Burek koji se može poneti

Jezičke nedoumice

Prethodni tekstovi na temu standarda, preskripcije i normativizma su bili relativno apstraktni, i bavili su se ideologijom i principima standardizovanja među srbistima i traženjem uzroka za takvo stanje. Ovde bih se okrenuo konkretnim pitanjima, konkretnim takozvanim jezičkim nedoumicama, i ponudio rešenja na opštem planu, kao i konkretno za jedan broj takvih nedoumica, sa namerom da tako heuristički pojasnim svoje poglede na ove probleme.

Najpre ću vrlo kratko razmotriti osnovne mehanizme nastanka jezičkih nedoumica, kao i osnovne mehanizme koje bi trebalo slediti u standardizaciji, te i osnovne mehanizme koje bi bilo dobro razvijati kod govornika jezika kako bi takav standard lako učili i efikasno upotrebljavali. Nakon toga ću navesti tipične primere pogrešne ili nepotrebne normativne intervencije, razotkrivajući gde je moguće karakteristične logičke i strateške pogreške koje su do takve loše standardizacije dovele.

Najpre treba postaviti pitanje postoje li uopšte jezičke nedoumice ili je to konstrukt koji je stvorila agresivno preskriptivna lingvistika. Jezičkih nedoumica nema dok nema vrednosnog raslojavanja jezika. U društvima bez viših i nižih registara, i među govornicima bez vrednosnog suda o registrima, jezičkih nedoumica nema. Jezik se tu upotrebljava kao sredstvo da se stigne do cilja, i čak i gde postoje putanje koje se tim sredstvom ne mogu preći, spontano i nesvesno se prolazi obilaznicama. Jezičke nedoumice svakako postoje u svakoj jezičkoj zajednici u kojoj postoje viši, formalni registri. Kada zbog nečeg - zbog jasnoće izražavanja (u naučnom i pravnom registru), zbog estetskog efekta (u književnom jeziku), zbog osetljivih društvenih odnosa (u administrativnoj i političkoj upotrebi) - počnemo da obraćamo pažnju na jezičke izbore, počnu i da se javljaju nedoumice. One nastaju u susretu takve osetljivosti sa nekim prirodnim pojavama u jeziku. Sa jezičkom promenom koja se trenutno odvija: kada u istom trenutku, dok teče neka promena u jeziku, dve različite forme, zasnovane na međusobno isključivim pravilima, nalaze upotrebu bilo u svim domenima jezika, bilo u komplementarnoj distribuciji na oblike, registre ili govornike. Sa lakunama: pojavama da od pojedinih jezičkih jedinica ne možemo graditi neke, inače produktivne i frekventne jezičke forme. Sa suptilnim dijalekatskim razlikama i specifičnostima, kada govornik nije siguran da li neka dijalekatska forma ima standardni legitimitet. U takvim situacijama, govornik se suočava sa nemogućnošću da jezički oblikuje neku misao (kao u poznatom primeru gde ćemo u standardu svi lako reći Čokolada je data detetu, ali ako umesto na dete u rečenici želimo da uputimo na dva deteta, nemamo načina da to izrazimo), ili sa potrebom da izabere između alternativa (na primer, da li se kaže čaršaf ili čaršav). Neke od ovakvih situacija, normativni priručnici su obradili, i odlučili da izaberu jedno od mogućih rešenja kao ispravno, a da ostala proglase neispravnim.

Pogrešna rešenja

Osnovni princip suočenja srbističke norme sa nedoumicom je parcijalno razrešenje prema nametnutoj, često pogrešnoj logici. Parcijalno u smislu da se ne traže najširi mogući principi kojima se može obuhvatiti najveći mogući broj nedoumica, tako da govornik uči jedno pravilo mesto nekoliko stotina konkretnih parova ‘neispravnog’ i ‘ispravnog’ izraza. Pogrešnoj logici u smislu da se principi ne traže u samom jeziku, u logici jezika kao sistema, već u nekoj površnoj i ideološki ekstremno normativističkoj jeziku stranoj logici lingvistički neobrazovanog propisivača. Daleko bi produktivnije bilo pitati se zašto nedoumice nastaju, prepoznavati stvarne jezičke zakone čije međusobno sukobljavanje do njih dovodi, i trenirati korisnike jezika da i oni sami prepoznaju ove zakone, da sami pepoznaju moguća rešenja, i da ih sami vagaju i biraju najbolja po svojim merilima. Za ovo je neophodna norma koja 1) ne stigmatizuje narušavanje standarda čak ni u njegovim najsuverenijim domenima upotrebe, i čak i kada to narušavanje počne da postaje pravilo a ne izuzetak i 2) koja se vodi principom da je u velikom broju slučajeva prihvatljiv veći broj rešenja, i da kada se pojavi novo rešenje i uzme maha među govornicima - to rešenje treba uvesti u normu kao novu mogućnost, a ne boriti se protiv njega u konzervativnom ropcu večito umirućeg.

Činjenica da nedoumice postoje i bez agresivnog i rigidnog normativizma ne znači da takav normativizam ne doprinosi njihovom nastanku. U nekom ovlašnom pregledu na relativno malom uzorku teksta, čini se da tek svaka dvadeseta jezička nedoumica dolazi od prirode jezika, dok ostale imaju koren u normativističkom pritisku. Na primer, govornicima nekih bosanskih dijalekata dešava se da reč sako izgovaraju i pišu sakao. Razlog je što isti ti govornici participe pevao, plivao, gledao izgovaraju pevo, plivo, gledo, sa dugim krajnjim vokalom o. Od ranog detinjstva, u tom izgovoru se susreću sa normativnim pritiskom da se umesto dugog o na kaju reči izgovara ao. U njihovom umu razvija se filter kroz koji prolazi sav materijal koji njihova gramatika generiše, i u kome se pre izgovora ili pisanja svako dugo o na kraju reči zamenjuje sa ao. Kako je o na kraju reči sako dugo, to ga filter menja sa ao, te oni izgovaraju sakao. Ova pojava, koju lingvistika naziva hiperkorekcija, razlog je ogromnom broju jezičkih grešaka, verovatno jedinih oblika jezičkog ponašanja kod govornika bez jezičkih nedostataka koji se mogu smatrati greškom. Hiperkorekcija je i kad govornik torlačkog ili staroštokavskog dijalekta kaže Stigao sam na stanici - on zna da često ‘greši’ kada uz predlog i upotrebi akuzativ (dakle, kada u skladu sa svojim dijalektom, kaže Čekao sam na stanicu), pa onda i gde ne treba ovaj oblik menja lokativom. Hiperkorekcija je kada nekom nešto hvali - on uz menjanje svog pirodnog fala u standardno hvala, menja i glagol nastao pozajmicom iz nemačkog, faliti - u hvaliti. Hiperkorekcijom je nastalo i ono što se dugo vezivalo za izraz beogradski govor - govor kod koga se akcenti pomeraju ka početku reči. Od svega onoga što bi jedan normativni inspektor prepozao kao grešku u jeziku, verovatno bar petinu čine hiperkorekcije.

Jedan broj grešaka odnosi se na probleme imanentne pravopisnom sistemu. Pravila pisanja često moraju da povuku granice u poljima koja su inače kontinualna, ili da pronađu rešenja za pisanje nekih specifičnih izraza. Na primer, pisanje negacije odvojeno od glagola (ona ga ne voli) naspram pisanja iste takve negacije uz particip istog tog glagola (on je nevoljen) zahteva ozbiljno eksplicitno ili implicitno poznavanje gramatike. Na drugoj strani, nijedna strategija za pisanje 3 CD-a ćiriličnim pismom ne daje elegantan rezultat (3 цедеа, 3 це-де-а, 3 ЦДа - zahvaljujem se Maji Vukić na većem broju primera ovog tipa). Ovde kruti stav norme indukuje veliki broj grešaka koje to ne bi morale da budu, ako bi se norma postavila malo fleksibilnije, i bar kod nekih od ovih obrazaca prihvatila više od jedne varijante.

Ostatak bi činile veštački proizvedene greške. Greške koje to ni po čemu nisu. Jezički izrazi koji su legitimni članovi jezičkog sistema, ali ih je neko proglasio greškama. Obično ih proglašavaju greškama ljudi koji se jezikom bave bez dobrog lingvističkog obrazovanja, i koji neku svoju jednostavnu logiku pokušavaju da nametnu daleko složenijim lingvističkim pojavama. Tamo gde se jezička stvarnost ne uklopi u njihove uske okvire pojednostavljene jezičke, ili češće nejezičke logike, oni prepoznaju grešku. Kako će takvih primera biti najviše u ostatku teksta, ovde ne navodim nijedan primer.

Konkretne nedoumice, prave i veštačke

Sada se okrećem jezičkim izrazima koji se tipično prepoznaju kao jezičke greške. Materijal sam prikupio čitajući internet strane koje se bave jezičkim nedoumicama i greškama, među kojima:

http://www.blic.rs/Vesti/Drustvo/485406/Izjeda-vas-sumlja-Muce-kontraverze-Nadjite-mir-u-velikom-testu-jezickih-nedoumica

http://www.srpskijezik.rs/jezicke-nedoumicehttp://casopisinterfon.org/2014/10/14/nekoliko-reci-o-recima-najcesce-jezicke-nedoumice/

http://portalmladi.com/jezicke-nedoumice-u-srpskom-jeziku

Odjeci purizma

Puristički razlozi stoje iza normativnog progona izraza poput bureka za poneti ili Škotlanđanina. Oba izraza se odbacuju jer su načinjeni prema obrascima iz nemačkog jezika. Dodatno ih diskvalifikuje to što su rašireni među hrvatskim govornicima. Dok se umesto Škotlanđanin preporučuje kraće i elegantnije Škot, umesto bureka za poneti norma savetuje burek koji se može poneti. I ovde mislim da komentar nije potreban. Osim da strano poreklo obrasca po sebi nije smetnja upotrebi jezičkog izraza. Ako obrazac zaživi u jeziku, znači da mu je bio potreban. Ako ne zaživi, izraz ostaje izolovan, a obrazac ima idiomatski karakter, bez uticaja na gramatiku jezika. I u jednom i u drugom slučaju, jezik je bogatiji za nešto što mu je potrebno. Jer: zamislite da radite u pekari, i neko naruči burek koji se može poneti (za razliku od bureka koji se ne može poneti?).

Iz sličnih, konzervativnih razloga, norma zabranjuje upotrebu pozajmljene reči skripta kao imenice ženskog roda jednine. Dakle, ne može pišem skriptu, lakše mi je sa skiptom - ‘ispravno’ je isključivo pišem skripta, lakše mi je sa skriptima. Razlog je što je u vreme pozajmljivanja imenica zaista primljena kao pluralia tantum po obrascu srednjeg roda množine. U međuvemenu, ona se usled frekventne upotrebe među studentskom populacijom potpuno prilagodila našoj morfologiji i prešla u neutralniji oblik, koji pritom odgovara njenoj semantici: postala je imenica ženskog roda, sa jedninskim i množinskim oblicima. To studentu omogućuje da razlikuje između jedne skripte i nekoliko skripti, nešto što sa prvobitnom, isključivo pluralnom imenicom nije bilo moguće. Mistička svest o tome da je promena u jeziku kvarenje sprečava normativiste da se pomire sa ovom činjenicom.

Purizam ne mora imati perspektivu sopstvenog jezika. Takav je slučaj sa parovima Ćezare ili Čezare, Čelzi ili Čelsi, čaršav ili čaršaf. Čest je slučaj da pozajmljena reč izvesno vreme ne može da smiri dušu u drugom životu koji dobije u novom jeziku. Kako će biti prihvaćena zavisi od toga kako je izgovarana i kako je zvučala uhu (ili uvu) pozajmioca u vreme kada je prihvaćena, od toga kako se izgovara i zvuči danas, i od brojnih drugih fonoloških i leksičkih principa. Novija normativna literatura zahteva da se govori i piše isključivo Čezare, kapučino i bočanje. Ne vidim razlog da ako je izgovor Ćezare, kapućino, boćanje opšteprihvaćen među govornicima nasilnom intervencijom namećemo izmenu koja se verovatno neće ni primiti, ali će na duži period proizvesti ogroman broj 'grešaka' (svaki napisani ili izgovoreni kapućino postaje greška), a pošto većina govornika ni ne zna za svaku reč sa glasom ć je li italijanskog porekla ili nije - dodatno i značajan broj grešaka usled hiperkorekcije. Najzad, ako neko drugi kaže ili napiše Čezare - ne vidim da je jezik ugrožen mogućnošću dvojakog izgovora i pisanja italijanizama. Dvojako pisanje i izgovor ne smetaju kod reči uvo / uho početkom istog ovog pasusa. Zašto onda smeta da se može govoriti i pisati i Čelsi i Čelzi, i čaršaf i čaršav. Ko ne voli varijaciju, neka se odluči koju će verziju on u svom jeziku upotrebljavati, a kome ne smeta može u istoj rečenici gledati Čelsi i navijati protiv Čelzija, svet se neće raspasti uprkos jezi koju svi mi ispranih mozgova osetimo pri pomisli na dekriminalizaciju takozvane intra-govorničke varijacije. Naravno, trebamo imati poverenja jedni u druge da se takve stvari realno neće dešavati bez ozbiljnih razloga.

Car je go: logika gluposti i neznanja

Dobar indikator nestabilnih polja u jeziku, domena na ivici promene, ili onih koje je promena već zahvatila, jeste proces usvajanja jezika kod dece. Često kod dece prepoznajemo obrasce koji nisu deo naše gramatike, i koje doživljavamo kao greške. Nekad su ovo samo faze koje se neminovno prolaze na putu do usvajanja odrasle gramatike. Ali često su u pitanju domeni jezika gde manji broj izuzetaka u frekventnoj upotrebi narušava jednostavnost i naučivost sistema. Izuzetke učimo napamet, produktivne izraze svaki put iznova gradimo od komponenti. Govornici, pogotovu deca, teže da se izuzetaka oslobode, odnosno da ih vrate u sistem gde se izvode istim obrascima kao njima srodni izrazi. Tako, dok norma odbacuje komparative tipa višlji i strožiji u korist izuzetaka viši i stroži, deca i govornici bez normativnog drila uglavnom ostaju pošteđeni ovog pritiska, i često izgovaraju višlji i strožiji. Slično je sa glagolom protest(v)ovati. Norma propisuje upotrebu bez glasa v. Objašnjenje je da se kaže protest, a ne protestv, pa je time i glagol bez ovog sonanta. Evo odličnog primera kako plitka logika lingviste ume da siluje jezik ne prepoznajući njegove stvarne zakone. Dovoljan je primer fonološki ekvivalentne imenice napast (dva sloga, završetak na -ast), od koje se gradi glagol napastvovati, nikako napastovati, iako v ima isti status u oba navedena primera.  Slično je i sa imenicom razočarenje. Iz gramatički motivisanih razloga o kojima je pisano u literaturi, govornici teže da u nekim značenjima glagolsku imenicu od glagola razočarati grade sa vokalom -e mesto vokala -a. Norma ovo ne prepoznaje, već primenjuje plitku logiku da je osnova razočara-, i da imenica mora biti samo razočaranje. Uprkos normativnom pritisku, i uprkos svom odstupanju od bazičnog produktivnog obrsaca, oblik razočarenje daleko je frekventniji u upotrebi od varijante sa a (i niko se ne pita zašto, već nastavlja da osporava). I ovde, jezik ne bi izgubio ništa ako bi se u situacijama ovog tipa dozvolili dubletni oblici. Naprotiv.

Standardna gramatika propisuje isključivo upotrebu kvantifikatora sve, nikako svo, kada se upotrebljava uz imenice sa masenim značenjem. Dakle, ne svo vreme, samo sve vreme, ne svo zlo nego samo sve zlo, ne svo sivilo, nego samo sve sivilo. Objašnjenje je da je u staroslovenskom ekvivalent ovog izraza glasio vse, gde je s bilo meko, i nije trpelo uz sebe vokal o. To što danas, osim ako se podvrgnu temeljnom autogenom treningu, svi govornici izgovaraju svo nije srpskim normativistima nikakav argument u poređenju sa pravilom koje je važilo u nekom drugom jeziku, u neko drugo vreme.

Slično je sa rečima poput, za aktuelni srpski standard jedino prihvatljivog srednjovekovni, i većini govornika prirodnijeg srednjevekovni. Tako norma dozvoljava samo srednjoistočni, a zabranjuje srednjeistočni, samo srednjotehnička, nikako srednjetehnička. Razlog koji norma navodi je da srednje u ovim primerima ne znači meru između visoko i nisko, koji u sličnim složenicama imaju vokal o (niskokalorični, srednjekalorični, visokokalorični), te valjda da bi se razlikovalo značenje komponente srednje njoj treba nametnuti drugi vokal. Ovakvo maštovito pravilo nameće govorniku budnost i praćenje neće li se u nizu njegovog govora pojaviti reč koja sadrži srednje, i onda dodatno promišljanje o tome je li upotrebljeno u značenju mere ili nekom drugom značenju, i time pokazuje svoju veštačku, nejezičku prirodu. Ostaje nejasno zašto je normativisti bilo neprihvatljivo mnogo očiglednije pravilo: ovi pridevi u sve složenice ulaze u svom obliku za srednji rod: visoko, nisko i srednje. Upotreba oblika srednjo je štetnija za naučivost standarda nego, recimo, upotreba oblika visoke i niske, jer ova dva oblika postoje u paradigmi prideva (genitiv jednine i nominativ i akuzativ množine u ženskom rodu). Drugim rečima, srednjoistočni je našem umu neprirodnije i teže za prihvatanje nego niskekalorično ili visokerizično.

Za kraj, normativisti ponekad odluče da opovrgnu ili ignorišu neke od osnovnih osobina jezičkog znaka. Tako se za priloge poput dosta, ili puno kaže kako nije pravilno reći puno ti hvala ili dosta mi je važno da završim ovaj posao, jer puno ima značenje suprotnog od praznog, dosta suprotno od ko zna čega (od treba još?), te se ne mogu koristiti za veliku količinu. Ovde je primenjena logika da jedna reč sme imati samo jedno značenje, o čijoj besmislenosti ne bih trošio reči, samo bih uputio na baš dosta literature koja se puno bavi pojmovima polisemije i homonimije. I na fine stilističke razlike između parova izraza tipa Na proslavi se dosta plesalo i Na proslavi se mnogo plesalo (u potonjem slučaju moguća je interpretacija da je plesanja bilo previše), odnosno rogobatnog Na proslavi se plesalo u velikoj meri.

Standard tako umesto skupa minimalnih intervencija u poljima koje smo na početku teksta prepoznali kao polja stvarnih jezičkih nedoumica, zasnovanih na logici jezičkog sistema i usmerenih ka funkcionalnosti, postaje palimpsest proizvoljnih i svake logike ili cilja oslobođenih rezbarija, komplikovanih ornamenata bez estetske vrednosti, koji umesto da nedoumice razrešavaju, zapravo stvaraju ogroman broj veštačkih nedoumica, i koji standardni jezik čine nekoherentnim, nemogućim za učenje, i nefunkcionalnim u upotrebi. Agresivni pritisak na korisnike jezika da ovakav standard koriste, i to ne samo u uobičajenim domenima upotrebe standarda, već i tamo gde standard nema šta da traži, stvara kod korisnika jezika osećaj nesigurnosti, čini ih lošim govornicima i kvariteljima sopstvenog jezika, i tera ih u hiperkorekciju, sa kojom rađa povratnu spregu.

Ljudski je ‘grešiti’

U tekstu koji pišem sa Markom Simonovićem, iz sasvim drugačijih razloga, citiramo sledeći pasaž iz Normatvne gramatike srpskog jezika Predraga Pipera i Ivana Klajna: Za postizanje ciljeva primenjene normativne lingvistike bitno je višekratno naglašavati da od stabilnosti književnojezičke norme u dobroj meri zavisi stabilnost književnog jezika, kao što od stabilnosti književnog jezika dosta zavisi stabilnost nacionalne kulture, i kao što u krajnjoj liniji od stabilnosti nacionalne kulture dosta zavisi ukupna društvena stabilnost u nekom društvu. Svaki inspektor jezičke ispravnosti koji pročita ovaj pasaž, ako za trenutak zaboravi ko su mu autori, primetiće upotrebu priloga dosta na način koji je osporen logikom ljutog normativiste, o kojoj govori kraj prethodne sekcije. Ovde su, naravno, u pravu Piper i Klajn govornici, a ne Piper i Klajn normativisti. Pasaž nosi i jednu stilsku nesavršenost: nespretno je reći društvena stabilnost u nekom društvu. Poenta ove sekcije nije kritika - poenta je upadljiva težnja najstrožih zilota jezičkog normativizma da uprkos ogromnoj pažnji ka jezičkoj 'ispravnosti' čine ono što sami pogrešno vide kao jezičke greške.

Mudre glave i mudro standardizovanje

Komentari korisnika na društvenim mrežama i čitalaca u elektronskim medijima upućuju na sliku koju ima obični korisnik jezika, i prema kojoj normativna pravila određuju ljudi sa dobrim obrazovanjem i velikim iskustvom u lingvistici. U jednom komentaru kaže se da su ta pravila nekad osmislile neke mudre glave i da zato mi danas treba da ih se držimo. Nažalost, ta slika je daleko od stvarnosti našeg jezika. Većina normativnih pravila koja se kose sa realnom jezičkom upotrebom zasniva se na lošem poznavanju lingvistike, pogrešnom razumevanju jezika, logički nekonzistentnim modelima, i nesumnjivo spadaju u ono što jednostavno nazivamo ljudska glupost. Ta glupost je tolika da je se često ni njeni tvorci ne drže. I ta glupost ima visoku cenu koja se plaća ogromnim količnama vremena i energije koje ljudi potroše da koliko-toliko ovladaju besmislenim pravilima, i koje se u nastavi ulože u učenje nepotrebnog i nenaučivog. Ovo vreme i energija koštaju i novca, ali i zauzimaju mesto korisnim znanjima i aktivnostima za koje bi se mogli upotrebiti. Cena je i stalni osećaj govornika da su u opasnosti da nešto pogreše, da rizikuju da pokvare jezik. Kod govornika koji usled slabijih kognitivnih kapaciteta u određenim uskim domenima, slabijeg obazovanja i socijalnog statusa ili mesta življenja nisu u mogućnosti da standardom vladaju na istom nivou kao oni privilegovani, cena je i značajno veća, jer povlači ozbiljnu društvenu, ekonomsku, obrazovnu i drugu diskriminaciju. 

A sada mantra. Principe normiranja moramo menjati. Moramo ih činiti fleksibilnijim: tamo gde se za standardnu upotrebu nadmeće više oblika ili obrazaca koji žive u pojedinim kodovima, za odstranjivanjem iz standarda nekog od tih oblika treba posegnuti samo kada imamo izuzetno jake razloge za to. Upotrebu standarda moramo osloboditi vrednosnog aspekta, pogotovu u smislu stigmatizacije nestandardnog. Prisustvo nestandardnih jezičkih izraza je mera neuspeha standardizacije jezika, i poziv da pokušamo da je dodatno optimizujemo. Ono je i znak da postoje populacije koje su kolateralna šteta standardizacije. Tu štetu treba ublažiti, umesto što se pooštrava osudom i veličanjem onih koje postojanje standarda privileguje.

JE SUIS NEPISMEN

Tekst Marka Simonovića Od danas pišem neznam objavljen na Peščaniku, koji britko i nadahnuto prepoznaje mehanizme jezičke (hiper-)normativnosti, i koji autor svesno piše kršeći različite normativističke dogme, na nekoliko foruma, mreža i grupa, nakupio je zapanjujuć broj komentara koji mu zameraju upotrebu nepravilnih oblika i konstrukcija. Na primer, korisnica koja u svom imenu, karakterističnom za južnoslovenske jezike, koristi znak Y (po principu Yelena, Yasna), a u prezimenu c umesto ć, smatra da će se “tekstu najviše obradovati nepismeni”. Slično tome, druga korisnica kaže “da je pravilno reći ‘s obzirom’ a ne ‘obzirom’ (ako nije došlo do promene skorijeg datuma)”.

Mnogo je sličnih komentara. Ova dva su slučajni uzorak, i jednako dobar, ustvari odličan, prozor u upravo one pojave o kojima tekst sa peščanika govori. Najpre, oni nam govore o tome koliko jako su potpuno arbitrarni normativni stavovi usađeni u svest značajnog broja ljudi: do te mere da ni kada im naslov kaže da će pročitati tekst pisan protivno tim stavovima, oni nisu u stanju da pređu preko pištanja u frontostriatalnom dopaminskom sistemu, nego se zakucaju u opažanje da u tekstu stoji ‘obzirom’, a mora da stoji ‘s obzirom’ i ne mogu da ga preskoče.

Ali šta znači da će se tekstu obradovati nepismeni? Nepismeni ne čitaju, pa se ne mogu ni obradovati tekstu. A i zašto bi, kad oni ne umeju da pišu ni prema normi ni mimo nje? Nepismeni ovde nisu analfabete. Nepismeni su ovde ljudi čija se jezička produkcija odlikuje nepridržavanjem normativnih odredbi. Nepismeni ujedno znači i manje vredni, štetni, nedostojni. Nasuprot nama, pismenima.

Drugi komentar kaže da je pravilno reći ‘s obzirom’, a ne ‘obzirom’, “ako nije došlo do promene skorijeg datuma”. Osim što sam siguran da bi neki ispravljač grešaka našao razlog zašto nije ispravno reći da je “došlo do promene skorijeg datuma”, a što baca svetlo na stalnu strepnju sa kojom pismeni pišu i govore u strahu od greške, sa tugom primećujem implicitnu logiku komentara. ‘S obzirom’ je pravilno, a ‘obzirom’ nepravilno zato što je tako odredio neko, i ostaje bolje dok taj neko ne odluči drugačije. Za to ne postoji, niti treba da postoji neki razlog, jer razlog bi imao univerzalno važenje, i ne bismo dozvoljavali mogućnost promene, niti bismo morali da se ograđujemo za slučaj da je neko u međuvremenu odlučio suprotno.

Ko je taj neko? Ko je neko ko odlučuje da je pravilno ‘s obzirom’? U svesti autora komentara, dakle u svesti pismenih, to je maglovito telo sa autoritetom (jedan necitirani komentar pominje “mudre glave”). Ako bi se insistiralo da pismeni precizira ko uspostavlja  normu, verovatno bi to bilo neko telo, ne znamo koje, ali koje je država formirala prema prethodno osmišljenim zakonskim procedurama kako bi uredila što bolju upotrebu i funkcionisanje jezika u onom smislu u kome je jezik javno dobro. Svakome ko malo poznaje situaciju u srpskoj lingvistici jasno je koliko ovo nije slučaj, ali to je posebna tema.

Cilj ovog teksta je da se pozabavi nepismenima. Koga sve ova etiketa obuhvata, i zašto i kako uprkos normativnom pritisku nastaje i održava se svaka od tih podkategorija?

1. Sposobnost da se ovlada pisanjem i čitanjem, od rudimentarnog nivoa do tananog razlikovanja efekta crte od zareza kod apozicije, zareza od dvotačke u asindetskoj konstrukciji, u velikoj meri je genetski predodređena kod svake ljudske individue. Mnogi su upoznati sa postojanjem kognitivnih deficita poput disleksije (otežano čitanje i pisanje) ili razvojne disfazije (kašnjenje i nepotpuno usvajanje pojedinih aspekata jezika, obično gramatike). Svi ovi ljudi ulaze u nepismene. Da, svako ko koristi reč nepismeni sa negativnom konotacijom reći če da apsolutno ne misli na ljude sa deficitom, ali stvari su tako složene da ovakva ograda zapravo nije ni moguća.

Kod većine kognitivnih kapaciteta situacija nije crno-bela, i ne svodi se na prisustvo i odsustvo, već je u pitanju kontinuum. Na različitim skalama, poput skale prosečnog broja reči u minutu prilikom govora i prilikom čitanja, postavljaju se granice uspostavljene konvencijom, te se svi sa kapacitetom ispod granice svrstavaju u osobe sa deficitom, dok ostali imaju status tipične populacije. Ali ako se na primer 10% osoba sa najnižim brojem pročitanih reči u minutu svrstava u osobe sa jezičkim deficitom, koje su milošću pismenih izuzete iz kategoriije nepismenih (i velikodušno svrstane u kategoriju ostali), šta je sa onih 10% iznad donje granice grupe od koje se očekuje pismenost? I njima učenje pisanja i čitanja po sebi predstavljaju prepreku koju je jako teško savladati, a usvajanje nelogičnih i idiosinkretičnih pravila normiranja stvari čine višestruko složenijim. Većina ljudi iz ovog raspona nikada neće biti u stanju da napišu tekst koji će pismeni prihvatiti kao pismen. Oni će ostati obeleženi kao nepismeni. Za nerešivost problema granice na kontinuumu pozvao bih se na literaturu o Soritovom paradoksu.

2. Jedan broj nepismenih svoju nepismenost duguje socijalnim uslovima. Mnoga deca su uskraćena za dobro školovanje iz nekoliko mogućih razloga. Ima, na primer, dece koja zbog porodične situacije izostaju iz škole ili nisu u stanju da se fokusiraju na učenje, i koja se sa standardnim jezikom sreću samo sporadično, u stresnim i frustrirajućim prilikama. Neko ko do svoje desete godine nije usvojio čitanje i pisanje samo uz izuzetan talenat (pozicioniranje pri vrhu skala kognitivnih kapaciteta) i krajnji napor može dosegnuti nivo koji pismeni ocenjuju kao prosečan. I ovo su ljudi koji uz najbolju volju nisu u mogućnosti da “neguju svoj jezik”, ali koje je krajnje okrutno zbog toga osuđivati i nipodaštavati.

3. Važan faktor u usvajanju standardnog jezika je i dijalekatska osnova. Užičanin ili Valjevac ne usvajaju standardni jezik. Ne zato što je njihov govor identičan standardu - on to nije. Već zato što je ovim govorima u srbističkoj zajednici dodeljen pozitivan status. Mene lično hiljadu znojeva oblije dok slušam pojedine mom uhu unjkave i zavijajuće govore. Ne zato što unjkanje i zavijanje odudara od standarda (a jasno je da odudara). Prosto: mom uhu, oni su ružni. Ali ja ih ovde ne imenujem, jer je etički izrazito opasno javno vezivati vrednosni sud za bilo koji dijalekat. Nažalost, vrlo jasni negativni sudovi o južnim i jugoistočnim srpskim dijalektima duboko su usađeni u našu kulturu, eksplicitno su izraženi u literaturi i medijima, i imaju poražavajuće posledice po kulturnu i ekonomsku situaciju u delu zemlje u kome se govore, kao i po status i tretman njihovih govornika u drugim delovima zemlje (stvarajući povratnu petlju u odnosu na drugu, socijalnu, kategoriju nepismenih). Čak i kada govornik ovih dijalekata u značajnoj meri usvoji standard, i njime se aktivno služi, tanani tragovi dijalekta biće traženi i prepoznavani kao diskvalifikujući - sasvim suprotno pozitivnoj oceni nestandardnih obeležja vojvođanskih i šumadijskih dijalekata, koje uglavnom niko ni ne pokušava da neutrališe. U nepismene spadaju i korisnici standarda sa tragovima južnih i jugoistočnih dijalekata. Oni su diskvalifikovani činjenicom da su rođeni i odrasli u jednom, a ne u drugom delu zemlje, i u jednom a ne u drugom dijalekatskom okruženju.

Normativizam i jezički konzervativizam postoje kao tendencije u svim pisanim jezicima sveta. Razlikuje se stepen u kome su prisutni, a on zavisi od kulturoloških parametara. Stigmatizacija pojedinih dijalekata je značajno ređa pojava, i malo gde ispoljena u meri u kojoj je to slučaj kod nas. Ne bih se ovde bavio pitanjem zašto su u našem društvu ove pojave naročito izražene, važno je da njihovo postojanje drugde ni na koji način ne čini ove pojave pozitivnim ili prihvatljivim. Naša je odgovornost da svoje društvo činimo što boljim, traženje izgovora u tome da još neko ima sličan problem nas od toga ne oslobađa.

4. Pretpostavljam da ima ljudi koji ne smatraju da je negovanje jezika vredno truda. Ocena ove kategorije nepismenih je stvar interpretacije: jesu li oni lenji ili racionalni, jesu li slobodoumni ili haotični, progresivni ili sebični. Oni koji ih nazivaju nepismenim, uglavnom smatraju da takvim ponašanjem nepismeni kvare jezik. Najpre je važno utvrditi da li ovakvo ponašanje uopšte utiče na promenu u jeziku, a drugo je da li je u pitanju promena na gore, kako bismo govorili o kvarenju.

Ponašanje ne samo pojedinca, nego ni mnogo ozbiljnije mašinerije, na primer države sa svim svojim institucionalnim i vaninstitucionallnim kapacitetom, nije u stanju da dovede do planirane promene u jeziku. U to smo se uverili prilikom pokušaja da se Srbi ijekavci prevedu na ekavicu, i neprestano se uveravamo na primeru hrvatske države i njene većinske lingvistike. Sa druge strane, ponašanje pojedinca mora biti u stanju da dovede do promene u jeziku, jer niko do pojedinaca ni ne nosi jezik, te ako se jezik menja, to mora biti preko pojedinaca. I u stanju je - ali samo onda kada to odudarajuće ponašanje čini jezik bolje prilagođenim nekom od relevantnih zahteva (uglavnom: usvajanju, procesiranju i upotrebi), u aktuelnim okolnostima. Kao što evolucija čuva samo onu genetsku mutaciju koja vrsti donosi neku prednost u uslovima u kojima živi. Nameće se zaključak da ako je uopšte jezik moguće kvariti, njega kvari intervencija države i njenih aparata (kada milione ljudi koji decenijama govore i pišu na jedan način želi privoleti novim nelogičnim ograničenjima), a ne nepridržavanje pojedinca norme. Ovo potonje može imati samo suprotni efekat: odstupanje od norme, implicitne ili eksplicitne ili ostaje bez posledica, ili vodi boljem jeziku.

Zašto onda toliki broj ljudi ima osećaj da se jezik kvari? O ovome opet vrlo jasno govori Simonović na Peščaniku: u pitanju je univerzalna antropološka pojava, atavistički stav da je staro bolje od novog i iskonski, gilgamešovski i vavilonski strah od gubitka moći komunikacije. Uzmimo drastičan primer: elektronske poruke pisane bez znakova interpunkcije i velikih slova. Većina korisnika jezika, čak i mnogi koji pišu ovakve poruke, smatraju ih rizičnim po sudbinu jezika. Zamislite da jezik za pedeset godina ostane bez interpunkcije i velikih slova čak i u najformalnijim registrima (ovde mi fali interpunkcijski znak za paniku). Ali hoće li zaista takav jezik biti gori od ovog koji imamo? Kada se za svaki jezik koji je ikada postojao u istoriji čovečanstva saberu svi vekovi tokom kojih je postojao bez pisma, i svi vekovi koje je proživeo kao pisani jezik, odnos će biti najmanje milion prema jedan u korist čisto usmenih jezika. Ovo govori koliko je pismenost marginalni dodatak jeziku. Kada saberemo svaki vek postojanja svih pisanih jezika tokom kojeg se ovi pišu sa interpunkcijom, i na drugoj strani svaki vek postojanja svih pisanih jezika koji je prošao bez interpunkcije, odnos će biti reda veličine deset hiljada prema jedan u korist jezika bez interpunkcije. U ovom kontekstu, interpunkcija kakvu poznajemo je sitan kapric, kratkotrajna egzotična ekskurzija jedne civilizacije i njenih jezika, u velikoj meri uslovljena periodom obeleženim jednim tehnološkim dostignućem: štamparskom presom. Čini se da smo iz tog perioda izašli, danas je naša civilizacija mnogo jače obeležena elektronskim medijima komunikacije, i ne bi bilo iznenađujuće da se makar u tim domenima jezik oslobodi nečega što mu je postalo teret.

U ovom svetlu treba posmatrati i sve agresivne normativne intervencije. Agresivne normativne intervencije su izazvane onim pojavama u jeziku koje imaju značajnu zastupljenost. Ako jedan čovek izgovara kasatrofa umesto katastrofa, teško da će se iko time baviti (osim možda kratkog osvrta Ivana Klajna). Ali ako svaki deseti piše u vezi toga, mesto normativno nametnutog u vezi sa tim, onda ćemo stroge instrukcije o ovoj nepravilnosti (?!) naći u časopisima, knjigama, televizijskim emisijama i naročito u školi. Upravo tamo gde inovacija zaživljava jer donosi neku prednost, nasilje će biti najjače. Zapanjuje nesposobnost stotina ljudi čiji je posao da se bave jezikom da prepoznaju da je u pitanju proces kojim dobijamo još jedan predlog: kolokacija u vezi se oslobađa predloga sa i njegove instrumentalne dopune jer sama postaje predlog koji traži genitiv. Da je ovakav proces moguće zaustaviti, i da je u prošlosti bio zaustavljan, danas ne bismo imali predloge ispred, iza, ispod, iznad, između, ni mnoge druge. Većina normativnih intervencija svodi se na ovakve primere lošeg razumevanja onoga što se u jeziku dešava, svedene na niz pojedinačnih primera bez jedinstvene logike koja bi ih povezala. Često su u pitanju lični estetski sudovi autoriteta kojima se povinuju autoritarni saradnici i nameću ih kao normativno načelo. Time norma postaje glomazna i nelogična, odnosno: teško naučiva. Dolazimo do paradoksa da jezik ne kvare oni koji se ne drže norme, već oni koji je loše formiraju, a zatim diktiraju i nameću.

Ali vratimo se četirima navedenim kategorijama nepismenih. Ove su kategorije meke i raspršene, često isti korisnici jezika pripadaju dvema, trima, svim četirima kategorijama. I obično istovremeno osuđuju nepismene i druge kvarioce jezika, paradoksalno igrajući i ulogu nosilaca normativne agresije. Ovo donekle ilustruje uvodni deo teksta, a mnogo detaljnije brojni agresivno normativni komentari na društvenim mrežama prepuni normativno diskvalifikovanih konstrukcija. 

Bez obzira na raspršenost i bipolarnost, mislim da se možemo složiti da nijedna od četiri kategorije ne zaslužuje negativan tretman. Prve tri: ljudi sa deficitima ili graničnim vrednostima pojedinih kognitivnih kapaciteta, ljudi kod kojih su uzroci nedržanja standarda u socijalnom statusu, i oni kojima je standard bezmalo strani jezik, diskriminisani su i stigmatizovani na etički problematičnim osnovama. Iako se diskriminacija i stigmatizacija na osnovu jezičkih karakteristika u teoriji obično naziva lingvicizmom, smatram da je u pitanju šira pojava, jer je u prve dve navedene kategorije jezik samo medijum manifestovanja drugih osobina: genetskih i socijalnih. U diskusiji o kampanji za negovanje jezika, zagovornici agresivnog  normiranja lansirali su poređenje sa parkiranjem: kada govorimo protivno onome što nalaže norma, to je kao kada se parkiramo na pogrešnom mestu. Ova metafora odlično oslikava surovu i štetnu prirodu agresivnog normiranja. Nije poenta samo u tome da parkirajući loše ometamo druge, i onemogućavamo funkcionisanje sistema (u onim državama gde sistema ima), a da naše lično nepridržavanje jezičke norme ne povređuje nikoga i ništa. Za temu ovog teksta važnije je što kod upravljanja vozilom činjenica da smo položili vozački ispit i imamo vozilo na raspolaganju znači da imamo sve potrebne kapacitete za upravljanje i da je loše parkiranje naša odluka. Ne vladati jezičkom normom je više kao kada smo jako niski, ili jako siromašni. U takvoj situaciji, dovoljno je što mnogim preprekama u životu većina prilazi sa značajnom početnom prednošću u odnosu na nas. Dodatna diskriminacija, i stigmatizacija, ilustracija su razmera koje ume da dosegne nesvesna i nenameravana okrutnost društva. Ali ako se reakcija društva može razumeti kao nesvesna, ljudi koje država plaća da misle o ovim problemima, i koji umesto da ih prepoznaju i rade na njihovom ublažavanju - koriste državni novac da ih radikalizuju i time pojačaju svoju poziciju moći, nemaju prostora za izgovor. Diskriminacija po genetskom osnovu je osnovni razlog zbog koga sam drugde upotrebljavao i termin rasizam. Izvinio bih se svima koje je upotreba ovog termina uvredila, ali mislim da iako je jasno da nije u pitanju prototipski rasizam, ona nije bila ni sasvim neosnovana.