zajednica govori utoliko je sigurniji od izumiranja, ukoliko je sama zajednica veća i kulturno potentnija.