Rodno ravnopravan jezik

Strategija dopunjavanja rodnih parova imenica: gubitnik i gubitnica

Žena i muškarac nisu ravnopravni u našem društvu ili u gotovo bilo kom drugom. Nisu ravnopravni ni u jeziku. To nije stvarnost kakvu želimo, i prirodno je da tražimo način da je promenimo. Da bismo našli efikasan način, moramo se potruditi da što bolje razumemo problem.

Možda sam kao lingvist subjektivan, ali moj je utisak da je daleko najveći deo napora na prevazilaženju rodne neravnopravnosti uložen u to da se promeni situacija u jeziku. Pretpostavka je da jezik oblikuje čovekov um i vrednosti čovekovog društva, i da ćemo menjajući jezik menjati i celokupnu situaciju. U jeziku se uglavnom prepoznaje samo jedan rodni problem: prevladavanje imenica muškog roda u domenu termina sa značenjem titula i zanimanja, pogotovu kada je reč o onim prestižnim. Akademik, rektor, mudrac su muškog roda, kafe-kuvarica, čistačica, sponzoruša ženskog. Ovo ne samo da reflektuje društvenu stvarnost u kojoj su akademici, rektori i mudraci samo jako retko ženskog, a kafe-kuvari(ce), čistači(ce) i sponzoruše još ređe muškog pola, već i sugeriše takvu generalizaciju i onome koji sa njom inače nije upoznat. Osnovna strategija borbe za rodnu jednakost u našem i mnogim drugim društvima je skovati i aktivno koristiti termine akademica, rektorka, mudrakinja, kao i kafe-kuvar, (već postojeće) čistač i sponzoruš ili sponzoraš. Dok ostvarujemo tu strategiju, naša je savest umirena jer činimo ono što možemo, i pitanje je vremena kada će naš trud uroditi plodom. U pitanju je višestruka zabluda. U ovom tekstu baviću se pitanjima zašto je ova strategija promašena i šanse da ima kontrefekat su veće nego da postigne ono čemu je namenjena, kakva je priroda rodne neravnopravnosti u jeziku, kakva je veza između nje i rodne neravnopravnosti u društvu, koji su preduslovi za rodno ravnopravni jezik i kako do njega doći.

Strategija popunjavanja rodnih parova je neuspešna jer srž rodne neravnopravnosti jezika nije u rečima i njihovom rodu. I kada izvedemo novu reč u ženskom rodu, na primer rukovodilica, stručnjakinja, trenerica, ona često zvuči upadljivo, čak neprirodno. Dužom učestalom upotrebom ovaj osećaj će za svaku od tri navedene reči nestati, ali će uvek biti tu kod novih reči koje izvedemo istim modelom. Samim tim, on će uvek biti prisutan kroz neke reči, i govoriće nam da je upadljivo i neprirodno da žena bude psiholog, stručnjak i trener. Ponekad, kao u slučaju imenice trenerica, smetnja (u ovom slučaju rezervisanost te reči, kao i reči trenerka, za drugačije značenje) će biti tolika da ženski termin neće ni zaživeti, već će biti zamenjen zaobilaznim, poput istruktorka fitnesa ili koordinatorka treninga. Ali ovo ni približno nije srž problema.

Srž problema je u tome da je struktura jezika suštinski zasnovana na opoziciji između markiranog i nemarkiranog. Tako je u jeziku jednina nemarkirana prema množini (nastavak za jedninu kod imenice puž je nulti, a nastavak za množinu je -evi), nominativ je nemariran u odnosu na druge padeže (korak prema korakom), a ono što zovemo muškim rodom je neutralno u odnosu na ono što zovemo ženskim (mlad učitelj prema mlada učiteljica). Zbog prirode jezičke strukture nije moguće imati u jeziku muški i ženski rod, a da bar jedna vrednost ne bude markirana. Drugim rečima, jezik sa obeležjem roda ne može biti ravnopravan: u patrijarhatu će svojom strukturom promovisati muškarca, u matrijarhatu ženu.

Delovanje dubinske pristrasnosti jezika je mnogo neprimetnije, ali i mnogo robusnije od onoga što vidimo u terminima za titule i profesije. Kada u jeziku načinimo subjekat sa članovima više od jednog roda, glagol će se složiti u muškom rodu: Baba i deda su razgovarali (ne može razgovarale), Dečaci i devojčice su se igrali (ne može igrale). Zamenice ko, neko, svako, iko, poneko i druge, čak i kada je poznat pol mogućih referenata, slažu se u muškom rodu. Na primer, nastojnica ženskog manastira će znajući da je samo žena mogla da zalije cveće reći: Neko je zalio cveće (ne može Neko je zalila cveće). Kada ne imenujemo vršioca radnje koji je u množini, reći ćemo Išarali su mi ogradu - čak i ako znamo da su to učinile žene; rekavši Išarale su mi ogradu više ne bismo bili neodređeni u pogledu vršioca radnje.

Pritom je zabluda i da termini muškog roda označavaju samo muškarce. Da je tako, to bi značilo da u našoj predstavi gušter ne može biti ženka. I obratno, kada bi imenice ženskog roda označavale samo individue ženskog pola, žirafa, zmija ni sova ne bi mogle biti muškog pola. Zapravo, čuvar označava i muškog i ženskog čuvara, inžinjer i muškog i ženskog inžinjera. Zato je moguće reći Viši kustos (Milka Petrović) je zamolila da joj se hitno javite. U ruskom jeziku, koji je vrlo blizak našem u pogledu roda, čak je moguće reći (njihovu varijantu rečenice) Naša kustos je zamolila... Problem uopšte nije u semantici ovih reči - problem je u njihovoj pragmatici. Iako imenica kustos može označavati i muškarca i ženu, kada je izgovorimo - prva pomisao nam je muškarac. Nemarkirano značenje imenice muškog roda odnosi se na muškarca; kada označava ženu, upotrebljena je sa markiranom interpretacijom. Nemarkirano značenje imenice ženskog roda odnosi se na ženu, iako i ona može označavati muškarca: kada čujemo babica prvo pomislimo na ženu, kada čujemo akušer na muškarca, dok ostatak semantike ostaje isti i obe imenice se u principu odnose na isti skup ljudi.

Ova polna neisključivost, uz difolt interpretaciju vezanu za rod imenice, važi samo za imenice koje ne predstavljaju oblike izvedene radi označavanja posebnog roda. Tako direktor označava i muškarca i ženu, ali direktorka, imenica izvedena za referisanje na ženske direktore, označava samo ženu. Predsednik označava muškarca ili ženu, ali predsednica samo ženu. Lisica označava i ženku i mužjaka, ali lisac označava samo mužjaka. Direktorka ima značenje direktor i pritom žena, predsednica ima značenje predsednik i pritom žena, lisac znači lisica i pritom mužjak. Ovo ima značajne posledice za strategiju dopunjavanja rodnih parova kao vid borbe za ravnopravnost. Kada imenicu kardiolog dopunimo imenicom kardiološkinja, nismo izbegli asimetriju. Kardiolog i dalje označava i muškarce i žene, a kardiološkinja označava samo žene. Možemo reći Moj kardiolog je žena i Moj kardiolog je muškarac, ali ne Moja kardiološkinja je žena, niti Moja kardiološkinja je muškarac. Problem je u tome da moja kardiološkinja znači moj kardiolog i pritom žena, pa je okvalifikovati je kao ženu redundantno, a kao muškarca kontradiktorno. To dovodi do paradoksalnih konteksta, kao Moj kardiolog je žena, gde informaciju o ženskom polu referenta možemo preneti samo ako upotrebimo imenicu u muškom rodu. Ovde strategija dopunjavanja parova i u najbukvalijem smislu mora da ustukne. Sve i da ne ustukne, sve i da se može dosledno primeniti, ostaje činjenica da ona koliko jezički legitimizuje ženu kao nosioca titula, funkcija, profesija, toliko i pojačava efekat markiranosti ženskog roda.

Rodno ravnopravan jezik

Ako će svaki jezik koji ima muški i ženski rod biti rodno neravnopravan jezik, ima li izlaza? Ima li načina da jezik bude rodno ravnopravan? Naravno da ima. Jezici koji nemaju kategoriju klasifikacije imenica, kao što su mađarski i turski, ili jezici koji imenice klasifikuju po drugim semantičkim klasama, kao što su bantu i mandarinski, imaju osnov da budu rodno ravnopravni. U njima nijedno gramatičko obeležje ne uspostavlja semantičku vezu sa polom, što zači da gramatika takvih jezika ne nosi nikakvu asimetriju vezanu za pol.

To ne znači da su mađarski, turski, mandarinski i bantu rodno ravnopravni jezici, jer i oni oslikavaju u svojoj strukturi i u svojoj leksici patrijarhalnu prirodu društva. Da li u ovim jezicima strategija dopunjavanja rodnih parova imenica može dovesti do ravnopravnog jezika? Nažalost, bojim se da čak ni to nije slučaj.

Razlog je što je jezik sistem izuzetne kompleksnosti i izuzetno velike ukupne količine podataka (treba misliti o kompleksnoj gramatici kao i o mentalnom leksikonu od prosečno pedesetak hiljada reči, od kojih svaka nosi brojna gramatička obeležja i bogato konceptualno značenje). Uvođenje dve stotine ženskih termina će možda manifestovati volju društva da postane ravnopravnije, ali neće mrdnuti jezik ni za milimetar, kamoli promeniti ga toliko da onda on promeni društvo.

Čitavo ovo rezonovanje zasniva se na nerazumevanju odnosa jezika i društva. Jezik se neprestano prilagođava društvu. One je u tom odnosu uvek pasivan, on jeste sredstvo koje enkodira kulturu, i onda je prenosi novim generacijama, ali on prenosi samo ono što iz kulture preslika. Društvo i kultura se menjaju, a jezik ih prati sa nekoliko koraka zakašnjenja. Jezik uvek oslikava neko prošlo stanje, i uvek je u sustizanju sadašnjeg. U naše vreme, društvene promene su brže, i zato je kašnjenje jezika veće. Današnji jezik osliava društvenu stvarnost od pre u proseku stotinak godina: u nekom domenu više, u nekom manje. Usled svoje kompleksnosti, usled svoje ogromne mase, jezik se ne može menjati brže nego što se menja, i jaz između njegove strukture, između njegovih dubinskih odraza kulture, i same te kuture, postaje veći. Ali jezik svejedno prati promenu u društvu, on se ipak lagano prilagođava, lagano transformiše, i neminovno je da će sa našim antropološkinjama i ekspertkinjama ili bez njih jezik postati rodno ravnopravan. Ali samo pod uslovom da društvo to postane pre njega, i da zadrži tu osobinu dovoljno dugo. U takvim uslovima, jezik koji nosi kategoriju roda poput našeg, verovatno će je napustiti u korist neke druge klasifikacije, ili će izbrisati svaku imeničku leksičku klasifikaciju, i biće spreman za društvo jednakosti. Ne treba ga na to terati, on će to učiniti sam. Energiju umesto toga treba usmeriti na lokus problema: na samo društvo i njegove institucije.

Rod i ravopravnost

Strategija dopunjavanja rodnih parova imenica otkriva još neke neravnopravnosti. Na primer, postoji neravnopravnost između ženskih nastavaka -ka i -ica: prvi je ruralan, drugi je otmen. Profesorica je finija od profesorke, doktorica je elegantnija od doktorke, direktorica je umerenija od direktorke. Koren ove asimetrije leži u drugoj, dubljoj. Nastavak -ka je karakterističniji za južne i istočne dijalekte, njega delimo sa bugarskim i makedonskim. Nastavak -ica je češći u severnim i zapadnim govorima. A na ovoj liniji deluje druga nejednakost: govori severa i zapada su pravilni, lepi, prefinjeni, govori istoka i juga sve ono suprotno.

I zapravo nijedna jezička opozicija, pa ni ona u rodu, ne može da opstane bez makar još jedne vrednosne dihotomije na koju se preslikava. Problem sa titulama i profesijama ne bi bio problem da nije socijalne neravnopravnosti bogatih u odnosu na siromašne, obrazovanih u odnosu na neobrazovane, severa u odnosu na jug, poželjnih moralnih obrazaca u odnosu na nepoželjne: da neki od ovih termina nisu prestižni, a drugi stigmatizovani. I dok su neke od ovih vrednosnih opozicija neophodne za funkcionisanje zajednice, neke ni to nisu. A i one koje jesu, verovatno bi svoju funkciju vršile i sa malo manjom distancom između polova.

Ovo samo potcrtava činjenicu da borbu za ravnopravnost po jednoj dimenziji nije moguće voditi izolovano od drugih: ravnopravnost je cilj ka kome se mora težiti globalno, emancipacijom svih diskriminisanih kategorija, i samo tada će imati kakve-takve šanse na makar delimičan uspeh.

Zaustavite reku

Problem identiteta je jedan od centranih problema filozofije. Ako na svojim omiljenim cipelama zamenimo đon, da li su to jošuvek iste cipele? A ako posle dve godine zamenimo i uložak i postavu? Koliko delova cipele možemo zameniti a da to ostane ista cipela? Koliko možemo promeniti njen izged a da ne ugrozimo njen identitet? Može li se identitet zadržati kroz promenu ili ne? Heraklit kaže da ne može, po njemu promena pobeđuje, a identitet u vremenu praktično ne postoji. I naši lingvisti negativno odgovaraju na ovo pitanje. Oni smatraju da je njihov poziv da brinu o etničkom identitetu, i veruju da identitet ne može preživeti promenu, te su zato su rešeni da zaustave promenu. Moramo zamrznuti jezik (i to standardni, onaj koji je vaspostavljen kao potka etničkog identiteta) ako ne želimo da se pretvorimo u nekog drugog. Ne smemo prihvatiti jezičke osobine u nastajanju (obzirom mesto s obzirom, u vezi nečega mesto u vezi sa nečim) jer time napuštamo jezik našeg identiteta. Mnogi čak osporavaju Vukovu reformu jer veruju da je ukinula kontinuitet identiteta u odnosu na prevukovsku elitnu kulturu Srba. A da li se promena u jeziku može zaustaviti? I kako ona uopšte funkcioniše?

U jeziku postoji dinamična ravnoteža između, na jednoj strani ekonomične, i na drugoj verne realizacije jezika. Svaki izraz čovek ujedno teži da realizuje što ekonomičnije, i što vernije mentalnoj reprezentaciji tog izraza. Na primer, kada realizuje glagol koji je spoj prefiksa raz i osnove čerečiti, ekonomija traži najmanji mogući napor, dok vernost traži istovetnost sa reprezentacijom. Da je po ekonomiji, govornik ne bi rekao ništa. Da je po vernosti, rekao bi razčerečiti. Ravnoteža ustanovljena u fonologiji srpskog jezika je takva da se ekonomiji izađe u susret približavanjem glasa z narednom konsonantu č po zvučnosti i po mestu izgovaranja, a da se vernosti izađe u susret u svemu ostalom: raščerečiti. Ovakva ravnoteža se može prepoznati i na planu morfologije, i sintakse, i semantike, i pragmatike: čitavog jezičkog sistema.

U svakoj populaciji mogu se prepoznati tri tipa govornika. Prvi tip su govornici čije procesiranje jezika peteže ka ekonomičnosti. Oni obično idu nešto dalje od drugih u pojednostavljenju, oni kažu račerečiti mesto raščerečiti, obzirom da mesto s obzirom na to da, i ja mesto hteo sam i ja to da pitam. Ovi govornici su obično izvor promene u jeziku: njihovim pojednostavljenjem promena nastaje. Drugi tip su ziheraši, konformisti. Oni prate ustanovljeni balans između ekonomičnosti i vernosti, i čežnjivo pogleduju prema ekonomičnim govornicima. Kada ekonomični govornici u dovoljnoj meri prihvate neki obrazac, i on se počne koristiti sa dovoljnom frekvencijom da se ziheraške uši na njega naviknu, ziheraši ga prihvate. Ovim promena zaživi. Treći tip čine konzervativni govornici. Ovi govornici su posebno vezani za vernost. Njih nikakva frekvencija ne navodi da prihvate promenu: oni do kraja života govore jezik koji su naučili u detinjstvu. Konzervativci sledeće generacije pak usvajaju jezik sa promenom koja se dogodila, i takvog ga čuvaju do kraja. (Zanimljivo je da i ekonomični i konzervativni govornici uz tipične uključuju i govornike sa deficitima. Između ostalih, u ekonomične deficite ulaze afazija i specifični jezički deficit, a u konzervativne autizam i shizofrenija.)

Danas, uz ove tri prirodne kategorije govornika, neki jezici imaju i četvrtu. To su ljudi čija je profesija direktno vezana za jezik: nastavnici jezika, istraživači u oblasti jezika i lektori. Veći ili manji deo ove skupine usled svesnog prepoznavanja i pamćenja jezičkih struktura i obrazaca ('pravila'), razviije konzervativnost kao profesionalnu deformaciju. Oni su obrazovanjem naučili neko stanje jezika, i njihov posao je da ga prenesu ili da osiguraju njegovo poštovanje. Promenu doživljavaju kao grešku ili loše baratanje jezikom, kao ono što im je posao da eliminišu. Pritom, za razliku od prirodnih konzervativaca, koji na jezik deluju samo svojom prirodnom konzervativnom upotrebom jezika, veštački konzervativci na raspolaganju imaju institucionalne poluge za delovanje na druge govornike. I oni ih koriste sa namerom da zaustave promenu u jeziku.

Jezik je sistem izuzetne kompleksnosti. Sa stotinama hiljada reči, među kojima mnoge imaju desetine oblika, sa nekoliko desetina fonema i više stotina ograničenja o njihovom kombinovanju, sa stotinak morfoloških i sintaksičkih obležja i njihovih mogućih vrednosti i hiljadama mogućnosti kombinovanja, sa desetinama obrazaca tona i/ili udara na nivou reči, kao i na nivou sintagme i rečenice, sa rekurzivnim kapacitetom građenja složenih struktura - nivo kompleksnosti jezika je sličan nivou kompleksnosti jednog ekosistema, ili ekonomskog sistema jedne veće države. I kao što je to slučaj sa ekosistemom ili ekonomskim sistemom, jezik konstantno prolazi kroz promenu koja prožima svu njegovu kompleksnost. On se prilagođava promenama u kontekstu u kom se realizuje: promenama u individuama koje ga koriste, u zajednici kojoj one pripadaju, u ekološkim okolnostima u kojima ta zajednica postoji. Time jezik ostaje kadar da posluži svojoj svrsi na optimalan način, i time sebi obezbeđuje opstanak. Zajednica čiji jezik izgubi korak sa vremenom, ako ne uspe da ga ponovo uspostavi, prestaje da koristi taj jezik i preuzima onaj koji joj omogućuje da opstane.

Ekolozi se trude da što bolje upoznaju ekosferu kako bi razumeli njenu dinamiku i omogućili da se na promenu u njoj pozitivno utiče - ili bar da se ublaži negativni uticaj. Ekonomisti to isto čine sa privrednim sistemima. I lingvisti sa jezikom. Osim u nekim društvima, u nekim državama, poput naše - gde etablirani lingvisti rade na razvijanju bapskih verovanja o jeziku, na zloupotrebi jezika u službi raspirivanja mržnje, i na diskriminaciji govornika jezika koji ga ne govore na način izabrane manjine. Kao i na zaustavljanju promene u jeziku. U Srbiji, i u većini susednih zemalja, lingvisti (iliti univerzitetski profesori i institutski istraživači u oblasti lingvistike) uspostavljaju se kao upravljači moćne mašinerije koju čine nastavnici i profesori maternjeg jezika u školama, lektori u medijskim i izdavačkim kućama i drugi jezički službenici, oni koje sam pomenuo na početku ovog teksta. Ova mašinerija barata pod dogmom o jeziku kao u kamen uklesanoj srži grupnog identiteta. Jezik, onakav kako je opisan i propisan u proizvoljnim normativnim jezičkim aktima, suština je i etalon nacionalnog identiteta. Svako odstupanje predstavlja odstupanje od sebe samih, odustajanje od svoje suštine, menjanje u nekog drugog i nešto drugo. Objašnjava se kao rezultat delovanja imaginarnih spoljnih i unutrašnjih neprijatelja, celog sveta koji, ujedinjen, otkad postoji radi na tome da uništi naš identitet.

Jezik je ipak previše robustan, previše složen i masivan da bi njegova promena bila zaustavljena. Ona se dešava, ali se dešava unekoliko prigušeno. Dinamiku ekonomičnih i konzervativnih govornika, taj prirodni proces promene, remeti pritisak institucionalizovanih kočničara, kočničara po profesiji. Mašinerija kojoj oni pripadaju nedovoljno je moćna da zaustavi promenu u jeziku, ali je dovoljno moćna da je uspori i poremeti. Da naruši njen prirodni tok. Ali i da načini jaz između živog jezika i javnog prostora. Kao kada bismo pokušali da institucionalnim merama zamrznemo stanje u jednom ekosistemu, ili u jednoj ekonomiji. Osim što je jasno da ne bismo uspeli, neizbežno bismo napravili i ozbiljnu i teško nadoknadivu štetu. 

Staze u parku

Kada čitam pravopise našeg jezika, u kom god centru oni nastali, osećam se kao da čitam neki visoki pravni akt. Ne mislim samo na autoritarnost i preskriptivnost, već i na sam jezik, na stil pisanja. Kao da su autori zakona o saobraćaju zamoljeni da napišu i zakon o pisanju, takav da ne preza od idiosinkretizama, samo da se po svaku cenu osigura od zlonamernih i kriminalnih interpretacija. Ova činjenica mnogo govori o sociokulturnom konstruisanju pravopisa u našoj lingvističkoj i široj društvenoj zajednici.

Kako se sve pravopis može pisati, i kako ga valja pisati? Može se pisati kao pravni akt, toga smo svedoci. Može se pisati i kao puki opis postojećih praksi: sagledati kako ljudi pišu, i prikazati; korisnici onda prepoznaju postojeće mogućnosti i biraju svoju kombinaciju. Može se pisati kao savetnik, kao priručnik, udžbenik - sa ciljem da čitalac razume problematiku, da nauči principe, usvoji mehanizme, i postane što veštiji korisnik mogućnosti koje pisano izražavanje pruža. Može se načiniti i kombinacija ovih pristupa: istražiti i opisati postojeće prakse, među njima preporučiti one koje su najzastupljenije i najuklopljivije u zajedničke principe, i učiniti to u metodički promišljenom tonu.

A zapravo se i zakoni mogu pisati i tretirati na razne načine. U totalitarnijim kulturama, zakon se piše s pozicije Bogom dane moći, on služi da stoku koja se sama ne ume ljudski vladati dovede u red i natera na poštovanje osnovnih uslova za opstanak koliko-toliko uređene zajednice. Takvi zakoni tretirajući ljude kao stoku podstiču u njima osobine stoke. U demokratičnijim kulturama, zakoni služe kao propozicije u društvenoj igri - poput pravila igre Ne ljuti se čoveče: možemo se dogovoriti da ima jedenja, ili da nema, možemo se dogovoriti da kada nemamo figura u igri bacamo triput ili jednom, ali kada se dogovorimo - svi ćemo se iz zajedničkog interesa truditi da pravilo ispoštujemo, da bismo mogli da se igramo.

U zemljama poput Holandije kada se donese novi zakon, nailazi period u kome se posmatra u kojoj meri je prihvaćen u narodu. Ako je prihvaćen u dobroj meri, ostaje. Ako nije, ukida se ili se zamenjuje drugim. Pre desetak godina, usvojen je zakon da građani na javnom mestu moraju imati legitimaciju, odnosno da je prekršaj biti bez nje. Nakon dve godine probnog perioda, zakon je povučen jer nije bio prihvaćen: ljudi ga nisu poštovali, nisu nosili legitimacije, napisano je jako mnogo kazni koje na kraju nisu naplaćene i zakonodavac je zaključio da narod ne prihvata ovakav zakon, kao i da je spreman da trpi posledice njegovog ukidanja. Postoje, dakle, kulture u kojima se zakonima iz oblasti javne bezbednosti pristupa manje strogo i autoritarno nego što se kod nas pristupa pravopisnim pravilima. A evo jedne ilustracije kako to naši pravopisi rade.

Svi naši pravopisi u poslednjih 60 godina propisuju da se broj 600 piše šeststo. Broj 60 se pak piše šezdeset, ne šestdeset. U broju 60, sekvenca st se pojednostavljuje u s, a zatim po zvučnosti menja u z usled nemogućnosti da se u tečnom govoru izgovori std. U broju 600, u značajno težoj za izgovor sekvenci stst, očekujemo da se ista, prva, sekvenca st pojednostavi u s, a zatim stopi sa narednim s: šesto. Svako ko u izgovoru ne zvuči kao potpuni magarac tako i izgovara: šesto. Ali pravopis srpskog jezika, inače zasnovan pretežno na fonetskom i fonološkom principu - upravo onim koji jedino mogu rezultirati pisanjem šesto - pravnim jezikom nalaže da se ovaj broj ima pisati šeststo.

Postoji i objašnjenje: ako bismo pisali šesto, ne bismo znali da li mislimo na redni broj od broja 6 (šesto odeljenje prvog razreda) ili na osnovni broj 600 (šesto razloga da izbegavate Pravopis Matice srpske). Pojava da se dve reči identično pišu naziva se homografija, i često se javlja, kao i u ovom slučaju, kao pisani refleks homonimije. Prirodna je jezička osobina, i vrlo je frekventna u našem jeziku: računajući i posebne oblike reči (kao što i u ovom slučaju samo oblik jednine srednjeg roda rednog broja daje homografiju), najmanje svaka dvadeseta forma je deo homografskog para, tripleta ili veće skupine. Kad bismo se držali logike pisanja oličene rečju šeststo, reč jelo bismo morali pisati jedlo, da bi se razlikovala od drveta jele. Pridev jezička morali bismo pisati jezikska ili jezičska da se ne bi mešao sa genitivom jednine imenice jezičak.

Kada se planira organizacija parka, mogu se izgraditi staze prema proračunima gde bi bilo najzgodnije da se provuku, ili se može ostaviti zelena površina dok se po njoj ne ocrtaju putanje kojima se najčešće prolazi, i onda ih popločati ili asfaltirati. U prvom slučaju, ako se posle izvesnog vremena pokaže da su neka predviđanja bila pogrešna, i da ljudi prolaze drugim putem, izvedu se korekcije, neke se putanje uklone, druge se dodaju ili saviju. Postoji i treća mogućnost: mogu se i provući staze prema logici ornamenata na ukrasu za novogodišnju jelku, i pored njih podići visoke ograde od bodljikave žice da se slučajno ne ugazi trava. Ovo je često princip autora našeg pravopisa.

Ko god da je, i kad god da je uveo član zakona o pisanju reči 600, najmanje pedeset godina ispiranja mozga od prvih slova do kraja školovanja, a i kasnije u plačevima o propadanju jezika srpskoga i u kampanjama za njegovo negovanje, očuvanje, trebalo bi da je dovoljno vremena i prostora da se u uslovima zakonodavstva zasnovanog na sili i najkočopernijima nametne pisanje dupleksa stst. A opet, jednostavna Google pretraga izraza poput "šesto pedeset" naspram "šeststo pedeset" (pedeset služi da eliminiše redni broj), dobija se deset puta više pogodaka sa pisanjem koje nalaže razum, nego onih sa pisanjem koje nalaže zakon Matice srpske. To je kao park u kome posle 600 godina upotrebe i prisile čestih policijskih patrola, postoji staza kojom osim samih službenika prolaze samo sline, poltroni i niži potkazivači, te građani pod pratnjom policijske patrole, dok svi ostali hodaju utabanom stazom posred travnjaka. Park je renoviran svakih tridesetak godina: sve staze su uklanjane, i ponovo postavljane na ista mesta. Niko nije ni pomislio da popločanu stazu kojom niko ne prolazi zameni novom, na mestu one koju su utabale hiljade šetača. Mesto toga, odgovorni se generacijama okupljaju u policijskoj stanici i jadaju kako je narod stoka, i kako uzalud oni postavljaju staze onde gde su uvek bile, i gde po zakonu moraju biti, kad stoka ne zna za zakon, i ide isključivo stazom koju je sama utabala.